Посљедице Страдања и Васкрсења Христовог

Смрт се јавила као посљедица одвојености човјека од Бога. Са падом човјека душа и тијело су се удаљили од Бога, а уједно и једно од другог. Бог је једини могао да успостави везе потпуно у Христу, који у Својој Ипостаси држи као Божанство и човјечанство, тако и душу и тијело.

У спасоносном дјелу Сина Божијег у свијету могу се разликовати свије етапе: jeдна је Оваплоћење, а друга је Његово спасоносно страдање, о чему говори Апостол Пaвле у Посланици Филипљанима (2,7-9).

Бог је извршио спасење примањем наше природе и добровољним прихватањима Страдања.

Он је, по Св. Максиму, спасење извршио чудима и Страдањем; „чудима показује да остаје непромјенив као што је био и прије, ау Страдањима показује да чува непромјениво оно што је примио“. Коначни резултат и једног и другог јесте наше ослобођење и обожење.

Сјединивши у Својој Ипостаси човјечанску природу са божанском Христос је од почетка поставио основ Васкрсења. „Божијом силом Он је сјединио оно што је било разједињено (душу и тијело), спојивши оно што је било раздјељено да се никад не раздјели. То је Васкрсење“. То је могао да учини јер је човјечанска природа у Ипостаси Христовој нашла везу са Оцем.

Веза Господа Исуса Христа са Оцем је омогућила превазилажење смрти и задобијање бесмртности. Нови однос, остварен Христовим Васкрсењем, уводи људску природу у најприснију бесмртну заједницу са Оцем. Христос поново доводи људску природу у везу коју је имала на почетку са Богом. Човјечанска природа, заједничка свим људима, постаје бесмртна у христу и има удјела у животу Божијем. Ово је најважнија посљедица Страдања и Васкрсења Христовог.

Међутим, сваки човјек и послије Васкрсења Христовог, може, као слободна личност, да одбаци заједницу са Богом. Ово је могуће зато што однос који је успоставио Христос, Крстом и Васкрсењем није заснован на принуди него на слободи. Сваком човјеку је остављена слободна могућност да овај однос учини својим, да каже да Богу, да Васкрсење Христово прихвати или, пак, да га не прихвати. У прихватању плодова Васкрсења и нове заједнице са Оцем у Христу показује се суштинска улога Светог Духа. Христос своју човјечанску природу обесмрћује, ставља је у однос са Богом Оцем, уводи је у однос блаженства који постоји у животу Свете Тројице, а дух Свети даје и указује на однос који треба да има са Богом, на истинити начин постојања човјечанске природе у Христу. Пошто је Дух Свети – Дух слободе, Он оставља сваког човјека слободним да прихвати сам или не прихвати нови живот у Христу. Прихватајући нови начин постојања и саму природу, на оном степену у коме је његова, човјек уипостасује своју природу.

У Светом Духу Васкрсење Христово, од објективног историјског догађаја, постаје лични догађај за нас. У Духу Светом се не увјеравамо само да је Христос васкрсао, него да је васкрсао за нас, да и ми саваскрсавамо са Њим. Ово је посебно важно нагласити пошто историјски догађаји нису увијек лични догађаји, однсосно немамо удјела у њима. Улога Светог Духа је да учини историјског Христа нашим личним Спаситељем и да Христово Васкрсење учини нашим личним васкрсењем. Да би Христово Васкрсење било и наше лично Васкрсење потребно је да и ми заједно умиремо са Христом у „подобију Његове смрти“. Наше умирање у Христу је умирање старог човјека, а надвладавање смрти је могуће само кроз страдање које је непомјешано са гријехом, јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и васкрсењем (Римљ.6,5).

Господ Христос је својим Васкрсењем васкрсао цјелокупну људску природу. Природа, пак, ка заједничка, никада не припада само једном човјеку, него се у одређеном степену уипостасује код сваког човјека, и то на различит начин. Ако стави себе у заједницу са Богом, која има за основу заједницу људске природе у Христу са Богом, човјек постаје једно са Христом, утјеловљује се у Христа, и на тај начин његова природа постаје бесмртна, и он сам постаје бесмртан, почиње да постоји на начин на који постоји Бог. Обожење, које омогућује људима да буду причасници живота Божијег или живота Свете Тројице, подразумијева исти начин постојања као у Богу. Бог је бесмртан (по природи), дакле, и човјек је бесмртан (по благодати) кад је његов живот у заједници са Богом кроз Господа Исуса Христа.

Међутим, пред човјеком постоји могужност и да каже не Богу. И не само то, одрицање везе са Богом, које је увијек слободно, човјек може продужити на цијелу вјечност, а да не дође ни један тренутак покајања, да никад не каже да је учинио грешку, да не промјени одлуку. Тада се човјек, налази у паклу, јер ставља себе изван заједнице са Богом, за свагда. Ако не прихвати нови начин постојања природе у Христу, тада ће људска природа живјети у заједници са Богом, за свагда. Ако не прихвати нови начин постојања природе у Христу, тада ће људска природа живјети у заједници са Богом, а он сам ће остати изван заједнице са Богом. Такав човјек ће се налазити у пакленим мукама, јер одриче везу бесмртности која постоји између природе васкрсле у Христу и Бога (у овоме се огледа демонско настројење у човјеку!). онај ко одриче везу људске природе са Богом, остварену Христовим Страдањем и Васкрсењем, би хтио да продужи оно што је било на Крсту, да продужи Страдање и смрт Христову на сву вјечност. Када схвати да је зажелио немогуће, тада се нашао у вјечном мучилишту, које се односи на сатану и сваког оног ко је пожели да одбаци Бога као Спаситеља. Противљење о коме је ријеч није само усмјерено на Бога, него и на сва створења Божија. То што ће други вјечно живјети, што ће вјечно постојати творевина Божија, то представља вјечни пакао за једног мрзитеља Божијег добра. Треба нагласити, у складу са претходним реченим, да сваки став који значи одбацивање другог је на извјестан начин предокушавање пакла. Постојање другог у Богу, на основу прихватања Васкрсења Христовог, као и постојање творевине у Христу, будући да у Христу цјелокупна твар има живот, јесте вјечни пакао за оног који хоће ишчезнуће и људи и творевине Божије. То је суштина демонског и суштина хуле (саблазни) на Духа Светог. Одавде произилази закључак да пут у пакао није само пут поплочан многим сагријешењима. Пакао има, прије свега, везе са одбацивањем Бога, јер ненавидници Божији посредством преступа заповјести и одбацивања закона Божијег, одбацују лични однос са Богом.

Постоји и такво стање када неко преступа заповјести, не одбацујући Личност Бога. Тада је ријеч о гријешнику који живи у покајању и жели да сачува заједницу са Богом. Пријеступник у покајању је својим покајним ставом окренут ка Рају. Међутим, може се десити да неко држи заповјести, а не каје се (односи се према закону као фарисеји – држећи га као средство самооправдања) и одбацује неопходност милости Божије. Такав, иако има дјела, иде у пакао јер нема потребу за Богом као јединим извором спасења.

Питање да ли ће се неко наћи у рају или паклу зависи, дакле, од тога да ли прихвата или одбацује Бога и да ли и колико оно што је Божије, сматра својим. Онај ко воли Бога преноси своју љубав на све оне с којима се Бог поистовјетио: када учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт.25,40). Сваки одречни став према створењима Божијим, према другим људима јесте одречни став према створењима Божијим, према другим људима јесте одречни став према Богу.

Тако се заокружује цјелокупна Икономија Божија: она свој почетак има у стврању чији је циљ обожење творевине у Христу, затим пролази кроз муку због људског пада и најзад, окончава у обожењу, коме је залог Васкрсење Христово и нови одно бесмртности између људске природе и Бога, остварен у Христу. У своме тијелу Господ Христос је побједио гријех и омогућио је свима који имају заједницу у Тијелу Његовом (Цркви) да и они кроз Причешће побједе смрт. Својим Васкрсењем је Христос отворио двери Раја. Између Васкрсења Христовог и Другог Доласка траје вријеме у коме Бог настоји да у слободи и у Духу Светом оствари заједницу човјека и свијета са Богом. Перспектива која се отвара пред човјеком послије Христове побједе над смрћу и Његовог свијетлог Васкрсења јесте обожење и слобода у Духу Светом.