«У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи» (Прич.17,17)
«Ко има пријатеља, ваља да поступа пријатељски, јер има пријатеља вјернијих од брата» (Прич.18,24)
Пријатељ који нас никада неће разо-чарати и изневјерити јесте Господ Исус Христос, наш Бог.
Зато је потребно да Њега заволимо изнад свих овоземаљских пријатеља, схватајући људску несавршеност и пуноћу Богочовјека Христа.
Човјек, као друштвено биће, не може сам обитавати. Не може се по овосвјетској религији затворити у самога себе и у својој индивидуи тражити остварење своје личности. Православље нам нуди једини «Пут, Истину и Живот», остварење наше личности изван себе у «заједници Светих» у Цркви Божијој.
Човјек се једино може спасити у заједници, а никако сам собом, сам у себи, сам својим силама. Заједница вјерних који сачињавају Цркву Христову, јесу браћа и сестре у Христу, и они су међусобно најбољи, истински (колико је могуће људској слабости) пријатељи. Без обзира куда човјек ходи, ка чему је усмјерио своје мисли, које увјерење има, сваки, без изузетка тражи пријатеља и човјека који ће му бити на помоћи, у кога ће имати повјерења, и са којим може «отворено разговарати». Свјесно или несвјесно он у суштини трага за Богом.
Некада су се људи једни другима заклињали на вјерност, чинили знаке пријатељства и узајамног поштовања. И у овом случају у Православној цркви пријатељство је нашло свој пуни одраз и смисао у кумству. Кум је најбољи пријатељ од свих људи и кум је духовни сродник којег поштивамо више и од крвних сродника. Код Срба и у Православној цркви кумује се само на двјема Светим тајнама: Kрштењу и Вјенчању. И за кумове се бира не било ко, него онај за кога се сматра да је частан хришћанин, који ће и сам знати цјенити кумство. Који ће испуњавати своје обавезе и према Богу и према кумовима. Зато наш народ лијепо каже: «Бог је на небу кум на земљи». Ова мудра изрека говори о томе да нам је Бог најбољи пријатељ а на земљи међу људима КУМ. Још када су Срби за вријеме кнеза Мутимира (половином деветог вијека) примили вјеру Православну, одмах су се примили и кумовања, а за кумове су узели Светитеље, Арханђеле из Царства небескога. Када су се крштавали «у име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.» једни су узимали Светог Николу да им буде заувјек кум – заштитник фамилије и презимена, други су узимали Светог Јована Крститеља; трећи Светог великомученика Георгија / Димитрија; четврти Арханђела Михаила / Гаврила, итд.
Тако су се Срби од почетка свога вјеровања свезали – скумовали са небеском Црквом и небеским силама, светитељима. И од тада до данашњега дана и заувјек ми, потомци наших прадедова, остајемо у духовном сродству са нашим кумовима из Царства небескога а дан када прослављамо кумовање зовемо СЛАВА. Ни један Србин не може рећи да нема Славе, то јест Кума пред лицем Господњим. И отуда толики значај прослављања Славе, то јест вјечитих Кумова наших за које смо сигурни, и вјерујемо да се они за нас пепрестано моле Господу Богу. Да се вратимо на кумство између људи. Већ је написано да се за кума бира православно лице које живи по Христовом закону, који је Црква прописала. Који пости и причешћује се. На Светој тајни крштења кумује једно православно лице. Кум или кума мора бити крштен/а у Православној цркви. Дужност кума на крштењу јесте, прије свега, да исповједи православну вјеру, друго; да своје кумче поучава православној вјери.
«Кум може бити један, никако њих више, и он је духовни родитељ онога који се крштава. Кумовати може само човјек, који је чистога живота, који је пунољетан и који познаје своју вјеру. Кум не може бити онај ко је неправославне вјере, јеретик, расколник, монах, монахиња, атеиста, душевно обољели, јавни грјешник. Не дозвољава се да брачни другови кумују дјеци од истих родитеља, јер би они тиме постали духовни брат и сестра, па би се њихов брак морао развести. Нико ни од родбине по крви не може кумовати.» (ЦРКВЕНО ПРАВО- Димшо Перић)
У нашем српском народу постоји лијеп обичај поштовања кумства тако да су нека кумства стара и по двјеста година. Преносе се са кољена на кољено.
«Кумство се могло прекинути и промјенити у тачно одређеним случајевима, тј: ако је кум промјенио вјеру, ако је искључен из Цркве, или осуђен на дугогодишњу робију, ако је јеретик, расколник или је неморалног живота, ако је умро и нема насљедника, или ако је спречен тешком болешћу. Ако нема потомства, или због другог веома великог разлога.
(ЦРКВЕНО ПРАВО- Димшо Перић).
«По обичајном праву кум даје дјетету име на крштењу.»
(Црквено Право- Бранко Цисарж).
«А ово сродство (кумство), као што се зна, представља сметњу за склапање брака између потомства орођених страна као и крвно сродство.»
(Црквена парохијска администрација- Ж. М. Маринковић)
Тако је што се тиче кумовања у Светој тајни крштења. У Светој тајни брака, када двоје крштених пунољетних лица различитог пола ступају у брак, такође је потребно да имају кума и куму. Овдје кумови имају другачију улогу јер представљају свједоке на вјенчању; требају бити православне вјере и исти критериј важи за њих као и за кума на крштењу.
Дакле, КУМСТВО постаје духовно сродство између кумова и то, по 53 канону Трулског сабора, «духовно сродство важније је од свезе по тијелу» тј. од крвног сродства.
Кум и његово кумче рачунају се у првом степену духовног сродства.
«Степени сродства се броје само у правим нисходним линијама, тј. од кума и кумчета и њихових сродника по крви. Други степен духовног сродства је неуклоњива брачна сметња» (Димшо Перић). Духовно сродство – кумство од трећег до седмог степена закључно, је уклоњива брачна сметња; трећи степен разрјешава Свети архијерејски синод, а од трећег до седмог епархијски архијереј.
Из наведенога видимо колико КУМСТВО има велики значај у хришћанском животу. Колико кумство треба поштовати (више и од крвног сродства), и да су нам наши кумови, свједоци вјере Христове.
јереј Симон Ј. Туркић