Од младости сам волео овако да размишљам: Господ се вазнео на небо и очекује нас тамо. Али, да бисмо били са Господом, треба да смо Му слични, или да смо као деца – смирени и кротки и да Му служимо.Тада ће се испунити речи Господње: Где сам ја онде ће и слуга мој бити, и бићемо са Њим у Царству Небеском. Међутим, сада је моја душа мрачна и клонула и не могу да уздигнем чисту молитву ка Богу, немајући суза у себи којима бих оплакивао своја зла дела. Усахла је душа моја и изнемогла од рђавог живота…
О, ко би ми запевао ону песму, коју сам од младости толико волео, о томе како се Господ вазнео на небо и како нас много воли и жељно очекује. Ту бих песму са сузама слушао, јер је жалосна душа моја наземљи.
Шта се догодило са мном? Како сам изгубио радост и да ли ћу је опет задобити?
Плачите са мном све звери и птице, шуме и пустиње. Плачите са мном сва створења Божија и утешите мој бол и тугу.
Ево на шта мисли душа моја: Колика је била туга Мајке Божије када је остала на земљи после вазнесења Господњег, када ја који тако мало волим Господа, ипак тако силно душом чезнем за Њим?
Она нигде није забележила тугу своје душе и ми уопште мало шта знамо из њеног живота на земљи, али знамо да савршенство њене љубави према Сину и Богу не можемо разумети.
Срце Мајке Божије, њене мисли, цела њена душа, били су обузети Господом. Међутим, њој је било дато још нешто: она је волела људе и пламено се молила за њих, за нове хришћане, да их Господ укрепи. Она се молила за цео свет, да се сви спасу. У тој молитви она је налазила радост и утеху овде на земљи.
Ми не можемо постићи савршенство љубави Мајке Божије, али знамо следеће:
Уколико је већа љубав, утолико је веће страдање
душе.
Уколико је потпунија љубав, утолико је потпуније
познање.
Уколико је ватренија љубав, утолико је пламенија
молитва.
Уколико је савршенија љубав, утолико је светији
живот.
Нико од нас не може достићи пуноту љубави Мајке Божије. Нама је потребно Адамово покајање. Па ипак, уз помоћ Духа Светог који нас учи у Цркви, и ми делимично разумемо ту љубав.