Господе, немам човјека

Недеља «Раслабљеног»

Свето Јеванђеље сваком својом ријечју просвјећује и освјетљава пут у спасење. Свака ријечца коју је изговорио наш Спаситељ Господ Исус Христос има узвишено значење. Свака прича, коју јеванђелисти записаше треба бити записана у срцима свих људи.А што људи више заборављају јеванђелске приче и ријечи Спаситељеве, све се више удаљавају од врата кроз која се улази у рај. Све слабије виде и све мање примјећују да вријеме пролази.
«Слијепац не разликује дан од ноћи», и: «Пијан не зна колико је сати». Ове двије изреке потврђују нам Јевреји из приче јеванђелске «О раслабљеноме». А прича гласи: Господ Исус Христос је у бањи Витезди у Јерусалиму срео човјека који је тридесет осам година боловао скоро непокретан. На Христово питање да ли жели бити здрав, болесник одговори: «Да, Господе; али немам човјека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем дуги сиђе прије мене. Рече му Исус: устани, узми одар свој и иди. И одмах оздрави човјек, и узевши одар свој хођаше. А тај дан бјеше субота». (Јеванђеље по Јовану 5, 7-9).
Господ је наочиглед многог народа исцјелио болесника којега су многи познавали. Устао је здрав онај који је тридесет осам година лежао! И шта је било? «Тада говораху Јевреји ономе што оздрави: данас је субота, и не ваља ти одра носити»! (Јев.Јов.5,10). Јеврејске старјешине не желе да виде оздрављење нити откривање Бога живог људима, него са злобом оптужују исцјељеног што у суботу носи свој одар! Заиста, и на овом мјесту јасно показујући да им није стало до суштине него до форме, да им није стало до чистога срца него до лажних ријечи. Потрђују ријечи пророка Исаије како су устима близу Бога а срцем далеко. И не само то него, када су сазнали ко је исцјелио болесника, договараху се међу собом да убију Исуса!
Колика заслијепљеност и опијеност ума сатаном! Најгоре од свега јесте што су они свјесно кренули да чине оно за шта су знали да је погрешно. Иако су знали је Исус Месија тражаху да га убију, јер им је сметао. Иако су знали да иду путем погибли не хтједоше да се покају, него слично Јуди, кроз најцрње очајање одупираху се Сунцу истине, Сину Божијем, Извору свих добара, да и њих огрије својом љубављу и раскрави им душе топлотом своје милости. Не, остадоше они насупрот Богу, богоборци и до краја исповједаху хуљење на Духа Светога. Христос им говори: «И отац који ме посла сам свједочи за мене. Ни гласа његова кад чусте ни лица његова видјесте. И ријечи његове немате у себи да стоји; јер ви не вјерујете ономе кога он посла. Прегледајте писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; и она свједоче за мене. И нећете да дођете к мени да имате живот. Ја не примам славе од људи. Него вас познајем да љубави Божије немате у себи…» (Јев.Јов.5, 37-42)
«Љубави Божије немате у себи…». Ево Христовог одговора који је светионик и путоказ како њима онда тако сада свима нама. Ко љубави Божије нема у себи, не може бити у заједници са Богом. Ко љубави нема према Богу и ближњем неће посијано сјеме Јеванђеља у његовој души никнути у дивни цвијет мира Духа Светога, јер сјеме треба залијевати, плијевити а Бог онда даје добар плод. Да су имали Јевреји љубави Божије у себи, не би допустили да тридесет осам година раслабљени лежи поред бање Витезде, и када анђео Господњи помути воду, прво би њега донијели да се исцјели. Не, него су у стампеду јуришали, ко ће прије ко ће први, заборављајући суштину исцјељења од свих болести. Љубав је здравље које болесника исцјељује.
«Господе, немам човјека…», говори раслабљени Христу. И пророк Илија је у своје вријеме мислио да «нема човјека» па му Бог рече да има још 7000 праведника. Шта ми данас да кажемо? Да ли да, као онај философ, палимо бакљу по дану и тако тражимо човјека? Или можда да упалимо духовну бакљу и кренемо у тражење човјека, прво у нама самима, у нашем срцу, уму и души. Да, прочитавши и ову причу, пронађемо и откријемо човјека у самом себи.
Тада ће нам сви људи бити бољи и сав свијет свијетлији.

о. Симон Ј. Туркић