[lang_sr]Историја живота[/lang_sr]- Анатол Франс

[lang_sr]Када млади владалац Земир дође на персијски престо после свога оца, он призва све академичаре своје краљевине и, када се окупише, рече им:[/lang_sr][lang_sr]
„Доктор Зеб, мој учитељ, научио ме је да би владаоци починили мање заблуда да су запојени примерима из прошлости. Зато хоћу да проучим повесницу народа. Наређујем вам да саставите општу историју и да ништа не изоставите из ње што би је могло учинити потпуном.

Научници одговорише да ће учинити све по владаочевој жељи, повукоше се и латише посла. После двадесет година они изађоше пред краља, праћени караваном од дванаест камила, од којих је свака носила пет стотина свезака. Секретар академије паде ничице по престолским степеницама и овако прозбори:

„- Господару, академичари ваше краљевине имају част да ставе пред ваше ногу општу историју што су саставили за Ваше Величанство. Она оухвата шест хиљада књига и садржи све што смо могли сабрати о обичајима народа и невољама царевина. Унели смо у њу старе летописе срећом сачуване и објаснили смо их многим примедбама о географији, хронологији и димпломатици. Само увода има читав товар једне камиле, а допуне с муком носи друга камила“.

Краљ одговори:

Господо, захваљујем вам на уложеном труду. Ну ја сам јако заузет владалачким бригама. А после и остарео сам док сте радили. Доспео сам као што вели персијски песник, до половине животнога пута, и, под претпоставком да ћу умрети у дубокој старости, не могу се са разлогом надати да ћу имати времена прочитати тако дугу историју. Унећемо је у архиве наше краљевине. Изволите ми начинити из ње извод сразмернији краткоћи човечјег живота.

„Персијски академичари дадоше се на посао још двадесет година; затим донесоше краљу хиљаду пет стотина свезака на три камиле.

– Господару, рече доживотни секретар ослабелим гласом, ево новога дела. Мислимо да нисмо ништа битно пропустили.

– Може бити, рече краљ, али га нећу читати. Стар сам; дуга предузећа не слажу се са мојим годинама; скратите и пожурите.

Они су тако журно радили да се указаше после десет година праћени само једним младим слоном који је носио пет стотина свезака.

– Ласкам себи да сам кратак, рече доживотни секретар.

– Нисте довољно, рече краљ. Ја сам при крају живота. Скратите, скратите, ако хоћете да познам, пре смрти историју људи.

Опет се указа државни секретар после пет година. Ишао је штакама и водио за узду магаре на чијим је леђима била дебела књига.

– Пожурите, рече му официр, краљ је на умору.

Заиста, краљ је био на самртничком одру. Он окрете академичару и његовој дебелој књизи скоро угашен поглед и рече уздишући:

– Умрећу, а нећу сазнати историју људи!

– Господару, рече научник, на умору скоро као и краљ, рећи ћу вам је у три речи: Родише се, патише и умреше.

И тако персијски краљ под конац живота научи људску историју.

Анатол Франс – Члан Француске Академије

Мишљења Г. Жерома Коањара

Београд 1922

Издавачка књига Напредак[/lang_sr]