О духовним искушењима новокрштених

Протојереј Артемије Владимиров (скраћен текст)
Често људи, који су тек поверовали у Христа, на “коренит” начин мењају однос према самима себи
Уместо да се поправе, да се доведу у ред, да пазе на своју чистоћу, свој изглед, новокрштени се у мислима пењу у ону древну “пећину”, где су се, по њиховом мишљењу, спасавали Божији људи.
Духовно савршенство – преко ноћи
Оно што извитоперава наше Богопознање, јесте тежња да убрзамо оно на шта смо призвани да чинимо по вољи Божијој, тј. да достигнемо духовно савршенство. Најактивнији од нас су навикли да у световном животу све постижу сопственим снагама. Такви су “прогресисти” – и то се може назвати “бољшевизмом у Православљу” – они тешко пате, приморавајући и друге да пате. Не видећи у себи оно што желе, често су у недоумици, прогањани духом унинија, очајања, понекад и потпуно скрећу са пута побожног живота, уверивши се да су издавали за стварност оно што су у себи желели. Ово је нарочито опасно у стварима педагогије и васпитања. Због тога постоји комплекс новокрштених у породици, кад родитељи желе да од сваког детета направе преподобног Сергија или Серафима Саровског – све то је бременито тешким последицама.
Свемоћ Божија изнад свега
Неискусно духовно око хришћанина врло тешко гледа у оно што је Божанско, које обитава у светлости. Палом срцу је далеко лакше да сазрцава оно што се налази ван Бога. Понекад новокрштени уместо Бога нарочито почиње да сазрцава палу силу, која га омета да угађа Богу. Лик хришћанина се помрачује, његова духовност губи светлост, из душе нестају позитивна осећања: нада у Бога, радост, добродушност, уздање у Његову вољу, али му се зато испод сваке клупе привиђа демон. Испоставља се да је његова вера у демоне и силе зла јача од вере у Бога и Његов Промисао. Ми православни, више од било ког другог осећамо и схватамо тајну историјског процеса, знамо да постоји тајна безакоња, да се силе светског зла удружују једна са другом, али када се, уместо свемоћи Божије, у поглед на свет новокрштеног уселе утваре, он заборавља да је све у Божијим рукама.
Духовна малаксалост
Када новокрштени изгуби осећање дистанце између себе и пастира, он се прибија уз свештеника, и у његовом пристуству више “не осећа” борбу с помислима: “нестају” сва питања и новокршени пада у некакву духовну малаксалост. Последице ове болести су познате: губитак духовне слободе, духовне самосталности или сувишни критицизам као реакција на обоготворење пастира.
“Духовни” тенк
У односу према ближњима код неких новокрштених се примећује и следећа грешка. Они теже да просвете све и сваког, кога сретну на свом путу. Отпочиње својеврсно духовно “инквизиторство”. Ако савршеног Хришћанина карактерише опрезност, тактичност, увиђавност, труд да ни на који начин не наруши слободу другог, новокрштени подсећа на тенк, који пролази и гази све пред собом. Они често грубо прекидају рођачке, пријатељске везе, али не зато што их из тих веза вреба саблазан, већ несхватање и горчина увреде. Овде су такт, благост, радосно општење са човеком далеко плоднији од крутости.
Са руског: Људмила Јоксимовић
Црквени живот, бр.3/2002., стр. 28-29, Београдска Архиепископија