Страдање и Васкрсење Христово

У икономијском односу Бога према свијету Отац благоволи, Син испуњава вољу Очеву постајући човјек, Свети Дух садејствује и усавршава дјело Сина, стављајући есхатолошки печат. Тако Св. Василије говори о различитим дејствима Личности Свете Тројице у свијету.Син узима на себе судбину свијета и прима саму смрт. Смрт не примају ни Отац ни Дух него само Син. Он умире због тога што је узео људску природу. Дакле, можемо рећи да умире као човјек, али не су смислу да је подјељен на два дијела и да човјек умире а Бог васкрсава. Један је Христос који и страда и васкрсава. Ако би се страдање Христово односило само на човјека (Исуса), тада Његова крв не би могла за нас имати спасоносни значај. Да ли на Крсту умире Бог? Догађаје у којима се пројављује сила Божија, као Оваплоћење, Преображење, Васкрсење Сина Божијег, људска логика лакђе прихвата, него догађаје у којима се пројављује „немоћ Божија“. Прије него што се одговори на питање да ли на Крсту умире Бог, треба одговорити на питање: шта то значи Бог постаје човјек? Значи да Бог прима све оно што припада човјеку и то чини својим. Било би несхвативо да не прима и смрт. Да би исцјелио људску природу Он прима цијелу природу и све што јој припада. Дакле, узима и људску смртност и због тога можемо рећи да Логос, један од Свете Тројице и страда и умире. Додајемо да умире као човјек у тијелу, јер не би пострадао и умро да није био човјек. Дакле; за Бога који постаје човјек – може се рећи и да умире. „Пострадао је нестрадални Логос тијелом“, говори Свети Кирило Александријски.
Кључно је и питање да Господ Христос престаје да буде Бог, зато што страда? Истина да Господ Исус Христос и приликом Страдања остаје Бог објашњава се тиме да Он и приликом свог Оваплоћења и цијелокупног живота на земљи не прекида заједницу са Оцем, а престати бити Бог значи управо прекид те заједнице. Пред нама је тајна коју није лако објаснити и која се прихвата једино вјером у Бога који је слободан, не само када показује силу, него и када показује немоћ.
Најзад важно је одговорити на питање: да ли престаје да постоји Света Тројица, ако умире Син? Ако би Господ Исус Христос страдао својом божанском природом, тада би се Њгово Страдање на цијелу Свету Тројицу. И ако би смрт имала посљедњу ријеч над Христом, ако би веза између Христа и Оца била нарушена, тада бу умро Бог, умрла би Света Тројица. Међутим, смрт је наишла на препреку. Бог није дао да га она побједи. Свети Оци, нарочито Св. Григорије Нисијски описује ову борбу, дајући слику да смрт или сатана, који је орган смрти, пада у замку. Кренувши смрћу да усмрти и побједи Бога, сатана је пао у замку и он и смрт су побјеђени. Сатана је дрветом преварио Адама и Еву а сам је преварен крсним дрветом. Стога се у црквеној пјесми каже: имже паде древом преластивиј, тобоју преластивсја (Крстовданска катавасија), тј. онај који је преварио дрветом (Адама и Еву), њим (тј. крсним дрветом) би преварен. Овакво схватање у коме Бог умире али смрт не побјеђује Бога чини се необичним. Необичност је у томе што имамо тенденцију да затварамо догађаје у њих саме и тренутке времена у њих саме. Тако нпр. Кад: кажемо да је Бог умро под тим подразумјевамо један завршен догађај. Међутим, догађаје треба посматрати тако да Христову смрт видимо не као коначан догађај, него као догађај који се остварује и који се у Личности Христовој аутоматски укида. Говорећи о смри Христовој Св. Јован дамаскин каже: „Као што са доласком свјетлости тама ишчезава тако се изгони трулежност са наиласком живота“. Описујући смрт Христову Св. Дамаскин вели да иако је Христос умро и његова света душа се одвојила од пречистог тијела, Божанство је остало нераздвојно од обоје, и није се једна Ипостас раздјелила на двије ипостаси, јер иако су по смрти се раздјелили душа и тијело „свако је остало имајући једну Ипостас Логоса“. Смрт као раздвајање душе од тијела се догодила, али она није могла прекинути заједницу душе и тијела, које је тридневно лежало у гробу са Богом. И ако је по мјесту душа била одвојена од тијела, које је тридневно лежало у гробу, са Богом. И иако је по мјесту душа била одвојена од тијела „ипостасно је била уједињена са њим посредством Логоса“. Тајна смрти Христове је овако исказана у Литургији : У гробу тјелесно, у аду душом као Бог, у Рају са разбојником, и на престолу био си Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући, Неограничени. Смрт, дакле, није могла нарушити заједницу душе и тијела са Логосом, и у коналном смислу није могла нарушити вези између Христа и Оца. Слично је било и у Гетсиманији: Христова молба Оцу да га мимоиђе смрт долази због својстава Његове људске природе. Међутим, ријечи да ме мимоиђе чађа ова нису последње и човјечанска воља се одмах потчињава Божијој вољи: не како ја хоћу, него како ти хоћеш. Између ријечи: нека ме мимоиђе чаша ова и ријечи: не како ја хоћу него како ти хоћеш, не треба стављати никакво онтолошко растојање, тако да кажемо да Христос прво мимоилази вољу Оца а послије неколико тренутака прихвата ту исту вољу. Исто тако треба разумјети ријечи Христове на Крсту: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио и ријечи: Оче у руке твоје предајем дух свој. Драма која се дешава у Гетсиманији као и она на Крсту посматра се временски, јер је човјек навикнут да догађаје посматра тако да стави прво једно, па потом друго. Али, у самој стварности други догађај онтолошки одређује први.
Када у Гетсиманији говори да Оцу, Христос показује немогућим одбијање Његове воље. Немогуће је одбијање Очеве воље, јер би то значило и прекидање заједнице која постоји између Сина, као носиоца човјечанске воље, и Оца, који од вјечности има једну вољу и једно хтјење са Сином. Постоји склоност човјечанске природе коју је Христос примио да избјегне страдање, пошто је оно насиље над природом. Међутим, овај нагон човјечанске природе се прекида и не може да се задржи пред послушношћу Оцу. Св. Максим Исповједник каже да се човјечанска природа ника није одупирала Богу, који је хтио да она прихвати смрт да би је побједила.
Смрт Господња се одмах спаја са Васкрсењем. Син Човјечији иде на Крст да би био прослављен и зато Га Црква на Крсту доживљава не као остављеног мученика, него као уснулог Бога, као Цара Славе. Његовим погребењем живот је засијао из гроба. Стога се на Велики Петак пјева: Живот у гробу и све пјесме које се односе на васкрсење. Само Васкрсење се на иконама изображава као силазак у ад. Зато се Крст никада не одваја од Васкрсења: Поклањамо се страдањима Твојим Христе, покажи нам и славно Твоје Васкрсење.
Прихватајући смрт Христову не прихватимо да у најмањем виду смрт обухвата или поништава Живот који представља христос. Смрт није могла да Њиме овлада јер не бјеше могуће да га задржи (Д.ап.2,24), тј. смрт није могла прекинути везу коју Син има од вјечности са Оцем. Дакле, смрт Христову није лако објаснити, тако да задовољи критеријуме логике, али исто тако, смрт Христова није ни необјаснива мистерија пред којом потпуно застаје људски ум. Прихвативши јединство Бога и човјека, јединство бесмртне и смртне природе, ова тајна престаје да буде неприступачна. Син, који је по природи бесмртан и има вјечну заједницу са оцем, ваистину доживљава смрт, јер са човјечанском природом прима вољно и саму смрт. Када тако посматрамо Христов живот разумијемо зашто Син умире и зашто смрт није побједник над животом. Христос је примио смртну природу и учинио је бесмртном и Својом. Христова смрт је постала искупљење од смрти. Зато и пјевамо у тропару Васкрса: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у гробовима живот дарова.
Христос је, дакле, побједио смрт, али не без проласка кроз њу – смрћу је побједио смрт. Живот и смрт су два супротна стања која кад се нађу у једној личности тада се сукобљавају. Оба стања се доживљавају од те исте личности и на крају побјеђује или једно или друго. Када смрт побједи тада кажемо да је личност умрла. Разлика између Личности Христове и наших личности јесте у томе при сучељавањуживота и смрти код нас људи смрт побјеђује живот, док у Личности Христовој смрт не побјеђује живот, него живот побјеђује смрт. Говорећи о Христовом Васкрсењу Леонтије Византијски прави паралелу и каже: „Други мртваци не могу васкрснути, јер у њима нема више никакве силе послије смрти“. У Господу Христу се, дакле, једино остварује превазилажење смрти. Христос страда и умире, али смрћу побјеђује смрт.