Последице одлука 7. Васељенског Сабора

1. Позната je истина историје Православне Католичанске Цркве на Истоку да права вера и жива пракса Цркве,то јест живо предање Цркве није одређивано ни детерминисано од стране Васељенских или Помесних сабора, него су вера и живот Цркве на саборима доживљавани и брањени као већ постојеће стварности, као благодатно у Христу самосазнање и самоосећање Цркве, као њен живи живот и вера и литургија.

Свети сабори Цркве, и нарочито Васељенски сабори, који су били духовски, педесетнички догађаји на историјском путу Цркве Христове, састајали су се и доносили одлуке углавном према потребама времена, тј. најчешће онда када je нека jepec, или раскол, доводила у опасност нормалан црквени рад и спасоносну службу, тј. мисију и функцију Цркве, кварећи истиниту веру и деформишући сотириолошко искуство Цркве.[29] Другим речима, када је довођено у питање „јединсшво вере и заједништво Духа Светога“, за које се Црква залаже и моли у свакој својој Божанској Литургији.

Тако je и свети Седми Васељенски сабор сазван и одржан зато што су јеретици иконоборци покушали да порекну и пониште живо предање Саборне-Католичанске Цркве Божије о литургијској употреби и почасном поштовању светик икона. Сабор је одржан у Никеји 787. године, под председништвом светог Тарасија патријарха Цариградског, и његове догматске одлуке о поштовању светих икона добро су нам познате.

У основи догматске одлуке Седмог сабора, сагласно већ светом Јовану Дамаскину, постављен је христолошки догмат о оваплоћењу Бога Логоса, Богочовека Христа, а као узор за поштовање светих икона истакнуто је већ неоспорно поштовање Часног Крста, док je као догматска норма иконопоштовања истакнута не λατρεία (= култ, обожавање), која припада само Богу, него τιμητική προσκύνησις тј. почасно поштовање, поклоњење иконама из почасти и из љубави. Ми се нећемо овде задржавати на анализи догматских одлука Седмог Васељенског сабора у Никеји 787. године (превод на српски текста саме одлуке читалац може наћи у прилогу).

Овде желимо просто да подсетимо да је употреба и почасно поштовање светих икона у Цркви постојало давно пре Седмог Васељенског сабора. Исто тако је постојала и теолошка заснованост богословског образложења иконопоштовања, како нам то јасно сведочи 82. канон Трулског (Петошестог) сабора из 692. године. Јер тај свети канон јасно повезује икону Христову и иконописање са основном хришћанском истином о Боговаплоћењу, то јест са Лицем оваплоћеног Богочовека Христа и Његовим спасоносним Домостројем по телу. Тако се Седми Васељенски сабор већ чврсто ослања на христолошко утемељење иконописања и иконопоштовања, дакле на основну хришћанску веру и живо предање Цркве о Богочовеку Христу.

Међутим, врло је карактеристично да се у самом оросу (= догматској одлуци) Седмог Васељенског сабора за то црквено предање каже изричито да je то ново дело и дар „Духа Светога који обитава у Цркви“ (Mansi, Collectio Сопcilliontm, t. 13, 377). По нашем мишљењу, дело и дар Духа Светога Цркви био je и сам Седми Васељенски сабор у Никеји 787. године, исто тако као и његова саборска догматска одлука о светим иконама. Али, на то питање ћемо се још вратити. Да видимо сада мало конкретније какве су биле последице ове догматске одлуке о светим иконама донете на Седмом Васељенском сабору, то јест какав je био конкретни значај њихов за црквени живот у непосредно даљем току историје Православне Цркве.

2. Чињеница je да јереси нису изазивале настанак нових догмата у Цркви, али је несумњиво да je одговор Цркве, кроз Саборе, на појаву и изазов неке јереси најчешће доводио до новог теолошког изражавања, новог формулисања апостолске вере и живог предања црквеног. После сучељавања са извесном јереси и победом над њом, дотични догмат вере, то јест угрожена истина вере коју су ти јеретици доводили у питање, она je, после богословске, саборне обраде и новог изражавања доличним теолошким језиком, обично заблистала у Цркви новим сјајем и славом, те је имала непосреднији, динамичнији утицај на живот Цркве.

Тако je, на пример, после победе над Аријанском јереси снажније наглашена и доживљена у свим областима црквеног живота истина о Божанству Христовом. После победе над Духоборством све се више наглашава Личност и дело Духа Светога у Цркви. После Несторијанизма већма je наглашена Пресвета Богородица и Њено место и поштовање у Цркви. И тако редом, кроз даљу борбу са христолошким јересима, све се више у Цркви истине истина о Христу као Богу и Човеку – о јединственом Богочовеку (нарочито пак са догматом Халкидонског сабора и христологијом св. Максима Исповедника).

Тако je било и са истином о светим иконама у Цркви. После православног црквеног, саборског тријумфа над иконоборачком јереси, тј. после догматске одлуке Седмог Васељенског сабора, све се више наглашава религиозно-богословски и култно-културни значај иконе Христове, а такође и Богородичиног и Светитељских светих ликова. Развија се и богословски разрађује лепота, смисао и значај светих икона за живот, богослужење и богопознање код верних у Цркви. Отуда и имамо брзи и вишеструки процват у црквеном животу, богословљу, богослужењу, духовности и уметности у Православној Цркви на Истоку после Седмог Васељенског сабора.

Богословски, богослужбени и духовни значај светих икона у времену после Никејског иконопоштовалачког сабора 787. године, особито су истакли и нагласили Оци Цркве – патријарх Цариградски св. Никифор и свети Теодор Студит. Пошто је међутим, убрзо дошло до обнове иконоборачке јереси – то је онај познати други период иконоборства од 813. до 843. године – зато и није дошло до брзе пројаве свих позитивних резултата догматске одлуке о иконама донете на Седмом Васељенском сабору. Тек после коначног тријумфа православља над иконоборством, 11. марта 843. године, у време патријарха светог Методија Исповедника (843-847) и побожне царице Теодоре, долази до пуне пројаве свег богословско-црквеног значаја и смисла догматских одлука Седмог сабора у Никеји о светим иконама.

3. Сабор одржан 843. године (у Недељу Православља, 11. марта), у Светој Софији у Цариграду, потврдио je одлуке Седмог Васељенског Сабора у Никеји и коначно афирмисао теолошки и црквени карактер православног иконописања и почасног поштовања (= љубавног поклоњења) одаваног у Цркви светим иконама.

Колики je и какав био стварни значај ове коначне победе Цркве над иконоборачком јереси, какав je плод имала и какве последице на црквени живот у многим смеровима, можемо само донекле закључивати из надахнутог текста састављеног на том Сабору 843. године, а познатог под именом Синодик (= Саборник) Православља. Да не бисмо овде наводили цео текст Синодика (главнину тог текса у српском преводу доносимо у прилогу, после превода ороса Седмог Васељенског сабора), поменућемо само неке од важнијих момената садржаних у њему, из којих се јасно види теолошки и културни и животни значај за Цркву васпостављања култа светих икона.

Синодик назива победу православног иконописа и иконопоштовања светлим и радосним „даном обновљења“ Цркве, и то „обновљења“ како црквених храмова тако и живог црквеног тела, тј. свих верника, jep се и једна и друга страна Цркве сада „обнавља на нови живот“, на „нову твар у Христу“. Одбрана светих икона и њихово васпостављање у Цркви представља, по Синодику, право „пролеће“ за Православну Цркву, тј. прави процват свих благодатних дарова Духа Светога у Телу Христовом и отуда богату духовну „жетву“.

Догмат иконопоштовања, по Синодику, доживљен je сада у Цркви као потврда и реафирмација целокупне хришћанске вере, а нарочито основне хришћанске истине о оваплоћењу Бога и обожењу човека. Зато и кличе Саборник овим речима: „Као што пророци видеше, као што апостоли научише, као што је Црква примила, као што су учитељи (Цркве) догматски потврдили, као што се сва васељена сагласила, као што је Благодат Божија засијала, као што се сама Истина доказала, као што се Премудрост смело исказала, као што je Христос наградом то потврдио – сви тако мислимо (= верујемо) и тако говоримо и тако проповедамо: Христа истинитог Бога нашег и Његове Светитеље поштујемо речима, списима, мислима, жртвама, храмовима, иконама; Њега као Бога и Владику поштујући и клањајући Му се, a њих ради заједничког нам Господа, као верне Служителе Његове, чествујемо и односно поклоњење им одајемо. То je вера Апостола. То je вера Отаца. То je вера Православних. Та вера васељену утврди“ (Саборник Православља налази се у Великом Типику и Великопосном Триоду).

4. Beћ из самог текста Синодика Православља, иако релативно кратког и првенствено доксологијског по своме карактеру, можемо сагледати све богатство позитивних последица догматске одлуке Седмог Васељенског сабора о светим иконама за црквени живот у многим његовим гранама и областима. Ту се констатује, пре свега, као што рекосмо, да je наступило једно истинско иролеће за Цркву, то јест оживљење и обновљење вере и живота чланова Цркве Христове, њене благочестиве пуноће, тј. православних верника, благодатно освежаваних и обнављаних, духовно препорађаних Духом Светим, Утешитељем Цркве. Затим се наглашава обновљење цркава Божијих, тј. самих Храмова, у којим се служи и прославља Бог у Светој Тројици, са посебним истицањем храмовних „сјајних украса“ (φαι¬δρότητας), то јест икона и фресака у црквама и манастирима.

Интересантно је запазити да Саборник Православља све то повезује у једну целину: Цркву као вернике, живе иконе Божије, и Цркву као храм украшен светим иконама, сликама овагогоћеног Бога и Божијих прослављених угодника. То je аутентично литургијско поимање Цркве, јер се сабрање верних, као живе деце Божије, и Христовог и Светитељских Ликова, изображених на светим иконама и фрескама, потпуно православно доживљава тек у склону свете Литургије, на којој се прославља Бог: вером и молитвом, речима и славословљима, делима и сликама и уопште целокупном литургијском стварношћу, литургијским животом и праксом Цркве. Тиме је јасно указано на нераздвојну повезаност светих икона са богослужением, са Евхаристијом (=Литургијом) Цркве, коју служи „пуноћа благочестивих“ (το πλήρωμα των εύσεβούντων), како се каже у Синодику, тј. сав црквени клир и народ, са својим Епископом и свештенством на челу. (Подсећамо да реч „литургија“ првобитно и значи „свенародну јавну службу“).

Синодик у наставку говори о обновљењу не само живота верних, него и читавог бића Цркве, свецеле ипостаси Цркве као „нове твари у Христу“. То бива оном увек новом и новотворећом благодаћу Духа Утешитеља, а то je оно из апостолских и светоотачких времена познато схватање о сталном присуству и дејству Педесетнице у историјском бићу и животу Православие Цркве.

Тако je сам текст Саборника Православља, као потврда и реафирмација догматске одлуке Седмог сабора у Никеји о светим иконама, већ довољно јасно сведочанство о благотворним последицама тих одлука у животу Цркве Христове. Ове благотворне последние православног провозглашена часног, из љубави поштовања светих икона пројавиле су се у црквеном животу православног Истока одмах после престанка иконоборства, и то: у развоју теологије, богослужења, духовног живота, мисије Цркве унутрашње и спољашње и, наравне, у развоју црквене уметности. У оквиру овог кратког излагања задржаћемо се укратко на свакој од тих области црквеног живота.

5. Најпре треба указати на чињеницу да се после победе православља над иконоборством, чему је пресудно допринео Седми Васељенски сабор, развила богата теологија иконе. Исту је већ био започео да развија свети Јован Дамаскин, али су je наставили и до савршенства развили већ поменути богослови Православие Цркве: свети Никифор Цариградски и свети Теодор Студит, а за њима и не мање од њих свети Фотије Велики, патријарх Цариградски. За њега посебно можемо додати да je на својим саборима 861. и 867, a такође и 880. године још једном потврдио одлуке Седмог Васељенског сабора у Никеји и његове догматске одлуке о иконопоштовању. Исто тако треба подсетити да je и сам овај велики патријарх развио богату теологију светих икона, са наглашеним христолошким, пневматолошким и такође антрополошким (можемо слободно рећи хуманистичким) садржајем, на шта ћемо се још вратити.

Свети Фотије je посебно допринео и развоју православие иконографије и уопште црквене уметности (што се јасно види из његових Омилија и Писама). Али не само патријарх Фотије, него je општепозната чињеница да je после периода иконоборства и саборног тријумфа иконопоштовања дошло до наглог развоја православие иконографије свуда у Византији и даље широм православног Истока: на Балкану, Синају. Кипру, Грузији, Русији. О томе развоју православие иконографије већ је доста речено и написано, па се на томе овде нећемо задржавати, jep je то општепозната чињеница. (Само библиографија о томе обухватала би читаве томове).

6. Несумњив je после Седмог Васељенског сабора и развој црквеног култа, богослужења, посебно пак црквеног литургијског песништва. Познато je да су управо многи монаси, који су били исповедници за свете иконе, пројавили се у ово време као надахнути црквени химнографи, литургијски „творци канона“ и других црквених песама. Такви су били браћа Теодор и Теофан „Начертани“, затим Студитски монаси Јосиф Химнограф и Теодор Студит и други. Нешто пре тога био je велики песник Јован Дамаскин, познати борац за поштоваьье светих икона, а из исте школе у Палестини јавило се и неколико других црквених песника. Управо у ово време, после иконоборства долази до коначног оформљења Октоиха и употпуњавања бројних последовала великих и мањих празника у минејском и пасхалном циклусу црквеног богослужења.

Kao пример црквеног песништва овога доба навешћемо овде Кондак спеван за Недељу Православља, који je истовремено и теолошки и песнички пример овог богослужбеног процвата после победе православља над иконоборством:

„Неописиви Логос Очев из Тебе се, Богородице описа оваплоћен, и упрљану икону преобразивши у древну лепоту, присаједини је Божанској лепоти. Стога, исповедајући наше спасење – делом и речју га изображавамо.“

(Триод, Недеља Православља, глас 8)

Указујемо само најкреће на богатство теолошког, антрополошког и сотириолошког садржаја ове надахнуте црквене песме, а доста је сличних песама у служби Торжества Православља (Прва недеља Великог поста) и у другим песничким саставима овога доба.

У Јерусалимској патријаршији, и посебно у манастиру светог Саве Освећеног, a такође и у Цариградској патријаршији, и посебно у Студитском манастиру у Цариграду, у ово време је развијен и оформљен Велики Типик црквених богослужења, са познатом византијском велелепношћу и теолошком центрираношћу на Тајну Христа Богочовека – Божанску Евхаристију. То je време кад настају и бројни манастирски Типици, као нпр. у Светој Гори, на Патмосу, у самом Цариграду, а затим и у Србији. Ови су Типици обухватали целокупни живот и поредак у манастирима, почињући увек од богослужења и проширујући се онда на сав остали манастирски живот и монашке службе ближњима, народу, роду људском (писање и преписивање књига, образовање, разне добротворне и хуманитарне службе и, коначно, мисије). Подсећамо, a једва да je и потребно на то подсећати, да постоји тесна повезаност православног иконописања и иконопоштовања са православним монаштвом и манастирима.

7. У ово време, после Седмог Васељенског сабора, нарочито после коначног тријумфа православља над иконоборством, у време великог патријарха Фотија, развијена je велика мисионарска активност Цркве из православие Византије. Највеће ширење Јеванђеља и православља извршили су, уз патријарха Фотија, управо његови ученици, света Браћа Кирило и Методије и њихови словенски ученици како међу Хазарима и Скитима на Истоку, тако и међу Словенима на Балкану и Западним странама. Словенске Цркве заиста много дугују светом Фотију и његовим ученицима, јер су од њих Словени крштени, христијанизовани, оцрквењени, обогаћени богословском мишљу и хришћанским богослужењем и писменошћу на своме језику, те тако стекли своју државну и црквену самосталност и хришћанску културу.

Није, зато, без разлога истицано у наше време све оно богатство развоја и цветања „раног хуманизма“ у православно] Византији у време светог Фотија Великог (о чему je недавно изашла и књига сорбонског професора Пола Лемерла: Lepremier humanisme byzantirí. Било je то време стварног препорода целокупног црквеног, духовног и културног живота у свим областима и димензијама, и то не само у Византијском царству, него и код византијских суседа којима je православна Византија зрачила и служила као пример и подстицај.

8. Осим набројаних момената, треба посебно истаћи чињеницу да се после победе Православља над иконоборством, запажа особити развој и, слободно можемо рећи препород духовног живота у Цркви на Истоку. То најпре важи за манастире у Византији, а и на просторима који њој тада више не припадају, али су остали под њеним утицајем или су од ње постали православии (као што је случај у Палестини, Јужној Италији и међу Словенима).

Школа високог духовног и културног живота била je Фотијева школа, из које je произашао већи број значајних ученика, као што су св. Кирило Словенски, патријарх Николај Мистик, Арета Кесаријски, цар Лав Мудри, Симеон Метафраст и други. Из Студитског манастира у Цариграду зрачи од тада и надаље аутентични духовни живот, и из те средине, отприлике један век касније, јавиће се велики учитељ духовног живота и читавог Православља – свети Симеон Нови Богослов. Његово време, продужено преко његовог ученика Никите Ситата и других претеча исихазма, било је почетак духовног и културног препорода који ће затим наступите, у време Комнена и Палеолога, у читавој Византији и на Балкану. То ће бити и време процвата монашке политије на Светој Гори Атонској, чији ће се духовни утицај проширити и на младе Словенске православие народе – Бугаре, Србе и Русе. То ће бити и време појаве првих јужнословенских и руских Светитеља и подвижника, време настанка и цветања манастира Риле, Студенице, Хиландара, Кијево-Печерске Лавре и других центара међу православним Словенима. Нема, дакле, сумње да je теологија и духовност светих икона после Седмог Васељенског сабора допринела великом процвату православие духовности уопште, како у хришћанском животу тако и у хришћанској култури.

9. Но да се вратимо опет на почетак наше теме, коју наравно ни издалека нисмо исцрпели свим до сада реченим и наведеним. Потребно је нагласити и следећи допринос светог Седмог Весељенског сабора и његове богословске и црквене делатности, насупрот јереси иконоборства а у корист Христове Цркве и њеног православног иконописања и иконопоштовања.

Коначном победом Цркве над овом јереси, како у време патријарха св. Тарасија, тако и нарочито у време патријарха св. Методија и св. Фотија, васпостављан je у саборно-католичанској Цркви Христовој мир и једниство, онај мир у вери и љубави који је толико желео председавајући на Седмом сабору патријарх Тарасије (видети његове рачи пред сабор у Никеји, Mansi, т. 12, 1127; 13, 404; PG 98, 1425). Измирена је Цркава унутар својих редова и епархија, измирен је хришћански Исток и Запад, све православие патријаршије и епископије нашле су и обновиле своју сагласност у вери, у светом Предању светих Апостола и Отаца Цркве.

У текстовима тога времена, па и онима са самог Седмог сабора, као што је нпр. сјајни Похвални говор Седмом Васељенском сабору у Никеји, изговорен од Епифанија, ђакона Цркве Катанске са Сицилије, осећа се радост и благодарност Богу што je Духом Светим у Цркви поново постало делатно Јавенђеље спасења свију, што се опет и изнова остварује Христов богочовечански Домострој спасења рода људског, који се кроз свете иконе видљиво изображава и исписује (= зографише, живоипише), те се тако и материјом славословно изражава велика тајна Емануила – Бога који je постао Човек и остао са нама у Цркви насвагда.

Taj славослов изражава већ јасно и сама догматска одлука Седмог Васељенског сабора у Никеји, а видели смо и Кондак Недеље Православља, као и већ помињани Синодик Ортодоксије. То je у ствари онај један и исти доксологијски карактер православне вере, теологије, духовног живота и уметности, о чему православие иконе и фреске тако убедљиво и светлосно сведоче. Та доксологија, тај благодатни славослов и славопој притом се не односи само на Бога, него и на Христа Богочовека – Бога који је постао Човек, те дакле самим тим и на човека као боголико и богосликовито биће. То je, дакле, хришћанска доксологија, славослов и човека и човечијег лика у Христу.

Отуда је разумљиво зашто се, према догматској одлуци Седмог Васељенског сабора, част и поштовање и љубавно поклоњење светим иконама односи не само на икону Христову, него и на иконе Просвете Богородице и Светих људи у Цркви Божијој.

10. Очигледно je свакоме познаваоцу текстова аката и одлука светог Седмог Васељенског сабора у Никеји да постоји органска веза између поштовања светих икона и поштовања Светитеља – у Цркви Богочовека Христа. Није то било случајно да су иконоборци, одричући поштовање светих икона, врло брзо почели одрицати и поштовање Светих у Цркви. На то су им Свети Оци Седмог Васељенског сабора одговорили врло директно и недвосмислено: ко не поштује иконе, тај не поштује ни саме Светитеље Божије. а тим самим он не поштује ни самога Христа Богочовека, јер не поштује него управо пориче тајну и реалност Његовог оваплоћења и очовечења.

Очигледно je, дакле, да поштовање светих икона Оци Никејског сабора заснивају на христолошком догмату и да управо зато поштовање светих икона има непосредне антрополошке и еклисиолошке последице. Јер, у крајњој линије, одрицање светих икона и иконопоштовања води одрицању тајне Боговаплоћења и тајне саме Цркве као Тела Христовог. Јер, ко одриче икону Христову одриче тајну Оваплоћења и тајну боголикости и христоликости наше, одриче Свете Христолике људе и поштовање њигових светих Ликова, као истинских и живих боголиких икона, као живих слика свога Оригинала Христа и чланова Христовог Тела. То је одрицање Цркве као Заједнице Светих у Духу Светоме, а то је одрицање целокупне икономије (= Домоcтpoja) Свете и Животворна Тројице за род људски и за сву творевину, чија je глава и круна човек возглављен у Христу Богочовеку.

11. На крају, свете иконе које je прославио Седми Васељенски сабор, откривају нам и посведеочују и православну пневматологију и истинску хришћанску антропологију, а истовремено указују и откривају библијско-патристичку есхатологију. Овде je по среди, наравно, не оно класично јелинско, него аутентично библијско, апокалиптичко значење и садржај самог појма или тачније реалности иконе, о чему говоре не само прве главе Светога Писма него и бројни новозаветни текстови, нарочито апостоли Павле и Јован.

А ево, укратко, библијског есхатолошког значења Иконе: Света православна икона има на себи, и уметнички изражава и открива нам своју литургијску природу, ону другу, есхатолошку стварност, оно на њој и кроз њу присуство небеске и вечне освећујуће и просветљујуће и обожујуће светлосне благодати Духа Светога. О томе нам, између осталих, карактеристично сведочи и свети патријарх Фотије у својој 76. Посланици: „Свете иконе нису више дрво (даске) … нити само боје, бесприсутне и уобличујуће силе и благодати (Св. Духа), него су оне (тим присуством) свете и часне и достојне поштовања и прослављања“. И још додаје свети патријарх: „Јер се ми кроз њих узводима у једно и јединствено, сједињујуће и саборно созерцање и удостојавамо се тиме божанског и натприродног заједништва са Највишим од свега жељенога“ (Писмо 6,18; издање Valeta, London 1864).

Ова божанска и обожујућа благодат Светога Духа на светим иконама je уметнички представлена видљиво као светлост у Светима, и та светлост је оно што структурира читав православии иконопис (не само ореол на икони, него и лице, и одећу, и природу, и позадину на икони), тако да данас православни иконописи и иконолози с правом говоре о фотоструктури православне иконе као о њеној одликујућој, специфичној разлици од сваке друге уметничке слике и ликовне представе. (О овоме нарочито студиозно пише о. Стаматис Склирис).

На православној икони је посведочен и видљиво изражен есхатолошки догађај заједничарења. Светих у божанској нествореној Светлости и Благодати, у божанском Животу и Љубави, у есхатолошком Царству Божијем – Царству Свете Тројице, тј. у оној есхатолошкој Слава Христа као Сина Божијег поставшег оваплоћењем Син Човечији, Који, иако je Лик Бога Невидљивог, ипак је постао Човек и узео на Себе „обличје слуге“, да би синове људске учинио синовима Божијим, Себи сличнима, тј. христоликом браћом Својом по благодати вечног усиновљења Богу, јер je човек и род људски за то и створен „по икони Божијој која je Христос“ (1 Mojс. 1, 26; Кол. 1, 15; 3,10; 1 Kop. 15,49; 2 Kop. 3,18; 4,6 итд. многи свети Оци Цркве).

Зато je православна иконографија и иконологија верни израз и потврда православие хришћанске антропологије, која je истински хуманистичка, jep je богочовечанска, богохуманистичка.

ПРИЛОГ