Верска настава у корелацији са другим предметима, са освртом на паралаленост буквара верске наставе и буквара из српског језика.
У својој књизи Методи религијске наставе Хелмут Курц[1] је на једном месту констатовао: „Колико год је важно и потребно васпитавати децу кроз верску наставу, исто тако је важно правити корелацију између саме верске наставе и других предмета у школском систему.“ Без обзира на то колико нам се чинило да је поменута констатација паушална, ипак би требало застати пред овим мишљењем. Када се верска настава код нас вратила у редован школски систем, онда смо констатовали да – по својој даљој намени – верска настава има, између осталога, за циљ и да оплемени ако не све, онда макар сродне школске предмете. У начелу црквене просвете учило се – а и даље се изучава – да педагогија почива на темељима науке, етике, уметности и религије. Тако схватање има у виду науку као истину, етику као морални критеријум, уметност као лепоту и религију као светост. Без узајамног прожимања једних са другима не може се говорити о целовитом образовању и васпитању. А сви школски предмети – укључујући и веску наставу – истовремено имају утемељења у ова четири критерија.
Да би се говорило о корелацији између школских предмета, неопходно је напоменути да она постоје само у истинском и отвореном деловању и позивању једних на друге. Основне потешкоће се јављају када је у питању дефиниција циља наставе и како се она схвата са становишта предмета у међусобном односу. Циљ наставе кроз предмете није увек исто изражаван и схватан. Ако је циљ образовања изнуђиван политичким, усконационалним или псеудодржавним интересима сводећи га на стицање способности за практичан живот или за профил човека 21. века чије ће васпитање бити хетерогено (научно, техничко, економско и са осталим врстама секуларног доживљаја), онда верско васпитање носи своју вековну поруку, а за циљ има стицање непролазних вредности и целовитог приступа образовању и васпитању човека. Оваква дефиниција не искључује све што је савремено, али здраво, вредносно и кохезивно и све што има своју динамичност и постојаност.
За верску наставу се може рећи да је у најближем односу са предметом српског језика. Ако постоји развијен интерес код наставника верске наставе, онда ће планом и програмом пратити – колико је то могуће – и наставу других предмета, а посебно наставу српског језика. За ученике је веома важно када се све што је научено из теорије и историје књижевности поткрепи искуством Цркве. Један од примера који илуструју ову тврдњу су вредна песничка и прозна дела која имају утемељење у емотивном и осћајном особинама човека – без којих је немогуће говорити о духовним вредностима.
Предмет историјског интересовања и довођења истог у контекст верске наставе никада није био споран. Историјске личности су до новијег периода нашег културно-историјског постојања биле неразлучне од Цркве, и никада се није могло тврдити да су више национални или духовно-црквени прегаоци. Освежити историјске чињенице са становишта верске наставе (којих нема у школском програму), то значи допуњавати и оплемењивати претходно обрађено градиво.
Часове уметничког карактера (ликовно, музичко и техничко образовање) најлакше је инспирисати вековним догађајима из црквене прошлости. Када су пригодни црквени празници (Божић, Васкрс, Савиндан, заветни дани места, имендан школе, …), отвара се широко поље кроз спремање разних рецитала, хорских песама, драмских извођења, самосталних ђачких радова, па се више не зна коме шта и коме пре дати у задатак и како приступити осмишљавању поменутих наставних, али и ваннаставних активности.
Како се један од предмета може довести у везу са верском наставом кроз уџбенички садржај, покушаћемо да покажемо на примеру буквара. Поред званичног уџбеника за први разред основне школе, у православној образовно-васпитној пракси је све до новијих дана било више покушаја израде књиге почетнице за поучавање у вери. За разлику од њега, остали уџбеници и помоћна средства су, мање – више, углавном једносмерни покушаји, непотребно компликовани, непријемчиви за узраст, догматски неприлагоћени, садржајно оптерећени и методолошки недовољно осмишљени. Данас се – више него било када – осећа потреба за једном књигом која би, пре свега, била намењена ђацима првацима, основцима почетних разреда, потребе за сазнањем истина вере, а могла би имати и шири значај. У нас донедавно није постојао одговарајући уџбеник или приручник који би ученике на интегралан начин уводио у верску наставу или би – као пратећа литература – вишеструко помогао вероучитељу, који би био ослобођен вербализма, а отклонило би се и насилно учење (бубање) лекција из веронауке. Буквар за верску наставу – као и за српски језик – треба да буде књига коју одликује највише природности у излагању, али и прихватању и утврђивању изнетог новог градива. Реч интегралан подразумева веронаучки, православно културолошки и васпитни карактер књиге. Веронаука би се том читанком поставила као образовна и васпитна наставна област.
Као што се озбиљно спрема буквар за ђаке прваке, тако и прва књига из веронауке мора имати све одлике квалитетне књиге. Ова књига мора поћи од становишта да је то прва верска књига (уз буквар) с којом се – у оквиру једног образовног система – сусреће ђак првак или ученик нижих разреда. Књига попут ове мора бити веома оригинална, занимљива, маштовита, садржајна, што значи – методички добро организована. Мора бити снажног израза који делује на развој православно-верског сензибилитета, она у ученику треба да пробуди однос према Богу, према другом, ближњем, према другим бићима, као и према природи. Таква читанка и визуелно и текстуално мора да подстиче развој духовних вредности ђака: да га спонтано, кроз игру и на за њега ненаметљив начин, уводи у свет православне вере и њеног искуства. Деца тог узраста махом не знају сва слова, а да не говоримо о томе да не знају читати и писати, па је стога више него пожељно да верски буквар по својој концепцији прати буквар српског језика, и обрнуто. Они који би се бавили овим одговорним послом морају позвати у помоћ сазнања духовног стасавања и развојне психологије. Посебно је важно упознати могућности ђака, као и сазнајне духовне могућности садмогодишњака. Важно би било методички добро осмислити буђење потребе за верском комуникацијом и развојем те потребе код ученика. Методичку структуру овог занимљивог уџбеничко-литерарног дела сачињава једна целина подељена на низ подделова: лагани припремни део, аналитички, али ненаметљиви други део и читање библијских текстова прилагођених узрасту (у смислу поједностављења), али и савременом произношењу – попут садржаја актуелног буквара. После неколико лекција треба се вратити на улогу породице у дечијем унутрашњем, али и спољашњем животу. Дете стиче осећај да припада Цркви, која је неодвојива од његове породице. Основни хришћански празници чине костур методичке намене, а дете се кроз њих – на можда свежији, а дубљи начин – упознаје са библијским догађајима. Они ће се – по принципу и методу концентричних кругова – убудуће, поступно и изнова упознавати са њиховим савршенијим смислом. Чак ни уз помоћ вероучитеља, ђак првак неће одмах моћи да комуницира са библијским текстовима – ма колико они били занимљиви. Стога је неопходно методички добро организовати припремни део буквара, где се ученик на спонтан и природан начин – без најаве да нешто учи и, дакако, без присиле – уводи или припрема за следећу фазу. Фаза припреме је период који код ученика ствара неку врсту интелектуално-емоционалног расположења или мотивације. То је подстицајна етапа у којој се ученици на јединствен начин уводе у основне појмове верске наставе без њихових дефинисања и појмовног одређења. Тај припремни део је веома важан за формирање првих верских представа.
Кроз пример буквара и садејства верске наставе са српским језиком могуће је правити корелацију са готово свим предметима, чак пре и више него што би то постојећи школски предмети могли чинити изузимајући верску наставу.
——————————————————————————–
[1] Helmut Kurz, Methoden des Religionsunterrichts (Arbeitsformen und Beispiele), Koesel,1992.