Епископ хвостански Атанасије
У Руском дому, у суботу, 27. децембра 2008. године, у оквиру Божићно-богојављенских сретања одржана је свечана академија на тему У част материнства, у освит великог празника Материца. У име Његове Светости патријарха српског Г. Павла и Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, академију је отворио беседом Његово Преосвешетнство Епископ хвостански Г. Атанасије који је пренео благослове Патријарха српског и Првојерарха престоног српског града.
Желим да, у име Његове Светости, епископа овога града и првог епископа наше свете Цркве, српске, православне у матици и расејању, и у име Његовог Високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија и у своје име, вечерас све вас поздравим, драги оци, драги домаћине овога дома, драга браћо и сестре. Вечерас је требало да говори Његово Високопреосвештенство митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије, он је требало да вечерас говори на тему материнства. Ја сам неочекивано добио дужност да у тој улози заменим Његово Високопреосвештенство. Волео бих да је он вечерас овде са нама, да нам својим речима пуним мудрости представи тајну материнства. Ја нисам баш нешто вичан овој теми. Али данас у подне јесам расуђивао на ову тему и сорзецавао сам ову дубоку тајну. Неко ће рећи да можда нико од монаха није позван да говори о великој тајни материнства. Али мислим да таква сумња није оправдана, чак и да постоји. Истина је да међу вама свима има много позванијих, способнијих да говоре о овој узвишеној тајни, али ја се позивам на једну чињеницу која показује да ћу и ја моћи да, надам се – достојно, прозборим о овој тајни. На то ме охрабрује чињеница да о материнству могу говорити не само оне које су мајка, него и сви они који су имали и имају мајку, а ја имам три добре мајке. Прво, нашу свету Цркву осећам и доживљавам као мајку; друго, Пресвету Богородицу доживљавам као мајку – и своју властиту мајку, и, треће, Бог је тако дао да сам имао и добру мајку по телу. Због тога се налазим у овој тајни и о њој могу да говорим.
У очекивању доласка Господа нашега Исуса Христа и онога што зовемо припремним радњама пред Божић подразумева неколико момената који нас спремају за тај дочек како бисмо Га што боље прихватили и сместили у своја срца, у своје мисли, и дали му место у овом животу. То је мислено обнављање основних функција човека, људског бића. Прво је обнављање функције детињства, па онда обнављање функције материнства и, треће, обнављање функције очинства. Замолио бих вас да обратите пажњу на редослед – на смисаони редослед. Најпре обнављање функције детињства у сваком човеку, а од тога зависи даље обнављање функције материнства и очинства. Зато се и ове недеље, које су пред Божић тако поређане, зову детинци, материце и оци. Онда долази Божић.
Свако од нас се, верујем, донекле осећа изношеним, остарелим, оптерећеним, изнутра можда мало затрованим, можда и тужаним и у великој мери неспособним да прихвати целину, свежину и радост живота. Многи су људи незаинтересовани за живот, а производ тога је то што је детињство из њих ишчилело. Зато се враћамо детињству – оној безазлености – како нас и Христос упућује да постанемо као деца, безазлени као деца, пуни вере као деца, поверљиви као деца и пуни љубави као деца, отворени за примање новог искуства, отворени за примање живота, за прихватање других. Сложићете се да без тога не можемо празновати ниједан празник, а особито не бисмо били у стању да дочекамо самога Господа, који нам се поново рађа.
Сутрашња недеља је посвећена функцији материнства, а то је света функција. Функција материнства је данас веома угрожена. Погледајмо у каквим животним условима говоримо о материнству. Ако озбиљније расуђујемо о животу – какав је он, на жалост, данас – мораћемо закључити да је у овом животу све некако подешено за, рекао бих, грех, а не за врлину. Живот је у својој целокупности отуђен од Бога и од човека, од његове праве функције, праве природе. Господ наш дао је стваралачку моћ људском бићу, рекао је нашим родитељима Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њоме. Та стваралачка способност дата је човеку, та света способност рађања. Човек је, међутим, те своје способности стваралачке злоупотребио, а оно што је требало да буде стваралаштво претворило се само у тежњу за сладострашћем, задовољавањем инстиката ниже стране, нижег слоја, најнижег слоја, чак животињског слоја људске природе. Толико је човек оплићао, толико се спустио испод црте свога достојанства. У таквим условима живота ми данас говоримо о светој дужности материнства. Покушао бих да – колико могу –укратко, мозаички макар, представим како треба да изгледа права мајка, како је доживљавам ја као онај који има мајку, узорну мајку.
Узорна мајка јесте Пресвета Богородица.
Видећемо на лику Богородице да бити мајка значи бити испуњен љубављу према животу, љубављу за давање живота, за рађање живота. Највећа љубав према животу је у томе што неко жели да буде посредник у давању живота, посредник уласка других бића у живот. То је Пресвета Богородица. Обратимо пажњу на то јер Она није само родила једну личност – превечног Бога у телу, него је Она ту личност родила за све нас. Не само да би се Она радовала Сину, него да би свог Сина подарила човечанству. Не само да је своју љубав дала Њему родивши Га, него је своју љубав показала према свеукупном роду људском и све време је приносила себе на жртву Њему. Под крстом је била када је њен Син распет. Ни тада се није одрекла љубави према свету, према људима, према човечанству. И тада је Сина свога давала свима нама, да нама Он буде почетник и да буде брат наш.
Шта значи ту бити мајка – мајка у Цркви.
Ово се обично разликује од обичног, природног материнства. Наравно да има много мајки које воле своја чеда, али је питање да ли воле туђа чеда. Пресвета Богородица свога сина даје целом свету, целом роду људском. Она је, у том погледу, постала узор материнства свим хришћанским мајкама које нису волеле само своја чеда, него и сва чеда у роду људском. За све се могу једнако жртвовати.
Права мајка се жртвује за туђа чеда. Могу навести више примера таквих мајки – које туђа чеда доживљавају као своја и тиме посведочују хришћанско материнство. Нека ми буде дозвољено да наведем пример свога пријатеља. Поменућу, наиме, из захвалности протојереја-ставрофора Растка Трбуховића и његову цењену супругу, попадију Викторију. Њима Господ није дао да могу сами родити, и они су због тога усвојили децу коју су, биолошки, родили други. Негде је требало да потпишу да ће усвојити децу која су тек била на путу да се роде. Они нису унапред знали да ли ће једно од те деце бити мушко или женско, нису знали да ли ће бити здраво или болесно, дефектно. Али ту негде, пред само рођење детета, лекар је рекао да ће имати шансу да се предомисле јер ће дете које ће се родити бити инвалид. Неће моћи да хода, биће везано за колица. А мој пријатељ Растко се није нимало двоумио. Па, и оно мора да има неког оца, то дете које ће се родити као инвалид! И није променио мишљење. Усвојили су то дете. Данас њихов син Василије има 22-23 године и увек је везан за колица. Али они имају свој свет, они су задовољни њиме као сином и син задовољан својим родитељима.
Рађати дато је људској природи.
Није свако једнако надарен да рађа. Некоме је Бог дао да то може, другоме да не може. Зашто је Бог дао некоме да може или да не може, то је Божија ствар. То је у Божијој Промисли. И није особита заслуга то што неко може родити јер је то дато, и није тајна материнства баш у томе, у тој способности и функцији рађања.
По хришћанском искуству, материнство је више у нечему другом. У прихватању онога ко се роди, у његовом учлањењу у Цркву, у васпитању онога ко се роди, у оспособљавању рођенога за живот, за Живот Вечни, за вечно постојање у благодати у Царству Небеском.
Права мајка је она која рођенога и рођену од себе види као новога члана Цркве, Царства Небескога, управо онако као што говоримо у Светој тајни крштења – да онај кога крштавамо јесте члан Цркве, односно син светлости и члан Небескога Царства. Није немогуће постићи такав однос према рађању и у односу према рођенима. Хришћанске мајке су показале да је све то могуће у благодати јер благодат надилази природу.
Позвао бих вас да укратко прођемо кроз главне моменте историје наше Цркве.
Блажени Јероним (Јероним Стридонски) познат је по томе што у паганском Риму, где је владао дух овога света, односно пожуде, страсти, учинио преокрет. Свет се – као и данас – давио у страстима. Он је успоставио огњиште врлине у самом паганском Риму. Велики број девојака и жена се посветио управо победи над пожудама и страстима. Хришћанске девојке су остајале девствене и постајале монахиње или су, ако су биле у браку, биле свете мајке. Свети Јован Златоусти је особито наглашавао значај победе над страстима, па је истицао особито ону познату диву врлине, монахињу Олимпијаду. Борба за врлину јесте борба за спасење света. Подсетник још један на оно што рекох да природне способности нису врхунац способности, него су благодатни дарови врхунац. Када се подсећамо на рођење Пресвете Богородице односно на Њено рођење Христа, подсетимо се да Га је девствено родила.
Да, девственост рађа, врлина рађа.
А што бисмо подсећали се на хришћанске мајке из старих, древних времена, када имамо изузетно узорне примере у нашој властитој историји. Сетимо се Јевросиме, мајке Краљевића Марка, како је васпитавала свога сина. Намерно вас подсећам на њу иако знам да у школама српску епску поезију и епско искуство, које је хришћанско искуство, сматрају превазиђеним. Како се она обраћа своме сину у оном одсудном тренутку када треба да пројави на коме је царство, када све од њега зависи. Сине Марко, једини у мајке, / … / немој, сине, говорити криво,/ ни по бабу, ни по стричевима,/ већ по правди Бога истинога./ Боље ти је изгубити главу,/ него своју огрешити душу. Тако се васпитавају спрски православни синови.
Када су се тако васпитавали, било их је више и Србија је била јача. Да би то поново било, да би се поново боље васпитавали и да би се крвоток српског бића поново разлио и на она ткива која изумиру због недостатка крвотока духовнога, треба да више размишљамо о овој теми о правим мајкама.
Бити мајка значи бити подвижник. То је та вододелница.
Јесмо ли за подвиг или смо да будемо у слободи у сластима и у уживањима!
Данас сам, пошто нисам, као што и рекох, много упућен у ову тему осим у томе што сам осетио љубав мајке, намерно разговарао са једном младом мајком. Она је потврдила ово што малопре рекох – бити мајка значи бити подвижник, целокупан мајчински живот захтева подвиг. Она ми рече нешто од чега сам се и потресао. Можда за некога и неће бити потресно, за мене је било. Она, која има двоје мале деце, рече да мора да пази на себе како живи. Мора да пази да увек има радостан израз лица, не сме да буде намрштена, не сме пред својом децом да покаже нетрпељивост не само према њима, него према иком. Каже да мора да пази како говори – на боју, тон, облик, глас, садржај говора „јер се бојим да нешто лоше не покупе од мене моја деца“. Љубав према деци, према њиховом добром васпитању, према њиховом просперитету, преображава, подстиче на врлину мајку. Мајка која има децу је непрестанно упућена на то да живи подвижнички. А подвиг је, данас, умро, и баш зато се материнство најчешће избегава да би неко остао у слободи без подвига, разоружан, да би био слуга греха – што би рекао свети апостол Павле.
На данашњи дан материнства подсетио бих и на то да се оно обнавља од нас, истински се обнавља, али тамо где се не бисте надали. Намерно ћу то поменути ради похвале онима на које се то односи. Управо мислим на вероучитеље наше свете Цркве, особито оне у Београду, јер су у Београду вероучитељи највише девојке и младе супруге, које су тек ступиле у брак. Оне негују материнску улогу према деци. Оне обнављају дух овога града, обнављају срце, душу. Оне су нешто најпозитивније, најпозитивније присуство у било којој школи у Београду. Зато су за осуду сви који кажу или помисле ишта ружно и неприкладно о вероучитељима у нашем граду. Једна од вероучитељки ми каже да јој се деца обраћају не само као духовној, него као биолошкој мајци. Деца у њих имају највише поверења. Кажу им најинтимније доживљаје и трептаје своје душе. То је материнство.
На крају бих да позовем све вас и оне које чују да њима пожелимо утврђење њихове службе од Господа Бога; сви заједно да се помолимо Богу да упокоји све упокојене мајке, и које су нас непотребне донеле на овај свет, да се захвалимо свима мајкама које су гајитељке врлине, да се помолимо Богу да упути на пут материнства све одлутале из женскога рода, да сачува све оне продане у бело робље и заједно да дочекамо следећи празник, који је празник отаца, када ће тајна материнства – у заједништву са том тајном очинства сагледавана – бити виђена у још дубљој и бољој и потпунијој светлости, и да дочекамо празник рођења Господа нашега Исуса Христа.
Хвала свим мајкама.