[lang_sr]Сеоски лекар – Оноре де Балзак[/lang_sr]

[lang_sr]… Кад сам се побожно решио на овај живот незнане помирености са судбином, ја сам се дуго колебао да ли да постанем парох, сеоски лекар или мировни судија. Није то случајно, драги господине, да се пословично вежу уједно те три црне хаљине: свештеник, судија и лекар; један вида ране душа, други ране кесе, трећи ране тела; они представљају друштво у његова три основна израза живота, а ти су: савест, имовина и здравље.[/lang_sr][lang_sr] Некад први, а после други, претстављали су државу. Они који су пре нас били овде на земљи мислили су, можда и с правом, да свештеник, пошто располаже идејама, треба да буде једина власт: он је онда био краљ, врховни свештеник и судија; али онда је све било само вера и савест. Данас се све изменило, узмимо наше доба онаквим какво јест. Ето, ја сматрам да напредак цивилизације и благостање маса зависе од та три човека; они су три силе које дају народу да непосредно осети деловање Чињеница, Интереса и Начела, трију великих резултата које су у једном народу произвели Догађаји, Својина и Идеје. Време иде и доноси промене, власништва се повећавају или смањују, треба све регулисати према тим различитим мењањима: отуда начела реда. Да би се унапредила цивилизација, да би се створиле производње, треба учинити да масе схвате у чем се посебни интерес подудара са националним интересом, који се решавају према чињеницама, интересима и принципима. Те три професије, постижући неминовно  те људске резултате, изгледало ми је, дакле, да данас треба да буду највеће полуге цивилизације; оне саме могу да стално дају добром човеку успешна средства да побољша судбину сиромашних класа, са којима су оне у сталним везама. Али, сељак радије слуша човека који му преписује рецепт да би му спасао тело неголи свештеника који му говори о спасењу душе; први може да му говори о земљи коју обрађује, а други је присиљен да разговара са њим о небу, за које он данас, на несрећу, врло слабо мари; кажем на несрећу, јер догма о будућем животу је не само утеха, него је и инструмент помоћу кога се може владати. Зар религија није једина сила која санкционише друштвене законе? Ми смо недавно погубили Бога. У недостатку религије, влада, да би сигурала извршење својим законима, била је приморана да измисли терор; али, то је био људски терор, који је прошао. И онда, господине, кад је сељак болестан, прикован за болесничку постељу или се опоравља, он је присиљен да слуша логичка излагања, и он их добро разуме, кад су му јасно изложена. Та мисао учинила ме је лекаром. Ја сам рачунао са својим сељацима, и за њих; ја сам им давао само савете од сигурна дејства, који су их силили да признају исправност мојих погледа. Са народом, човек увек мора да буде непогрешив. Непогрешивост је створила Наполеона, она би од њега направила бога, да цео свет није чуо да је пао код Ватерлоа. Ако је Мухамед створио религију пошто је освојио трећину света, има да захвали томе што је од света сакрио призор своје смрт. За претседника сеоске општине и за освајача вреде исти принципи: нација и општина су једно те исто стадо. Свуда је маса једнака. Најпосле, ја сам се показао строг према онима које сам обавезао својом кесом. Без те чврстине, сви би ме исмејавали. Сељаци, исто онако као и људи из вишег друштва, најпосле почињу да потцењују човека кога варају. Бити преварен, зар то не значи учинити један акт слабости? А једино снага влада! Ја никад ни од кога нисам тражио ни једну пару за своје лечење, изузев од оних који су очевидно богати; али увек сам стављао до знања цену свога труда. Ја никад не поклањам лекове, осим ако је болесник врло сиромашан. Ако мени моји сељаци не плаћају, они добро знају колико ми дугују; каткад умирују своју савест тиме што ми доносе зоби за коње, или жита кад није скупо. Али ако би млинар дао и само јегуља као награду за лечење, ја бих му рекао да је исувише издашан за такву ситницу; моја учтивост уродиће касније плодом: кад дође зима ја ћу од њега добити неколико џакова брашна за сиротињу. Видите, господине, ти људи имају срца, ако му ми сами не одузмемо свежину. Данас ја мислим о њима више добро и мање рђаво него раније…

Сеоски лекар

Оноре де Балзак

Народна просвета

Београд 1934. године[/lang_sr]