ОРОС ВЕРЕ СЕДМОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
У НИКЕЈИ (787. г.)
Свети и велики Васељенски сабор, по благодати Божијој, и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија, следећи предање Католичанске (= Саборне) Цркве, одреди следеће:
Христос Бог наш, који нам je даровао светлост Свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио je своју Свету саборну Цркву, „која нема мрља ни боре“ (Еф. 5,27), и обаћао joj да ће бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао je то говорећи: „Ja сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28,28). Ово обећање дао je не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово.
Неки пак неразумно одбацивши тај дар, будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супротстављајући се предању Католичанске Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича, „залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност“ (Приче 9,12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета (αναθημάτων = дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. О њима Бог кроз пророштво говори: „Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше“ (Јерем. 12,10). Јер пошавши за људима несвештеним, који само своју памет слушају, они оптужише заручену Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светога и оскрнављенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола.
Зато Господ Бог, не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао je нас, началнике свештенства из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што je Саборне (= Кашоличанске) Цркве неумањено очувавамо.
И следујући Светих шест Васељенских сабора… (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере – А. /.).
И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених нама завештаних писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа. Јер je сагласно историји јеванђелске проповеди, ради потврђивања истинитог и непривидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно имају и узајамне пројаве.
Пошто je то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве – јер знамо да je то предање Духа Светога који обитава у њој – одређујемо са сваком пажњом и тачношћу:
Да се паралелно са знаком Часног и Животворног Крста постављају часне и свете иконе – које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала – у светим Божијим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, и Чесних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у ликовним изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих оригинала. И да се овима одаје целивање и почасно поклоњење (ασπασμον και τιμητικήν προσκύνησιν), али не и истинско служење (λατρείαν) по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (αναθήμασι), тако и у част ових чинимо принос кађења и светлости, као што je то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер, част која се одаје икони (= лику), прелази на Оригинал (= прволик),[30] и ко се поклања икони, поклања се личности онога који je на њој насликан.
Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне Цркве, која je с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који je Христом говорио, и за свим апостолским божанским скупом и за отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: „Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је усред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена“ (Софон. 3,14; Варух 3,13).
Оне пак који се дрзну да другачије мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новотарију; или одбацују нешто од онога што je Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима – (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну, а ако су монаси или лаици да се одлуче од причешћа.
(…) Тада сви у глас повикаше: Тако верујемо, тако сви мислимо, тако смо сви сагласно потписали. То je вера Апостола. То je вера Отаца. То je вера Православних. Та вера васељењу утврди! (Превод са грчког, из Mansi, Colectio Сопciliorum, I. 13, 373-380).
СИНОДИК У НЕДЕЉУ ПРАВОСЛАВЉА
(из 843. године)
Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља.
Следећи пророчки изрекама, идући за апостолским поукама и следујући за Јеванђелским повестима, прослављамо дан обновљења.[31] Јер Исаија вели да се „обнављају острва Богу“ (Ис. 41,1), подразумевајући (под тим) Цркве из незнабожаца. А Цркве су не просто грађевине и украси храмова, него пуноћа (= мноштво) православних, који су у њима, и песме и славословља којима они служе Богу. А и Апостол, то исто поучавајући, заповеда да „ходимо у обновљењу живота“, и „ако je ко у Христу нова твар“, нека се обнавља (Рм. 6,4; 2 Кор. 5,17). Господње пак речи, показујући пророчко стање (= остварење), веле: „Беше празник обновљења у Јерусалиму, и беше зима“ (Јн. 10,22). Било да je то (зима) духовна, у којој Јудејски народ изазиваше буре и немире злочинства против општег Спаситеља, било пак да je то она (физичка зима) која променом хладног ваздуха угрожав а телесна чула.
А беше, заиста беше и код нас зима, не обична, него она која стварно причињаваше суровост велике злобе. Али нам je процветало рано пролеће[32] благодети Божијих, у којем смо се окупили да чинимо молитве благодарења Богу за добре жетве, да бисмо још више псаламски рекли: „Лето и пролеће Ти си створио, сети се овога“ (Пс. 73,17-18).
Јер заиста, непријатеље који ружише Господа (Пс. 73, 18) и који свето поклоњење Њему у светим иконама обешчастише, и који се погордише и преузнеше безбоштвом, њих чудесни Бог сруши и разори дрскост отпадништва. Он не презре глас оних који Му вапију: „Сети се, Господе, понижења слугу Твојих, које носим у недрима својим од многих народа, којим нас понизише непријатељи Твоји, Господе, којим понизише наслеђе (το αντάλλαγμα) Христа Твога“ (Пс. 88,51-52). А наслеђе пак Христово били би они који су смрћу Његовом искупљени и који су Му поверовали проповедањем речи (Божије) и ликовним изображењем, кроз које двоје велико дело Домостроја спасења бива познавано од искупљених: кроз крст и страдања и чудеса Његова пре крста и после крста, од којих угледање на Његова страданьа прелази апостолима, а од ових мученицима, а преко ових стиже до исповедника и подвижника.
Тога, дакле, понижења, којим нас понизише непријатељи Господњи, понизише наслеђе Христа Његовог, сетивши се Бог наш, умољаван сопственим милосрђем и привољеван молитвама Мајке Његове, а још и апостолским и свих Светих, који су заједно са Њиме били вређани и понижавани са (својим) иконама, да би као што су састрадавали телом, тако, што и приличи, узели удела са Њиме и у увредама против икона – Он, дакле, оствари касније ово што je данас изволео, и учини други пут оно што је свршио први пут. Jep први пут,[33] после дугогодишњег изругивања и бешчашћења светих икона, повратио је православље само себи. Сада пак, овај други пут,[34] после безмало тридесет година злостављања, учинио је нама недостојнима ослобођење од тешкоћа, и избављење од невоља, и проглашење православља, и сигурност поштовања икона, празник који нам доноси све што је спасоносно.
Jep на иконама видимо страдања Господња за нас, крст, гроб, ад умртвљен и побеђен, подвиге и венце Мученика и само спасење које je наш Први Подвигоположник и Подвигодавац и Венцедавац извршио посред земље.
Ту свечаност данас празнујемо, у њој се заједнички радујемо и веселимо молитвама и мољењима, и кличемо псалмима и песмама: „Ко je Бог велики, као Бог наш! Ти си Бог наш, који једини чиниш чудеса“ (Пс. 76,14-15). (…)
Зато говоримо овако:
Онима који долазак Бога Логоса у телу, речју, устима, срцем и умом, писањем и иконама исповедају – вечан спомен!
Онима који знају разлику суштина једне и исте Ипостаси (= Личности) Христове, и њој придају створеност и нествореност, видљивост и невидљивост, страдалност и нестрадалност, описивост и неописивост; и Божанској суштини приписују нествореност и томе слично, a људској природи признају оно остало и описивост и речју и иконама – вечан спомен!
Онима који верују и проповедају, то јест јеванђелиски благовесте рачи словима, догађаје цртежима, и да свако (од тога) доприноси једној истој користи: проповеди Истине речима и потврду иконама – вечан спомен!
Онима који речју освећују (своја) уста, а затим и слушаоце кроз реч (= проповед) и онима који знају и проповедају да се кроз часне иконе исто тако освећују очи гледаоца, а ум се њихов уздиже ка богопознању, као и кроз божанствене Храмове и свештене сасуде и друге посвећене ствари – вечан спомен!
(…) Пророци како видеше, апостоли како научите, Црква како је примила, учитељи како су одогматили, васељена како се сагласила, Благодат како је засијала, Истина како се доказала, лаж како је протерана, Премудрост како се смело исказала, Христос како је наградом потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо: Христа Истинитог Бога нашег и његове Светитеље чествујући речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, а њих ради заједничког (нам) Господа и као Његове верне служитеље чествујући и одајући им односно поклоњење (την κατά σχέσιν προσκύνησιν).
Ово je вера Апостола. Ово je вера Отаца. Ово je вера Православних. Ова вера васељену утврди.
(…) Онима пак који су упорни у иконоборачкој јереси, боље рећи у христоборном одступништву, и који ни преко Мојсијевог законодавства неће да буду вођени ка своме спасењу, нити су готови да се апостолским учењима поврате православности, нити пристају да се отачким поукама и разјашњењима обрате од своје заблуде, нити се уверавају сагласношћу Цркава Божијих по целој васељени, него су једном за свагда потчинили себе уделу Јудеја и Јелина, јер оно што они непосредно хуле на Оригинал, и ови се не стиде да тиме преко Његове иконе нападају на Њега самога изображенога – њима, дакле, који су неповратно поседнути овом заблудом и за сваку божанску реч и науку духовну уши су зачепили, те као већ сатрулелима и од заједничког тела Цркве себе одсеклима – анатема.[35]