Животворни дух Светосавља – Авва Јустин

Потребно је да се сваки од нас испуни светосавским животворним духом, како би и наш човек, и наша породица, и наше друштво, и наш народ, у свима областима живота делали, стварали и живели светосавским духом.
Главне смернице и одлике светосавске просвете могле би се формулисати овако:
1) човек је биће које се најидеалније и најреалније може усавршити и довршити Богочовеком;
2) усавршавање човека Богочовеком бива помоћу еванђелских врлина;
3) просвећен човек у сваком човеку види свог бесмртног брата и вечног сабрата;
4) свака људска делатност: философија, наука, занатство, земљорадња, уметност, просвета, култура, добија своју непролазну вредност када се освети и осмисли Богочовеком;
5) истинска просвећеност се постиже светим животом по Христовом Еванђељу;
6) светитељи су најсавршенији просветитељи; што светије човек живи, то је бољи васпитач и просветитељ;
7) школа је друга половина срца Богочовекова, а Црква је прва;
8) у центру свих центара, свих идеја, свих делатности стоји Богочовек Христос и његов Богочовечански колектив: Црква.
Душа наше душе
Господо, овим је завршен кратак преглед философије светосавља. Желео бих да сте из свих мисли које сте чули, и из свих осећања која су их пратила, салили у себи једно убеђење, ово убеђење: светосавље је ентелехија, врховни принцип, животворни принцип и сила наше душе, наше историје, нашег народа, нашег човека; оно је душа наше душе, срце нашег срца, живот нашег живота. Разгранато, разлистано, расцветано и оплођено у младим душама, ово би убеђење гласило: светосавље је непресушни извор свих животворних, стваралачких сила наше народне душе, нашег народног срца, нашег народног живота, нашег народног прогреса, наше народне просвете, наше народне културе; једном речју: наше народне историје. Све што је истински велико, бесмртно и вечно, и у историји нашег народа и у животу сваког појединца, велико је, вечно је, само зато што је оваплоћење светосавског духа.
За вечни летопис неба
Напустимо ли светога Саву, ми ћемо напустити нашу величину и оно што нас чини великима, нашу бесмртност и оно што нас чини бесмртнима, нашу вечност и оно што нас чини вечнима. А ми напуштамо светога Саву, знате ли када? Када нас понесе мутна и прљава река европске хуманистичке културе, европске хуманистичке просвете, европске хуманистичке цивилизације, европске хуманистичке религије, европске хуманистичке науке, када нас понесе и однесе у мртво море европско. У том мртвом мору европском нема живота ничему светосавском; у њему поступно умире и коначно изумире и наша душа, и наше срце, и наш човек, и наш народ; једном речју: умире и изумире све што је светосавско. Да се то не би десило са нама, данашњим потомцима светога Саве, потребно је од свега потребног: да се сваки од нас испуни светосавским животворним духом, како би и наш човек, и наша породица, и наше друштво, и наш народ, у свима областима живота делали, стварали и живели светосавским духом. Урадимо ли то, онда ће име и нашег човека и нашег народа постати бесмртно божанском бесмртношћу и вечно божанском вечношћу, и бити записано неизбрисивим словима у вечним летописима неба и земље, летописима које никакви мољци не могу нагристи и покварити, нити икакви разбојници украсти и уништити.
Архимандрит Јустин (Поповић): “Светосавље као философија живота“, Манастир Ћелије