Да би створени свијет постојао и да би превазишао небиће потребно је да се нађе у заједници са нествореним Богом. Бог је човјеку дао велико назначење, да природи омогући другачији начин постојања од оног што има, будући да је створена.Другим ријечима, човјек је добио задатак да приноси свијет Богу. Приношење је заправо уздизање природе у њеном начину постојања, тако да се не ослања само на своје унутарње законе, него да живи слободно.
У овом назначењу човјека огледа се и крајњи смисао његове слободе.
Међутим, човјек није испунио свој задатак, одрекао се заједнице с Богом, и умјесто Богу свијет је принио себи. Приносећи природу себи Адам је, од личног начина постојања који је имао са Богом у рају, пао на природни. Да је изгубио лични однос са Богом види се по томе што га је Бог послије тражио по врту Едемском и питао: „Адаме, гдје си“ (Пост.3,9). Зар се може човјек сакрити од Бога?
Може само ако је престао лични однос између њега и Бога. Адам је прекинуо заједницу са Богом и истога часа он и цјели свијет је умро. Бог послије пада види цјели свијет смртан јер је човјек прекинуо заједницу са Њим и осудио и себе и природу на остајање у границама смрти.
Адам је повјеровао да ће, ако постане Бог, он сам и свијет око њега, превазићи небиће. Међутим, Бог није створио човјека и оставио га без могућности да превазиђе небиће. Ту могућност човјек је требало да остварује на благословен начин, приносећи свијет Богу. Адам је, дакле, могао и другачије да поступи, тако да своју слободу управља ка Богу, што је и био првобитни план Божији. Одбацивање плана Божијег је било могуће зато што је човјек од почетка имао слободу да сам одлучи шта хоће. Да није имао слободу, Адам не би познао зло и гријех.
Постоји и такво мишљење да би за Адама и за цијелу творевину било боље да је он жртвовао своју слободу и остао у Рају. Али, ако би Адам жртвовао своју слободу тада би био ствар у рукама Божијим, сведен на ниво свих бесловесних бића. У том случају, он би заувијек изгубио пут као апсолутној слободи, који је међутим отворен ако се живот усмјери ка Богу. Овакав приступ нам дозвољава да кажемо да је боље што је Адам пао задржавајући право на апсолутну слободу, него да није пао, али да је одрекао ово право.
Трагедија везана за догађај Адамовог пада се често тумачи и као прекорачење граница његове слободе. Пад се обично повезује са прекршајем заповјести. Овакав јуридички приступ има за посљедицу схватање које подсјећа на древни јелинску мисао да човјек гријеши и бива кажњаван сваки пут када превазилази своје границе и покушава да буде Бог. Међутим, и оваквог схватања произилази ново питање: да ли је требало да Адам стреми ка апсолутној слободи, и ако то није, зашто му је Бог уопште и дао такву могућност?
Ако би Бог створио човјека као неслободно биће, тада би јединство свијета и Бога било нужно, што Бог није хтио када је свијет стварао ни из чега. Бог је створио човјека да би он, иако створен, постојао на слободан начин, стремио ка апсолутној слободи, потврђујући своје постојање у заједници са Богом.
То што се човјек и данас опредјељује за одречан одговор, чак при свијести да га то води у смрт и небиће, показује да Бог, створивши свијет, није хтио да он постоји мимо своје воље.
У објашњењу Адамовог пада, дакле, од посебне важности је учење Цркве о слободи као икони Божијој у човјеку. И у тумачењу овог проблема постоји више приступа, а најкарактеристичнији су Августинов и Св. Иринеја Лионског. Док Августин посматра Адамов пад као посљедицу супростављања вољи Божијој, због чега је услиједила казна Божија, Св. Иринеј гледа на Адама као на дијете које се нашло у рају и које је требало да узраста вјежбајући се у слободи. Адам је, по Св. Иринеју, погрешно усмјерио силе свог бића, што значи да питање пада није било везано за превазилажење граница слободе, него је посљедица остварења слободе на погрешан начин. Став Св. Иринеја је, дакле, сасвим другачији и од оног по коме је Адам требало своју склоност ка слободи да сведе на ограничења своје слободе.
Иако је човјек пао, Бог није оставио ни њега ни свијет да се руководи собом, без Његове интервенције. Бог није оставио Адама да се до краја живота управља према својим жељама, јер би он цијело своје постојање усмјерио ка небићу. „Зато одмах послије гријеха Бог је допустио смрт и бол, не да би донио смрт грјешнику, него да понуди лијек болеснику“. Св. Григорије Богослов каже да је смрт дошла „да гријех не би био бесмртан“ а Методије Олимпијски каже да је то било „да се човјек не би, као бесмртан, пошто живи у њему гријех, родио за вјечну осуду“.
Бог је, дакле, дао Адаму могућност да изнова заживи, он и свијет који му је дарован. Тако је започела цијела Икономија и историја спасења са којом Бог настоји да исправи Адамов избор, да би и Адам и цјели свијет око њега могао да живи и да превазилази смрт.
Савладавање посљедица пада подразумјева присуство иконе Божије у човјеку, јер заједница са Богом једино и може бити остварена ако човјек постоји као слободно биће.