Устанци под вођством војводе Голуба Бабића, тукли су турске снаге у Мрачајском Кланцу, Стожиштима, Дулеру и другим местима (В. Красић, н. д, стр. 115-124). За своје праведне битке снагу су црпели из православне духовности. У месту Тишковац, на развалинама цркве коју су Турци порушили одслужио је Св. Литургију плавањски парох Петар Петрановић са свештеномонасима Илијом Билбијом и Давидом Грубором. Очевидац и историчар је забележио:

„Војска се по строгом војничком реду уврста и три пута парадно испуца. Том свечаном приликом опале и њихова два топића, које су дотле били прибавили, тобџија им је био Ацо Радосављевић. Полазећи на Унац и ова су два топа гонили уза се. Заставу је носио Перо Ковачевић са Цвјетнића. Он је има  осам брата и стара оца, ковача, па би се за њих знало рећи, да су они други Југовићи. Један између те браће по имену Ђуро, био је с онима, који су најпре скочили и побили оне заптије турске на Цвјетнићу“ (В. Красић, н. д, стр. 125-126).

ВОЈНО СВЕШТЕНСТВО КАО ИНСТИТУЦИЈА

Војне свештенике и обављање верске службе у војним јединицама предвиђају два законска акта у Кнежевини Србији, оба из 1839 године. Први је Устројеније гарнизоне војске (од 31 маја), а други Закон војени (од 31 октобра). Свештеници су у јединицама обављали верске обреде и својим примером сведочили хришћанске вредности. Положај војске, а тиме и њене верске службе прописују закони: Закон о устројству стајаће војске (1860) и Закон о устројству народне војске (1861), али највише о војном свештенству говори законски акт донет 24 фебруара 1876, уочи рата са Турцима – Устројство целокупне војске. Војни свештеници су додељени Врховној команди, командама дивизија и бригада. Било је прописано да при Врховној команди буде војни владика који би био одговоран за целокупно војно свештенство.

За време ратних окршаја место му је одређивао начелник штаба Врховне команде, а дужности су му биле да се стара да сви свештеници буду на прописаним местима ради молитве, да бодре војнике и тако им јачају борбену готовост и да деле Св. Причешће онима који су на самрти. Доцнији закон о Устројству војске од 3. јануара 1883. војне свештенике при гарнизонима постављао је на ниво помоћне струке, односно хонорарне делатности. Војни капелани су били локални парохијски свештеници. Они су војницима држали часове веронауке, вршили обреде заклетве, освећење заставе, служили Св. Литургију на велике празнике, пуковске славе и црквено-државне светковине.

Војничке инсигније усвајају елементе из православне иконографије. Прве заставе у Карађорђевом устанку имају, сасвим разумљиво, крст у неколико форми и одговарајућу паролу „С Богом за крст и отечество“. Исто тако, већ од прве Карађорђеве заставе, на платну се налазе и иконичне представе Светих предака – царева и краљева. Обнавља стари обичај да на заставама буде неки лик из династије Светих Немањића.

Средином XIX века постаје устаљени обичај да се на заставама регуларних војних јединица приказују светитељи, углавном из реда св. ратника или небеских сила: Св. Георгије, Св. Архангел Михаил, Св. Димитрије, али и Св. Андреј Првозвани и Св. Алимпије.

Карактеристичан је патриотски чин свештеника Јована Јовановића – Бришинца  (1889-1894), потоњег епископа нишког који је, када су Турци 1862. године бомбардовали Београд самоиницијативно командовао одредом ђака Београдског Лицеја и Богословије са којима држи неке положаје на градским барикадама. Надимак Бришинац носи по месту Бришево код Санског Моста. Ђаци Београдске богословије се добровољно прикључују у рат за ослобођење 1877/1878. године и углавном служе у артиљеријским јединицама.

СВЕШТЕНИЦИ У ОСЛОБОДИЛАЧКИМ РАТОВИМА СРБИЈЕ

Црква се у српско-турском рату 1876/1878. ставила потпуно на располагање држави, делећи ратне напоре са целокупном нацијом. На молбу министра војног митрополит Михаило је дозволио да у случају „опште користи“ црквени конаци и економске зграде могу да служе војној позадини и интендантури. Тако је преко окружних протопрезвитера послао 1. априла 1876. наредбу парохијским свештеницима:

„Манастири и њихове зграде у оскудици у зградама за сместишта за храну, фураж, муницију, рањенике и болеснике могу употребити за подмирење ових потреба“ (Уредбе и прописи Митрополије београдске 1857-1876, књ. 2, приредили Зоран Ранковић и Мирослав Лазић, Епархија браничевска, Пожаревац 2010, стр. 307).

Митрополит Михаило својим актом од 20. маја 1876. године даје свештеницима упутства како да се понашају у ратном стању: „Свештеници у војсци одржаваће свој карактер свештенички и војнике ободравати за издржавање тешкоћа војнички, вршити општу молитву, читати болеснима молитве, тјешити их св. вером и надеждом на Божију помоћ, исповедати и причешћивати болне и умрле сарањивати, светити водицу и кропити војску“ (н. д, стр. 310).

Формацијски распоред према коме ће свештенство подмиривати духовне потребе војника је одређен 22. маја 1876: „Мислимо да неће поћи сви одређени за војску свештеници, него ће само један и то бригадни поћи“ (н. д, стр. 311). Остали су задржани на редовним парохијским обавезама и дужностима „ради потребне народу и цркви верозаконе услуге“ (н. д, стр. 312). Ипак, све духовне силе и мисли су биле управљене ка победи правде. Митрополит је препоручивао одржавање додатних молебана за победу српског оружја: „да се свима Манастирима и Црквама Отечества нашег чине молебства во времја брани  за победу супостат наших агарјанин, и то да се почне у недељу 20. јуна ове године.  Ово саобштавајући Конзисторија нам препоручује, да сво свештенство вашег округа о томе известите с тим упутством, да сваке Недеље и празника у својој Цркви и по варошким Црквама јеже дневно означено молебствије свршују“ (н. д, стр. 314).

Министар војни је 1. децембра 1876. наложио командантима војних округа „да се одсада Свештеници само бригадни и дивизиони узимљу за војску и то искључиво за душепопечитеље, а никако за друге какве војне потребе, те тако убудуће неће народ трпити оскудицу у своме пароху, као што је то бивало прошлог лета“. Парохијски свештеници су били дужни да скупљају помоћ за рањенике.

ПРИМЕР ВОЈНОГ СВЕШТЕНИКА У РАТУ

По окончању ратних дејстава у српско-турском рату 1877/1878 године војни свештеници су били дужни да поднесу извештај о делатности окружним протопрезвитерима. Овде објављујемо само неке, из Архиве Епархије браничевске, које нам је несебично уступио колега Мирослав Лазић. Тако, из извештаја од 28. децембра 1878. пароха ракиначког Јована А. Илића, иначе војног свештеника Првог млавског батаљона у Пожаревачкој бригади, дознајемо:

„Сваког јутра и вечера моја је дужност била да у свом баталиону молитву очитам, после које, увек сам са војницима својима водио разговоре и изводио поуке на сазидавање вере и морала, љубави ка слободи и према неослобођеној браћи. Оболелим војницима молитве сам читао и душевног им лека пружао. Рањеним војницима давао сам моралне утехе и душевне помоћи да болове трпељивије сносе. Умирућима сам свеће палио и вером у Бога и надом у Царство блажених тешио. Најзад умрле сам војнике опевао.

Кад је 17. јула турска војска од Ниша ударила на шанчеве и висове Грамадске ја сам тада налазећи се у шанцу гди се борба водила, при трајању канонаде, стојећи код својих војника, храбрио их и соколио, опомињући их на славна дела предака својих и у исто време давао сам им угледа у свом личном пожртвовању. Затим за сво време трајања борбе пред Књажевцем у винограда књажевачких, као и увек доцније, ја сам налазећи се непрестано код својих војника, давао увек свесног израза своје дужности и свога положаја“.

Милан Радивојевић, свештеник кушиљевачки је као парохијски свештеник доприносио моралној потпори ослободилачкој борби нације. У свом извештају окружном протопрезивтеру од 24. децембра 1878. каже: „кад је православна бошњачка и ерцеговачка нејач запомагала за помоћ, говорио беседу нашим парохијанима, у којој сам позвао да притекну у помоћ браћи својој…“. Људи су потакнути његовим речима почели да скупљају новчане прилоге.

Православље је званично у Краљевини Србији до 1918. године била државна вероисповест и вероисповедање већине њених становника. Ипак, занимљиво је и важно рећи са становишта наше теме да је верску службу у српској војсци обављало и свештенство јеврејске и исламске заједнице, који су били војни рабини и имами. У Краљевини СХС (Југославији) верску службу су обављали и римокатолички свештеници.

Српско православно свештенство је у Првом Светском Рату скупо платило цену националног уједињења и ослобођења. Према неким прорачунима убијено је од непријатеља, страдало од глади и изнурености у интернацији 580 свештеника, а само у нишком крају су бугарске окупационе власти грозном смрћу умориле 50 српских свештеника.

ИКОНА-ВОЈНИЧКО ЗНАМЕЊЕ

Војничке инсигније усвајају елементе из православне иконографије. Прве заставе у Карађорђевом устанку имају, сасвим разумљиво, крст у неколико форми и одговарајућу паролу: „С Богом за крст и отечество“. Исто тако, већ од прве Карађорђеве заставе, на платну се налазе и иконичне представе Светих предака – царева и краљева.