Ставриоти – Тајни Хришћани Мале Азије

Ко су били ови Ставриоти? То су били хришћани који су се приказивали да су муслимани, да би спасили голи свој живот и своје нејачи.
Приморани ужасним притиском и тиранијом поробљивача, житеља места Ставра (Крстац) у Трапезунтској области Мале Азије, Потијски крај, привидно се потурче, да би избегли сигурно уништење. Турци су на дан вешали по тројицу из сваког села. Онда би их бацали у катран или остављали обешене на дрвећу, да би другима утерали страх у кости зато што одбијају да приме Коран. Да би Ставриоти то избегли, они приме ислам, али привидно. У ствари, они су и даље остајали хришћани.
“Вјерују”
Сви ови привидни муслимани имали су по два имена: једно турско, по коме је био познат међу Турцима, и једно тајно хришћанско, по коме су се распознавали међу собом. Када би они ишли у џамију, тихо би говорили хришћанско Вјерују. Веома строго су држали све хришћанске постове. Дешавало се да неки од њих постане и муслимански имам! Што се тиче тајне Крштења, Исповести и Причешћа, све су то обављали ноћу на скровитим местима. Њихови свештеници су ишли без мантија и живели као обични грађани, да не би привлачили на себе пажњу. Њихови тајни храмови, скривени по пећинама, подрумима и катакомбама, били су посвећени светом мученику Теодору. Кад би неки Ставриот умро, сахрањивали би га по муслимански, наравно из страха од поробљивача. Међутим, кад би пала ноћ, скупљали би се у некој кући тајно и вршили хришћанско опело.
Васкрс у пећини
Све то није могло увек да се сакрије, па су се догађале и велике трагедије. Тако једне ноћи за време Страсне седмице, док су се тајни хришћани молили, сабрани на св. Литургији у једној пећини, у покрајини званој Мацука, били су изненада опкољени од Турака. Турци затворе камењем врата од пећине да нико не би могао побећи. Пећина је била огромна, тако да је у њој било на молитви више од 1200 хришћана. По другим летописима, било их је око три хиљаде. Свима њима, мученицима за име Јагњетово, та пећина се претворила у гробницу. Сви су до једнога помрли од глади и жеђи, прославивши прво дан Христовог Васкрсења. Умирали су један за другим, без роптања, у страшним мукама. Турци су зазидали улаз у пећину и годинама после тога нису дозволили да је било ко отвори и уђе. Чак је и у саме Турке ушао страх: шириле су се по народу приче да се десило чудо, да хришћани у пећини нису помрли већ да су живи! И кад су Турци негде уочи Првог Светског рата хтели да пећину отворе, да би испитали шта има у њој, многи су се побунили, захтевајући да се не отвара. Тако је она остала и до данас затворена.
Венац мучеништва
Ови чудни хришћани Ставриоти не само што су успевали да вековима сачувају своју веру, него су се трудили да тајно приведу и друге светлости Јеванђеља. Они су се женили муслиманкама, али своје девојке нису никад хтели дати за Турчина. Брак склопљен на муслимански начин нису сматрали као законит, него су се трудили да невесту, ако је била Туркиња, приведу у хришћанску веру. Откривали би јој у погодно време да су они хришћани, саветујући и њој да прими тајно крштење. Ако би девојка пристала, онда би један од тајних свештеника крштавао. Понекад се дешавало да те жене не пристају, него их издају Турцима, што је по правилу служило као повод новог поклања хришћана. Све оне који су били умешани у тај случај Турци су хватали, изводили на трг везане око врата ланцима или конопцима, нагонили их да јавно признају своје дело, да исповеде Мухамеда и његову веру. У таквом случају, нико од њих више није скривао своју праву веру: јавно су исповедали Христа и добровољно примали венац мучеништва. Толико су ови хришћани чували чистоту своје вере и држали се једни других да су ноћу ископавали своје мртве из муслиманских гробља и тајно их сахрањивали у хришћанска.
Први пут јавно у цркви
Године 1876, кад је Турска прогласила свој први Устав, Ставриоти су се први пут појавили јавно у цркви и изјавили да су они хришћани,а не муслимани. Турски управник није могао схватити о чему се ради јер је био потпуно неупућен и необавештен о њима. Верујући да се ради о некаквој масовној „зарази“, покушао је да их врати на њихов „прави пут“. Они су, међутим, остали упорни, певајући по први пут после толико векова јавно своје црквене песме. Управник их онда све похвата и баци у затвор, без хлеба и воде. Но, то изазове велики немир међу осталим хришћанима, који опколе управникову зграду, тражећи да њихова браћа по вери буду пуштена из затвора. Бојећи се буне, управник их ослободи, тако да од тог момента њихов положај би бар донекле побољшан. Године 1899. били су Ставриоти подвргнути новим гоњењима, али су их претставници страних сила и Патријарх цариградски узели у заштиту. Тадашњи руски цар Никола Други, дирнут њиховом трагичном судбином, као и руска влада, захтевао је од султана да се прогнани Ставриоти врате из прогонства, а они у затворима да се ослободе. Тако се и десило, иако тиме њихове невоље нису престале. После пет година, поводом пописа становниства, Турска је хтела да се Ставриоти попишу као муслимани. Пошто су они то одбили, то је био повод за ново гоњење, прогонства и затварање.
Тек је преврат Младотурака, извршен 1908. године, и нови турски Устав, кога су они донели, омогућио овим тајним хришћанима да буду оно што су вековима били: православни хришћани. Турска влада их је признала званично за хришћане 1909. године, после толико векова њиховог мучеништва и патњи.
„Еклесиастики Алитхиа“, Јован Јоанидис
превео митрополит Амфилохије (Радовић)
„Глас светих равноапостола Ћирила и Методија“, бр. 98, јул-август 1978, стр. 5-6