Празници у Православној Цркви се дјеле на покретне и непокретне. Центар и водич покретних празника јесте велики празник Васкресења Христовог-Пасха. Период прије овог великог празника Црква назива «Триод посни» по истоименој богослужбеној књизи која је и основ светих богослужења овог празничног периода. Триод посни почиње са недељом Митара и Фарисеја и завршава се са Великом Суботом. Период Триода се дијели на три мања периода. Први период јесте период припремања и сачињавају га прве четири недјеље, недјеља Митара и Фарисеја, недјеља Блудног Сина, Месопусна недјеља и Сиропусна недјеља. Други период, Велика Четрдесетница, почиње са Чистим понедјељком а завршава се са Цветном недјељом. Трећи период, Велика-Страсна седмица, почиње са Великим понедјељком а завршава се са Великом Суботом. Триод је у Православној Цркви један од најважнијих празничних периода у Црквеној години зато што се у то вријеме вјерници позивају да се духовно припреме како би очишћени од прљавштине гријеха прославили «празник над празницима», Христово Васкрсење. Свједочанства нам говоре да је Црква још од апостолских времена установила, прије празника Пасхе, један период припреме вјерних. У почетку је то била једна недјеља а послије период припремања се стално повећавао, да би у првим Византијским годинама Триод добио свој данашњи изглед. Оци и Учитељи Цркве су са великом мудрошћу осмислили овај период, тако да он представља једну изванредну педагошку и душекорисну прилику за све вјернике. Све Недјеље цјелог овог периода су посвећене догађајима и личностима, који имају за циљ да науче и да упуте хришћане ка покајању и животу у Христу. «Покајања врата отвори ми Животодавче, јер рани дух мој ка храму Твоме светом». Хришћански живот не може да се замисли без аскезе, тј. Без оног покушаја, увјек уз надахнуће и благодат Духа Светога, да се човјек ослободи од ропства гријеха и да живи животом Христовим као живи члан тјела Његовог које је Црква.
Управо због тога наша света Црква је посветила прву недјељу поста свима добро познатој јеванђељској причи молитве у храму гордог фарисеја и кајајућег цариника (Лук.18. 10-14). Са овом изванредном причом Црква жели да вјерник одбаци гордост, најгори ступањ грешности, и да се угледа на покајање цариника, како би молитва била примљења од Бога. Богослужбени текстови током цијеле недјеље су прожети овом јеванђељском причом како би вјерници што боље схватили значај и смисао покајања. Тако у првом тропару стихира на Господи возвах црквени химнограф позива вјерне ријечима: «Не молимо се браћо фарисејски, јер онај који се уздиже понизиће се. Понизимо се пред Богом, царински кроз пост зовући, очисти нас Боже грешне».
Друга недјеља је посвећена другој, такође свима познатој, јеванђељској причи о блудном сину (Лук.15. 11-32). Са овом причом наша света Црква жели да прикаже величанство безграничне љубави Божије, Који са љубављу и стрпљењем чека покајање сваког човјека. У овој недељи богослужбени текстови позивају вјернике да, по угледу на блудног сина, спознају своје гријехове и да се истински покају, јер само на тај начин ће преблаги Отац опростити сагрешења њихова и учинити их поново учесницима своје славе од које су отпали због гријехова.
Трећа Недјеља –Месопусна- посвећена је страшном догађају другог доласка Христова и Будућег-Страшног суда. У Црквама се чита јеванђељска прича (Мат. 25. 31-46) гдје се позива вјерник да се сјети оног страшног тренутка када ће стати пред Праведног Судију, да схвати тежак положај своје грјешности, да се покаје и да се у потпуности окрене ка Спаситељу Христу. У богослужбеним текстовима се наглашава да је Христос «крај» историје не само као Спаситељ, него и као Судија цјелога свијета, «живих и мртвих». У синаксару ове недјеље се чита: «ову божанствени Оци поставише, да неби неко, увидјевши човјекољубље Божије, цјели живот у љености провео говорећи: Милостив је Бог и опростиће ми. Овај страшни дан овдје учинише да би смрћу и очекивањем будућих мука уплашили оне који у љености живе и да их у врлински живот уведу, и да се не надају само на човјекољубље, него да знају да је и Праведан Судија и да ће судити свакоме по дјелима његовим…».
У четвртој Сиропусној Недјељи, задњој у припремном периоду, говори се о паду и изганству човјековом из Раја и о односу који треба да имају вјерници према својим ближњима и према Богу (Мат. 16. 14-21). Такође се говори о томе да је Христос дошао у свијет да створи савршену заједницу која је икона љубавног постојања Божанских Лица у Светој Тројици. У богослужбеним текстовима налазе се предивни тропари који наглашавају потребу духовног живота, јер од вечерњег богослужења почиње Велика Четрдесетница као период активније духовне борбе. У једном тропару Црква позива вјернике на духовну борбу ријечима: «Период врлина отвори се, ви који желите да се подвизавате уђите, опасавајући се добрим подвигом поста: јер они који се законски подвизавају, праведно се и овјенчавају, и узевши свеоружје Крста, врагу се успротивимо, имајући као неразрушиву стјену вјеру, и као штит молитву и шљем милостињу, умјесто мача пост, који одсјеца из срца сваку злобу. Онај који ради ово, у дан суда примиће истинити вјенац од Свецара Христа».
Велика Четрдесетница
«Господе и Владико живота мога, дух празности, унинија, зависти и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрија, смирења, трпљења и љубави даруј ми слуги твоме. Да Господе Цару, дај ми да спознам сагрешења своја и да не осуђујем брата свога јер си благословен у вјекове вјекова. Амин».
Са овом молитвом започиње наша Света Црква прву недјељу поста Велике Четрдесетнице која је посвећена побједи Православља над свим јересима (843), те се стога и зове Недјеља Правослаља. У овај посебан дан наша света Црква прославља велики догађај побједе над иконоборцима и завршетак иконоборачког спора који је уздрмавао Цркву скоро сто и више година у Византији. Вјерници се позивају да схвате да је Православље истинска Црква Христова, која чува неискварено учење и само у којој грешан човјек може да нађе спасење. Прва четири дана Поста, (од чистог понедјељка па до Четвртка) и у Четвртак пете Недјеље поста, одмах после великог повечерја пјева се у свим Црквама Велики Канон светог Андреја Критског. Велики Канон представља један од најизражајнијих примера јединствености и специфичности свих богослужења током Велике Четрдесетнице. Епитет «велики» добио је због његове велике естетске и духовне важности а и због доста велике ширине. Основни циљ Великог Канона јесте да подстрекне вјернике на покајање. Управо због тога се пјева за вријеме Четрдесетнице тј. Пред сам њен крај. Вјерник има потребу за духовном подршком пошто је у опасности да посустане од поста и вишедневног духовног подвига. Богатство Канона је заиста, када се човјек мало дубље осврне на његов текст и ријечи, непојмљиво а учења непоновљива. Вјерник који поје или слуша пјесме Великог Канона доживљава на један спонтан и свјестан начин велику тајну спасења. Није случајно што безброј пута понављамо ријечи «помилуј ме Боже, помилуј ме» управо зато што не тражимо ништа друго до спаситељску милост Божију. На самом почетку канона пјесник свјесно и реално узвикује: «Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе»? Заиста, одакле да пође и гдје да заврши неко са исповједањем својих гријехова! «Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповједио…».
Скоро сваки тренутак нашег живота личи на бесмислени покушај одступништва и удаљавања од Бога. «Вријеме суда, али и самоосуде, се приближава» вапије химнограф и додаје «Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог који је свуда и све испуњава». Човјек, па чак и онај најгрешнији, неће наћи никада покој својој души осим када се препусти у милост и наручје Божије. «Теби, судији моме, исповједих тајне срца мога; погледај на моју смерност, погледај на муку моју, притеци ми сада у помоћ на суду моме». Ове предивне ријечи свештеног писца могу да омекшају и најтврђе срце и да га подстрекну на подвиг и покајање. Колико год да је дубок и укоријењен гријех у свакоме од нас, човјек може и треба да изабере стазу повратка ка Богу. Ова стаза је доста пута тешка и пролази кроз тешке кривине, захтјева труд, зној и сузе покајања. Али заиста вриједи труда, зато што нигдје другдје не постоји утјеха. Само је Христос, са Крстом и Васкрсењем, уништио свако очајање и безизлаз. По ријечима светог Андреја «Христос је због тебе постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају».
Друга недјеља поста је посвећена великом поборнику Православља, светом Григорију Палами (1296-1359), који је сав свој живот посветио аскези и заштити Истине. У четвртој пјесми канона на јутрењу свештени химнограф пише: «Отворивши уста твоја Оче премудри, божанску си мудрост проповједао, коју си изучавао у срцу свом стално, и Варлаама сујетног, бесмислена и безумна показао си». Ова велика личност служи за примјер и углед вјерницима. Као што је он, тако требају и вјерници стално да се боре против зла и да су најдубље привржени истинама Православне Цркве. Трећа недјеља поста, тачно половина Велике Четрдесетнице, посвећена је поклоњењу Часног и Животворног Крста те се стога и назива Крстопоклона. У овој недјељи Црква је установила да се уздиже Часни Крст, побједоносни знак Цркве, «оружје мира» против демона и демонских сила и симбол наше духовне борбе. По тумачењу богоносних Отаца пошто се и ми, за вријеме четрдесетног поста на неки начин распињемо, умртљавани страстима, износи се часни и животворни Крст Господњи како би нас освјежио, утврдио и утјешио потсјећајући нас на страшна Страдања Господа нашега Исуса Христа. Овај божански симбол се даје вјерницима на поклоњење да би они из њега исцрпили снагу како би наставили своју духовну борбу побједнички до великог и свијетлог празника Пасхе. Управо због тога на богослужењима се пјева: «Крсту Твоме клањамо се Владико и свето Васкрсење Твоје славимо».
Четврта и пета Недјеља поста посвећене су двијема великим аскетским личностима, правим примјерима аскетског и покајничког живота, једном Светитељу и једној Светитељки: светом Јовану Лествичнику и светој Марији Египћанки. На тај начин наша света Црква истиче значај врлинског живота у Христу оба пола. Дакле, четврта недјеља је посвећена светом Јовану Лествичнику (525-595). Овај велики пустињски учитељ путем своје књиге Лествица може јако пуно да помогне вјернику у овом периоду Велике Четрдесетнице.
Пета Недјеља поста посвећена је, као што смо већ рекли, великој светитељки Марији Египћанки која је цјели свој живот посветила покајању. Приближавајући се крају свете Четрдесетнице, свети Оци су установили да се празнује спомен ове светитељке, како би побудили лијене и грешне на покајање, имајући као примјер и узор живот светититељке, која је 47 година провела аскетски у пустињи кајући се и молећи се Богу за опроштај гријехова. На тај начин Црква показује, с једне стране могућност покајања сваког човјека, а с друге стране, охрабрује вјернике да то чине свакодневно кроз цјели овоземаљски живот. У суботу прије Цвјетне недјеље, Лазарева субота, Господ Исус Христос васкрсава четверодневног Лазара и на тај начин предсказује нам «опште васкрсење» како пјевамо у тропару тога дана:
«Увјеравајући нас да ће бити опште Васкрсење, подигао си из мртвих Лазара, Христе Боже наш…».
У недјељу прије Страсне седмице, која се назива Цвјетна недјеља, наша света Црква прославља празник славног уласка Христовог у Јерусалим са пјесмама: «осана на висинама, благословен који долази у име Господње». Улазак Христов прије страдања у Јерусалим означава и објављује суштину Царства Христовог, која је духовна, као пројава љубави и снисхођења Његовог, која се пројављује у страдањима и Његовој добровољној смрти на Крсту. На овај начин наша света Црква уводи вјерни народ у Велику и Страсну седмицу. Велика седмица обухвата и сажима цјелокупну људску историју од стварања, прародитељског пада али и Божанске икономије спасења рода људског. Садржај богослужења цјеле ове недјеље приказује трагични неуспјех човјека и спаситељску силу Христа кроз Васкрсење. Вјера, молитва, љубав и милостиња, пост, треба да постану наша духовна оружја током овог благословеног периода Велике Четрдесетнице и током цијелог живота. Не преостаје нам ништа друго него да искористимо слободу и моћ која нам је дата од Бога и да је окренемо ка једином и правом Смислу живота-Христу и на тај начин да дочекамо и прославимо «празник над празницима», Васкрсење Христово.
Парох прве франкфуртске парохије
Јереј Симон Ј.Туркић