Свети Српски Новомученици

СВЕТИ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИК ЂАКОН АВАКУМ – 30. (17) ДЕЦЕМБАР
Ђакон Авакум, заједно са својим игуманом Пајсијем из манастира Трнаве код Чачка, беше набоден на колац 1814. године на Калемегдану.
“Град Београд. Кроз капију звану Стамбол, јаничарска руља јури и пред собом страх разноси; млад ко капља, леп ко ружа, пред њом везан младић иде и зашиљен храстов колац на рамену своме носи… “Авакуме, српски сине, ти Пајсијев ђаче верни, одреци се свога Христа – још тренутак имаш само!” “Смрт избавља од свих беда”, младић рече.
“Благо оном ко пре умре, о мање је мука прош’о! Богу ће се пре узнети! Од хришћанске вере моје, нема вере нигде лепше! Срб је Христов, радује се смрти! Чин’те, Турци, што вам драго – и тако се мора мрети!” Бурни жагор… “Дивно дете!” – кадуне се чудом чуде… “Зар на колац ту лепоту?” – кажу оне. “Не чинимо, Турци, криво!” И душеван Турчин један, да уштеди дечку муке, прободе му јатаганом мученичко срце живо!… И сутрадан на истоку, по развитку зоре ране кад исплива једним рубом, сунце као крв румено, оно заста и задрхта јер угледа сред пољане младићево мртво тело на врх коца набијено…”
У свом ненадмашном надахнућу – надахнућу песника и родољуба – Војислав Илић-млађи овековечио је успомену на страдања и мученичку смрт Преподобног мученика ђакона Авакума.

ИЗ ЖИТИЈА НОВОМУЧЕНИКА ХАРИТОНА
СЛЕДБЕНИК ХРИСТА И АРХАНГЕЛА
Господње речи: не бојте се оних који убијају тело, већ се бојте оних који вам могу убити душу, надахњивале су многе хришћанске генерације за ових 2000. година. Наш, иако грешан, али ипак крстоносни народ, следовао је тим речима и дао многе мученике и светитеље од тренутка примања хришћанства па све до сада.
У новије време у нашем народу, иако удаљеном од Христа, још увек има богочежњивих душа које су спремне да за Христом иду кроз смрт у вечни живот. Такав је у наше дане био отац Харитон.
РOДОСЛАВ
Овај свети је отац Харитон угледао на Аранђеловдан, 21. новембра 1960. године у селу Луковачка Река код Куршумлије. Рођен је у радничко-сељачкој породици Лукића, која је имала више деце, и на крштењу добио је име Радослав. Тим именом, које ће и на монашењу касније носити (на грчком Харитон има исто значење). Свој живот пре манастира он најпре проводи у свом селу, где усрдно помаже својој породици, да би касније, школујући се и радећи као професионални возач 20 година, ревновао у тражењу истине и правде. Желео је, као што је и био васпитан у својој породици, да поштено живи и да се труди да помогне свима.
У жељи за добром, у прво време је желео да приступи Комунистичкој партији, али не бива примљен у њу. Врло брзо сагледава све негативиости таквог режима.
МАНАСТИР ЦРНА РЕКА
Вођен Богом, отац Харитон 1996. године одлази у манастир Црна Река код Рибарића, да би тамо, служећи светим Архангелима и светом Петру Коришком, служио и своме вољеном Господу. Његовим ступањем у манастир, почиње и његова борба са старим човеком. Пун одлучности и самопожртвованости, отац Харитоп стреми вишим идеалима монашког живота.
Окружен људима млађим од њега, ненавиклим на тежак начин живота, он пуп усрђа, трудио се да свакоме помогне на заједничком послушању, и онима којима је помоћ била потребна, дању и ноћу, не гледајући да ли је време одмора.
По благослову свога игумана помагао је и манастирским суседима, посебно старим и изнемоглим, хитајући увек радосно на таква послушања. Мало говорљив и сталожен, изгледао је свима као неко ко није од овога света. Ступивши у манастир са жељом ка самовању, одлазио је по благослову, не ропћући, возећи онако како би други били задовољни.
ПОНОВО КОД СВЕТИХ АРХАНГЕЛА
Тако ревносно проводи свој живот као искушеник у манастиру Црна Река, а после две године, као онај који ништа нема, а све има, бива од стране свога духовника, епископа Артемија, премештен да помогне обнову манастира светих Архангела код Призрена.
Поново позван да служи својим светим Архангелима, којима је призван од рођења, неуморно себе улаже у нову светињу. Ту је убрзо и замонашен од свог владике Артемија, уочи бденија за славу манастирске капеле светог Николаја Жичког, 10. маја 1998. године. После монашења, отац Харитон је само додавао труд на труд.
Био је спреман да усред ноћи, у доба највећих напада тзв. ОВК, крене преко најопаснијих предела Дуље и Црнољева, да за једног болесног брата донесе лековиту воду из Пролом Бање. Потпуно мирно и спремно је кренуо на то послушање, али је био заустављен пре него што је упалио возило. Исто тако је примио нови благослов да се врати, нимало не ропћући и не коментаришући.

НЕЗЛОБИВО СРЦЕ
Како је ревносно живео, тако је и пострадао, од оних које је увек бранио и оправдавао, не показујући према њима мржњу ни онда када су, 1. маја 1999. године пуцали из аутоматске пушке на кола која је возио, идући са другима у посету болеснику у приштинску болницу. Био је неустрашив и сталожен у таквим ситуацијама, јер у свом незлобивом срцу није гајио мржњу и мислио је да су и други њему слични. Због свега тога се слободно кретао и онда када се наша војска повукла, а дошле злочиначке банде тзв. ОВК.
ПОСЛЕДЊЕ ПОСЛУШАЊЕ
15. јуна 1999. године, када је после 10:30 колима стигао испред Епископије у Призрену и примио своје последње послушање на земљи да оде до једне породице у граду и донесе ручак за свог вољеног епископа, кренуо је радосно и без поговора, ничега се не бојећи. Са тог пута се више није вратио к нама жив. Ухватила га је злочиначка рука ту, на очиглед НАТО снага које су дошле да донесу „мир и слободу“, и одведен је на место мучења.
Ништа се више није знало за њега иако је на све стране послата обавест онима који су били задужени да се о томе старају. Сви су ћутали, желећи да сакрију злочин, али Господ није хтео да отац Харитон оде у заборав, и као што бива да мученици за Христа имају слободу да се јаве, оца Харитона су сањали неколико његове сабраће, а једноме је и казао да је мртав.
МАНТИЈА И БРОЈАНИЦЕ
После годину дана се ти снови и обистињују, када је нађено његово намучено тело, ту поред Призрена, у месту Тусус иза болнице. Препознато је по монашкој мантији и бројаницама, а ту су били и делови његових докумената. Ту нам се открива део његовог мучеништва: тело је нађено без главе са неколико преломљених костију и са распараним џемпером и убодима у пределу срца. Знамо да се отац Харитон није одрекао свога Христа за кога је и пострадао, само зато што је хришћанин, зато што је монах, зато што је Србин.
МУЧЕНИК
Једанаестог новембра 2000. године доносе његове намучене остатке код његовог духовног оца, владике Артемија у манастир Грачаницу, одакле га, идућег дана, преносе у манастир Црна Река, где је отац Харитон и започео свој монашки подвиг. Ту, испред манастира га је његов владика, заједно са многобројним монаштвом и верницима, дочекао речима: „Оче Харитоне овде смо те пре пар година примили као искушеника, а сада те примамо као мученика…“

МУЧЕНИК ВУКАШИН ИЗ КЛЕПАЦА:
„САМО ТИ ДЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“
О Вукашину, Србину из Херцеговине, мало се зна. Рођен је у херцеговачком селу Клепци крајем прошлог или почетком овог столећа. Почетком Другог Светског рата усташе су га ухватиле и са осталим Србима тог краја одвеле у злогласни Јасеновац.
СТАРАЦ ИЗ КЛЕПАЦА
За српски Божић 1942. године у Јасеновцу је одржано такмичење у клању Срба. Награда је била печено прасе, салата и демизон вина. Највећи кољачи, Љубо Милош, Бонзо, Брекало, Зрнусић, Марушић, Брзица и Пудић учествовали су у овоме сатанском чину у име Независне државе Хрватске. Пудић је био тај који је предњачио у брзини клања, изгледало је да је побједник али све је преокренуо један чудан догађај. Док је клао Србе са невиђеном страшћу примјетио је да га један старац посматра са таквом мирноћом и хладноћом да је истог тренутка престао да коље и приближио се старцу. Питао га је како се зове и одакле је. Старац је рекао да се зове ВУКАШИН и да је из КЛЕПАЦА код Чапљине. Злочинац му је одговорио да ће му прво одрезати уши, па нос, затим извадити очи, а на крају извадити и срце. Запамтите ове ријечи које је Вукашин рекао Пудићу и чиме је разбио ментални склоп овог злочинца. Старац му је рекао: „САМО ТИ ДЈЕТЕ РАДИ СВОЈ ПОСАО“.
ЗАО КРАЈ ЗЛИХ ЉУДИ
Послије ових ријечи усташа је дефинитивно нервно пукао, није могао убити старца, то је учинио други усташа. Пудић је касније посве изгубио разум тако да су га усташе морале уклонити да њих не побије. Др Николић је радио у логорској амбуланти, па је и овај усташа био његов пацијент. Да напоменем да је у овоме такмичењу побједио Зрнушић који је заклао неколико стотина Срба то вече, да, неколико стотина.
На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве 1998. године, Вукашин из Клепаца, као исповедник, унет је у Именослов Српске Православне Цркве. (Из књиге “Јасеновац”, Др Гојко Николић, затвореник тог логора)
МУЧЕНИК ЗА ХРИСТА – СВЕТИ МИТРОПОЛИТ ЈОАНИКИЈЕ
Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Липовац) је рођен 16. фебруара 1890. године у Столиву у Боки Которској од оца Шпира Липовца и мајке Марије Дамјановић. На крштењу је добио име Јован. Основну школу завршио је у Прчњу, гимназију у Котору, Православни богословски завод у Задру, а Философски факултет у Београду. У чин ђакона рукоположио га је Епископ бококоторски и дубровачки Владимир на Митровдан 1912. године, а два дана касније примио је презвитерски чин. Рукоположен је у которском храму светога оца Николаја. Као обудовљени свештеник избабран је за епископа будимљанског. Замонашио га је митрополит скопски Јосиф (Цвијовић) 1. фебруара 1940. године у манастиру Раковици код Београда. На монашењу је добио име Јоаникије. Хиротонисан је 11. фебруара 1940. године у београдској Саборној цркви.
“…ЉУБИТЕ ЈЕДАН ДРУГОГА“
Преосвешћени г. Јоаникије у беседи коју је одржао том приликом, између осталог, је рекао: “Приликом ступања на нову дужност обичај је да се, бар, у најкраћим потезима изнесе програм будућега рада. Али за једног православног епископа програм је одавно састављен и утврђен. Њега је одредио сам Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он је у Његовом Јеванђељу исцрпно дат… Уочи растанка са својим ученицима Господ Исус Христос оставио им је у аманет овакву заповијест: „Нову вам заповијест дајем да љубите један другога. Као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом. По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом“ (Јн. 13, 34-35). Као што се из ових Спаситељевих ријечи види, љубав према Богу и љубав према ближњима треба да буде основни закон живота и рада свакога хришћанина. Ми видимо како се у свијету кроз вјекове боре два опречна погледа на свијет и живот; материјалистички и идеалистички, или, како би наша народна пјесма рекла, два царства: земаљско и царство небеско. Коме ћемо се ми приволети царству? Косовски мученик, св. Кнез Лазар, показао нам је пут, јер: „Цар воледе царству небескоме а него ли царству земаљскоме“.
„АКО ЉУБАВИ НЕМАМ…“
Као код других народа, и код нас већ од некога времена, нарочито у последње доба, има, нажалост, доста присталица материјалистичкога правца. То никако не може добру водити. Тај је пут, до душе, лакши од овог другог пута, јер је много лакше силазити и падати, него узлазити и уздизати се. Али тај пут води у понор и пропаст. Наша омладина није без добрих особина: она има жеђ за знањем, храброст и љубав према скупо и тешко стеченој слободи, јако развијено осећање правичности. Али ове добре особине треба да се употпуне новим, неопходно потребним, добрим особинама, без којих све ове лепе тежње и особине обично оду на странпутицу, или се не могу остварити. Љубав је потребна. „Ако љубави немам“, каже св. апостол Павле, „онда сам ништа, онда сам као звоно које јечи или кимвал који звечи“ (1. Кор. 13, 1-2). Љубав према Богу и ближњима највећа је хришћанска врлина; и ако се наша омладина буде овом врлином украсила, онда ће она себе њоме духовно обогатити и народу своме осигурати срећну будућност.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора СПЦ викарни епископ будимљански Јоаникије је 11. децембра 1940. године изабран за Митрополита Црногорско-приморског са седиштем на Цетињу.
НОВА СЕОБА
У време најезде партизана и совјетске армије и одлуке да се српске националне снаге из Црне Горе повуку према Словенији, митрополит Јоаникије је донео одлуку да са свештенством Митрополије привремено напусти Цетиње. Митрополит није желео да у Цетињу сачека партизане и њихове страшне одмазде за које је знао како изгледају. Поворка на чијем се челу налазио митрополит Јоаникије подсећала је на нову сеобу Срба. У њој је, поред шездесетак свештеника, било између пет и шест хиљада црногорских четника и велики број стараца, жена и деце. Овај збјег је путовао у непознато не слутећи да ће његово путовање силом бити прекинуто, код Зиданог Моста у Словенији. Ухваћени су од стране Прве југословенске армије којом је командовао Брозов генерал Пеко Дапчевић (иначе, син ђакона Јована Дапчевића). Прота Бранко Марковић, преноси причање једног богослова који је пратио митрополита.
ЊЕГОВ ЗЛОЧИН
Пеко је упитао Митрополита: „Јеси ли ти Јоаникије Липовац?“ На то му је он одговорио да је он Јоаникије митрополит црногорско-приморски. На то је Пеко грубо, повишеним тоном узвратио да он нема право да се тако представља јер су на тој столици увек седели велики и заслужни људи, а не издајници какав је он био. На такву Пекову изјаву Митрополит је узвратио да он, Пеко, нема права да тако са њиме поступа јер је он успео да из италијанског логора у Албанији ослободи његову мајку, и да је био предузео све да и његовог оца Јована Дапчевића ослободи из логора, али га је претекла смрт. На ту владичину причу Пеко је рекао да је и то доказ његове службе окупатору. Тај младић је тада још испричао како је Пеко наредио да владици скину инсигније.
Злочиначким убиством митрополита Јоаникија су командовали тадашњи пуковник ОЗНА-е Владимир Роловић (потоњи југословенски амбасадор, који је од усташа убијен у Шведској) и Брозов генерал Пеко Дапчевић“.
СТРАДАЊЕ МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА
Када су партизани ушли у Аранђеловац они су у вили „Малер“ сместили једно одељење ОЗНА-е. У собе на мансарди те виле они су повремено доводили групе од тридесет до четрдесет, углавном млађих људи, које су ноћу ликвидирали у потоку под планином Букуљом. У тој вили био је заробљен и митрополит Јоаникије. Сви комунистички крвници су продефиловали поред митрополита и сваки је на свој начин искаљивао свој злочиначки партизански нагон према окованом митрополиту: неко у шамарању, неко у чупању браде, неко у пљувању. Касније је митрополит Јоаникије пребачен у подрум виле „Савић“ одакле је једне ноћи спроведен је у поток под Букуљом и тамо убијен.
Митрополит Јоаникије је убијен половином јуна 1945. године у Аранђеловцу. СПЦ прославља га као светитеља.
МИТРОПОЛИТ ЗАГРЕБАЧКИ ДОСИТЕЈ ВАСИЋ
Прошлог месеца прослављен је један од многих страдалника за Христа. Свети владика Доситеј један је од примера како и данас постоје тихи и упорни сведоци вере Христове који поред свих недаћа успевају да издрже до краја и удостоје се да их Бог и Црква прославе као Свете.
Митрополит загребачки Доситеј Васић је рођен 5. децембра 1878. године у Београду. Гимназију и богословију је завршио у Београду. Године 1900. упућен је на усавршавање на кијевској Духовној академији у Русији као питомац митрополита Михаила. Кијевску Духовну академију је завршио 1904. године и стекао звање кандидата богословских наука. Из Русије је отишао у Берлин, где је изучавао протестантску богословску науку. Након двогодишњег студирања у Берлину отишао је у Лајпциг, где је изучавао експерименталну философију код Вунта, чисту код Хајнца и Фолкета. Монашки чин је примио 1898. године као ученик београдске богословије.
Године 1907. постављен је за наставника београдске богословије. На том положају је остао до половине 1909. године, а потом је као питомац Министарства просвете упућен у Француску, где је на Сорбони изучавао философске и социјалне науке. Пред крај 1910. године прешао је у Женеву као студент тамошњег Универзитета. У Женеви је остао до почетка Балканског рата 1912. године. Тада се вратио у Србију и ставио на расположење својој Цркви и Отаџбини.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 25. маја 1913. године на свом редовном заседању изабрао за епископа Епархије нишке. С обзиром да је 1914. и 1915. године Ниш постао престоница ратом захваћене Србије, епископ Доситеј је доста радио на помоћи избеглицама и сиротима, који су из разних крајева Србије бежали од непријатеља. Епископ Доситеј је после повлачења српске војске и народа 1915. године остао у Нишу. Бугарска војска га је интернирала одмах по уласку у Ниш. На катедру епископа нишког вратио се 1918. године.
Епископ Доситеј је у многим званичним међуцрквеним сусретима представљао Српску Цркву. Одлично је говорио руски, немачки, чешки и француски језик. Одликован је Орденом Светог Саве II степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, Орденом Карађорђеве звезде XX степена, Орденом Белог орла XX степена и Орденом Црвеног крста, руског и југословенског.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1932. године изабрао за првог митрополита Загребачке епархије. Устоличен је на Цвети, 9. априла 1933. године. Митрополит Доситеј је много заслужан за организовање духовног живота и администрације Загребачке митрополије.
Други светски рат га је затекао у његовој резиденцији у Загребу. Ухапшен је на дан проглашења НДХ, 10. априла 1941. године. Заједно са њим ухапшен је и његов ђакон Лазар Живадиновић. Усташе су их затворили у затвор загребачке полиције у Петрињској улици. С обзиром да је митрополит био болестан, усташе у га преместили у болницу римокатоличких милосрдних сестара. Усташка штампа тога времена је на ударним страницама објавила његову фотографију и вест да је „ухићен митрополита Доситеј Васић и да је стављен у притвор“ (вид. у усташком „Новом листу“ број 11 од 9. маја 1941. године).
У болници римокатоличких милосрдних сестара митрополиту Доситеју није указна неопходна лекарска помоћ. „Милосрдне сестре“ су га страшно мучиле и понижавале. Свакодневно су на разне начине искаљивале бес над њим, а много су га тукле бичевима.
Митрополит Доситеј је после великог инсистирања српске Владе пуштен из „болнице“. У прилог податку да је у „болници милосрдних сестара“ мучен говори и чињеница да су му „милосрдне сестре“ почупале целу браду.
Митрополит Доситеј је као тежак болесник преведен у Београд. Одмах по доласку у Београд, упућен је у санаторијум, где је дуго лечен. Од тешких последица мучења и злостављања умро је као мученик и изгнаник правде ради 14. јануара 1945. године у Београду. Сахрањен је у манастиру Светог Ваведења у Београду.

ПОУКЕ
Будимо трезвени и потрудимо се за ово кратко време. Већ се смркава. Скоро ће наградодавац Бог у слави доћи и сваком по делима дати. Будите пажљиви, да ко од вас после успеха не би охладнио, олењио се и тако изгубио оно што га је очекивало од Спаситеља. Кад наступи крај живота он ће плодове својих трудова, слично земљоделцу, пренети на небо, где ће се и анђели њему радовати. Св. Јефрем Сирин