Посљедице Адамовог пада

Човјек је умјесто да оствари заједницу са Богом, пренио центар приноса свијета са нетварног Бога на себе и тако пао у искушење самообожења. То је најдубље значење Адамовог пада.

Посљедице пада, произашле из одрицања првобитног циља, јесу аутономизација свијета у односу на Бога и потпуно окружење свијета небићем и остајање природе у њеним границама. Природа је остала (а није постала) смртна. Ово је посебно важно нагласити будући да се често истиче да је Адамов пад проузроковао смрт, односно да су и човјек и природа кажњени смрћу. Међутим, по учењу Светих Отаца, смрт није нешто што је накнадно ушло у свијет, него је уствари пројава суштине свијета. Такође, из светоотачког учења сазнајемо да зло нема своју суштину, јер ако би имало суштину онда би Бог унио нову суштину у природу. Због тога треба рећи да се са човјековим падом није ништа промјенило у суштини природе, будући да зло не може да ствара нове категорије. Промјенио се само начин постојања природе. Падом првих људи природа је изгубила шансу да буде бесмртна и умјесто потенцијалне бесмртности у њој, пројавила се смрт у конкретном виду.

Пад је показао да је свијет смртан и да се смрт не може превазићи без и мимо заједнице са Богом јер његово постојање значи непрекидну борбу за живот, борбу против зла и смрти.

Човјек је у рају повјеровао да може сам управљати природом, као да је она његова творевина. Тако је настало непријатељство између њега и природе. Настала је дисхармонија између личности и природе, између слободе и нужности. Човјеку је остао једини начин да преживи тако што ће се борити са природом. Изгнавши Бога и побјеђен од природе, он је почео да апсолутизује њене силе. Тако је природа добила „личне“ размјере, а човјек је све више падао у идолатријски однос према њој. Догодило се оно о чему говори Свето Писмо да људи у својој безочности замјенише славу бесмртног Бога у обличје смртнога човјека и птица и четвероножних животиња и гмизаваца. (Рим.1,23).

Ограничивши свој живот на природне законе, човјек је свео себе на биолошку раван која даје утисак живота, али у стварности води у смрт. Његов пад је довео до тога да је изгубио појам истине, односно истинског живота. Оно што је смртно и пролазно назвао је живим и бесмртним, а смрт је постала синоним за живот. Евангелије га међутим упозорава да постоји истински живот који извире из Христа, из Његовог Васкрсења, у коме је побјеђена смрт. Побједа над смрћу јесте најважнија блага вијест коју Црква објављује човјечанство. Христос нам својим васкрсењем даје наду да ће једног дана престати ова привидност живота, да ће се уклонити смрт и да ће остати живот у свој пуноти, као истински и вјечни.

Спасење свијета и ослобођење од трулежности и смрти јесте, дакле, у заједници са нетварним Богом у једном конкретном догађају – Евхаристији. Шта нам показује евхаристијски израз спасења када су у питању просто и вријеме, ако елементи који изазивају смрт?

У Светој Евхаристији су присутни простор и вријеме али не више као елементи који раздвајају бића него као елементи који их спајају. Дејством Духа Светог сва твар (престављена кроз вино, хљеб, воду) је сабрана у једно Тијело Христово и све вријеме је у јединству о чему нам говори молитва Анамнезе у којој се догађаји из будућности пројављују у истом реду са прошлим и садашњим догађајима.