У гружанском селу Витковцу потомци ратника из различитих ратова и супротстављених војски симболично су помирили претке. Они су подигли јединствени споменик ратницима, без обзира на то у ком су рату и на којој страни погинули.
Мештани села Витковац код Краљева, комшије и пријатељи, не виђају се само у кућним посетама и на сеоским слављима, него све чешће и поред споменика у центру села.
Тај, по много чему јединствени споменик, Витковчани су посветили свим својим ратницима: прецима који су погинулих у турским и балканским ратовима, Солунцима и свима који су страдали у Првом светском рату, очевима и браћи који су се борили на различитим странама у Другом светском рату, руским борацима који су погинули на овим просторима и свима који су страдали у сукобима од 1991. до 1999. године.
Пријатељи Стеван Симовић и Милан Гуњић често се нађу код споменика да попричају, не расправљајући о кривицама и заслугама предака и рођака који су се у Другом светском рату налазили на различитим странама.
Међу 107 имена урезаних на спомен плочи налазе се и имена браће Стевана Симовића, Миливоја и Милована који су 1942. године били мобилисани у четнике. Одмах до њих уписана су имена Гуњића, Милановог брата Добросава, који је као партизан погинуо 1945. године у Босни, и стрица Миливоја кога су Немци стрељали у Краљеву.
Стеван и Милан објашњавају да је у та ратна времена свака војска која прође селом једноставно мобилисала младиће, па су се често и браћа из истих породица налазила на супротним странама.
Радмило Милошевић показује на плочи урезана имена свог деде Срећка, Солунца из Првог светског рата и са неизмерном сетом име сина Срђана који је погинуо на Косову 1999. године.
На истој страни
Споменик је подигнут искључиво од прилога и добровољним радом мештана. Ту су сједињене генерације ратника из различитих периода српске историје, али и на једноставан начин помирене страсти и прекинуте расправе о кривицама и заслугама оних који су, како у Витковцу тврде, понајмање својом вољом били на супротним странама у истом рату.
Тако о свом споменику, срећни што су, макар и симболично , успели да помире претке, говоре Витковчани Стеван Симовић и Милан Гуњић који ће, иако су им у једном од ратова породице биле на супротним странама, разговор наставити у кући једнога од њих, поносни што су, упркос историји, добри пријатељи.