Нови богословски Симпосион у организацији Браничевске епархије
У периоду од 26. до 30. маја 2006. године Црква града Пожаревца и читава Браничевска епархија имале су част и радост да поново буду домаћини учесницима још једног међународног богословског Симпосиона. Овог пута тема нашег новог сабрања била је Ф. М. Достојевски – савремени свет и улога Православне Цркве у њему. Идеја организатора је била да избором теме и предавача покуша да из опуса Достојевског извуче смернице везане за актуелне проблеме нашег доба и укаже на хришћански карактер сагледавања вечних питања са којима се рвао сам писац. Надаље, жеља нам је била да отворимо дијалог богословља и других области људског духа, као што су књижевност и уметност уопште, али и филозофија и наука, јер са њима свакако делимо велике заједничке проблеме постојања.
Субота, 27. мај 2006, одређена је за отварање скупа и рад првог од три предвиђена заседања. У сали пожаревачког Центра за културу, у својству модератора, поздравили смо све присутне госте и пријатеље:
„Високопреосвештени и Преосвештени архијереји, часни оци, господо професори, даме и господо,
Припала ми је још једном част да поздравим учеснике новог Симпосиона, који организује Пожаревачко-браничевска епархија.
Прослављајући 2004. године десетогодишњицу црквеног развоја и хода ка Царству наше Епархије у периоду пастироначалствовања епископа Игнатија, слушали смо предавања тадашњих наших гостију и драгих нам учитеља, ослушкујући, опет, у њиховим речима ехо симпосиона Онтологија и етика из 2003. године. Ни ту нашу духовну гозбу, која никога није оставила равнодушним, не посматрамо изоловано од оне из 1999. године, којом смо, пак, желели да сагледамо улогу Православне Цркве на прагу трећег миленијума. Проблеми новог хиљадугодишта, које су предавачи на поменутом Симпосиону у нашем граду пре, сада већ, седам година наслућивали, рекапитулирани су у речима митрополита пергамског Јована, на следећи начин:
Проблеми који се већ наслућују на хоризонту новог миленијума, имају везе са питањем спасавања човека као личности, као живе иконе Божије са искуством и даром љубави. Ова, наиме, слобода човекова угрожена је различитим манифестацијама и појавама које ће бити карактеристичне очигледно у новом миленијуму који је пред нама. Тако је, примера ради, јасно да ће у миленијуму у који сада ступамо бити веома жестоко кушан и провераван појам личности*.
Ево нас данас на почетку новог Симпосиона у организацији Цркве нашег града, наше епархије. Запитали смо се, веома директно, да ли ми, као Црква, можемо на неки начин повезати поменуту проблематику трију претходних наших сабрања. Mожемо ли, другим речима, онтолошки утемељеном поруком одговорити на неке од најважнијих изазова света XXI века, узимајући притом врло озбиљно у обзир сведочанства представника других области људског духа. Овде мислимо, наравно, на уметност, још прецизније, на њен књижевни израз, конкретно, на изазове и на понуђене одговоре у делу горостаса светске књижевности, Фјодора Михајловича Достојевског. Свесни у какав изазов улазимо и овим најкраћим уводом у рад нашег симпосиона, журимо да реч дамо нашим предавачима. Превасходно, ипак, позивамо нашег домаћина, епископа Игнатија, да и званично отвори наш симпосион. Изволите, преосвештени.“
Владика пожаревачко-браничевски том приликом је рекао:
Ваше Вископреосвештенство, Ваша Преосвештенства, драги оци, професори, драги студенти, браћо и сестре, средишња тема стваралаштва Достојевског јесте слобода. Слобода је за Достојевског онтолошки атрибут како Бога, тако и човека. Човек је добио дар слободе, који му даје могућност да седне са десне стране Бога Оца. Тај дар је, истовремено, и ужасна мука. Исходишна тачка, али уједно и циљ читаве историје јесте слобода. Достојевски у својим делима анализира сва могућа искушења слободе кроз историју света и посебно бележи два: рационализам и индивидуализам. Један ће, по мишљењу Достојевског одвести у негацију Бога, а за узврат ће дати привид величања човека, док ће, заједно са индивидуализмом, довести до нихилизма. То је, заправо, велики изазов пред историјом и пред човеком – могућност човековог самоуништења. То се дешава управо због тога што човек тежи да буде слободно биће и због тога што му ту тежњу нико не може одузети. Овај изазов је, како за Достојевског, тако и за Цркву, за све нас, истовремено и оквир деловања Цркве и пројаве њене спасоносне активности и живог светоотачког предања. Достојевски, као пророк, добро види проблеме света и нуди решење. Решење је Господ Исус Христос, који се жртвује да би човек био слободан. Он ради човекове слободе пролива своју крв, али, као човек, пројављује слободу у виду љубави према другом човеку. Ово нас води разумевању истине да се Христос схвата као заједница, као Црква. Тако, дакле, православна Црква, из које је и израстао Достојевски као велики пророк и геније, данас треба да буде свесна свога предања, себе као Цркве Божије, треба да савременом свету понуди своје виђење живота, што ће за свет, који се нашао у ћорсокаку, бити спасоносно.
Поздрављајући све вас радосним поздравом: „Христос васкрсе“, речима којима је Достојевски завршио свој последњи роман, Браћа Карамазови, желим вам пуно духовне радости. Захваљујем се предавачима и свим присутним гостима, позивајући све да на адекватан и активан начин узму учешћа у овом симпосиону у периоду пасхалне радости. Добро сте дошли!“
Модератор је наставио уводни део Симпосиона следећим речима:
„На самом почетку, осећамо потребу да све нас присутне подсетимо на речи славног писца, мислиоца, филозофа и пророка из једног његовог писма из априла 1880. године, дакле, из периода пред саму смрт Достојевског. Немојмо превидети овај његов ламент над непрецизним критичарима:
Кунем вам се: наишао сам на веома многа признања, можда више него што заслужујем, али је ипак критика, књижевна и новинска критика, која ме каткада, заиста врло ретко хвали, о мени увек говорила лако и површно, да сам морао доћи до уверења да је све оно што је рођено у моме срцу кроз велике боли и што је непосредно произашло из душе, једноставно превидела…
Поставили смо за тему нашег богословског Симпосиона анализу дела Ф. М. Достојевског у контексту изазова савременог света и улоге Православне Цркве у њему. Призивамо благодат Духа Светога да нам помогне како бисмо из великог опуса великана књижевности извукли оно што је и сам писац сматрао својим суштинским доприносом животу и да не превидимо оно што је актуелно и данас када је угрожен опстанак човека као боголике, дакле, слободне личности.
Позивамо сада првог предавача, преосвештеног епископа Атанасија да нам се обрати.“
Основну тему свога предавања, представљање појмова личности и заједнице у делима Достојевског, владика Атанасије је обрадио узимајући у обзир хришћански приступ антропологији великог руског писца. Подсетивши нас на речи Достојевског да се он човеком бави управо због тога што жели да буде човек, епископ Атанасије наставља анализом многобројних централних мисли опуса пишчевог и закључује да „Достојевски је велики сведок, пророк, како је говорио отац Јустин, православнога, богочовечанскога реализма, истинске људске личности и истинске људске заједнице“.
Након предавања владике Атанасија уследила је краћа пауза, а следећи предавач прве сесије био је уважени професор Владимир Меденица, филозоф и публициста, познат по својој научној активности везаној за представљање и објављивање критичких издања дела руских религиозних мислилаца и филозофа. Он је својим предавањем на тему „Достојевски и изазови савременог света“, оригиналним приступом дубоког доживљаја личности и мисли Достојевског, одушевио све присутне. Ради увода у дискусију, присетили смо се речи писца, прочитавши врло кратак одломак из једног писма Достојевског из 1854. године, у коме каже: „Дешава се да Бог пошаље мени понекад такве тренутке у којима сам савршено спокојан. У таквим тренуцима ја сам сабрао симбол вере, којим је мени све јасно и светло. Тај је символ вере врло прост, ево га: треба веровати да нема ничег лепшег, дубљег, симпатичнијег, разумнијег, мужественијег и савршенијег од Христа. И не само да нема, него са љубоморном љубављу говорим себи да и не може бити“. Овом сведочанству додали смо већ заиста познате речи Ф. М. Достојевског: „Ако би ми неко доказао да је Христос ван истине и ако би било стварно да је истина ван Христа, за мене би било много боље остати са Христом, него са истином“. Све поменуте ставове у потпуности је потврдила отворена, жива и веома поучна дискусија након изузетног предавања професора Меденице, која се тицала односа гносеологије и онтологије у мисли Достојевског, о српској религиозној филозофији, али и многих других тема.
Након дискусије приведен је крају први радни дан нашег симпосиона.
Сутрадан, у недељу 26. маја наставили смо са препознатљивом праксом и традицијом да сви гости наших окупљања буду са нама и на евхаристијском сабрању, што се ове године остварило на светој архијерејској Литургији коју смо служили у Саборној цркви у Пожаревцу. Том приликом, началник сабрања, митрополит пергамски Јован, рукоположио је ђакона Димитрија Касаписа у чин свештеника. Након рукоположења митрополит је изговорио беседу коју преносимо у целости:
„Драги оче Димитрије, ово није само једна станица у твом животу, ово је час за који си дошао у овај живот. Сви догађаји који су претходили у твом животу, и сви догађаји који ће последовати у твом животу, имаће и црпће свој смисао од овог тренутка, зато што си сада позван на ову велику и страшну тајну свештенства. Позван си сада и одавде да приносиш и да чиниш једну службу коју не могу ни анђели да служе, зато што ће, од сада па надаље, анђели бити твоји ђакони. Тако је наша Црква разумевала ђаконску службу и зато је ђаконе представила у иконографији на иконама као анђеле. Зато на свакој свештеној Литургији анђели служе свештенику. Позван си од сада да благосиљаш хлеб и вино и призиваш Духа Светога, који ће их претварати у тело и крв Христову. Из ове твоје свештене службе извираће читава твоја служба у Цркви, зато што наша Црква живи само кроз Свету Литургију. Из ње извиру све службе и сва служења у нашој Цркви. Кад год, дакле, служиш пред Светим Престолом Свету Литургију, ти ћеш уносити у свет Царство Божије. Из овога Царства ће свет, а посебно верници, црпсти животне снаге да би издржали у тешким својим тренуцима, а ти ћеш бити покровитељ и вођа свих оних који ће из ове свештене Литургије црпсти сокове свога живота.
Ти ћеш бити саделатељник и покровитељ духовног живота народа Божијег, који ће ти поверити на духовну бригу епископ као што је увек било, а према коме си позван да имаш послушност, веру и оданост. Као други Симон из Кирине ти ћеш носити крст другога, преносићеш и даваћеш другима наду Васкрсења. Ти ћеш одушевљавати и водити друге духовно али пре свега ћеш их волети срцем самога Господа Исуса Христа. Волећеш све, а посебно грешнике, да волиш посебно оне које други презиру, оне дакле које друге сматрају за недостојне. Али волећеш и оне који ће те гонити и који ће те оговарати, зато што је управо ово чинио и учинио Господ Христос, зато што је то оно једино различито које Црква даје свету од онога што свет даје човеку, то је, дакле, љубав којом нас је заволео сам Бог у личности Господа нашега, зато што смо заиста сви грешници. Нема потребе за другим подстрецима у овом тренутку, зато што је читав твој живот био жртва Цркви.
У овоме тренутку додирујеш сигурно са страхом ову тајну, питаш се како ћеш натоварити на своја плећа једну такву одговорност, такву част и један тако посебни дар. Сваки пут кад служиш Свету Литургију, говорићеш да нико није достојан да служи ову свету тајну, али ћеш одмах додати ову наду, односно то што нас чини ипак достојнима, а то је та фраза: „Али због твога великога човекољубља непроменљиво и неизменљиво постао си човек и био си нам Архијереј и Свештеник“. Дакле, ти ћеш увек имати у своме срцу сећање на своју недостојност, зато што врлине које имамо, колико год да су велике, не могу нас учинити достојним да служимо ову тајну. Али, истовремено, нећеш да очајаваш, већ ћеш се предати благодати Божијој, предаћеш у потпуности себе и сву своју службу Богу, слично апостолу Павлу, који, управо нашавши се у стању своје немоћи, исповеда да је благодат Господња савршена и да делује у њему.
У овој служби, љубљени оче Димитрије, имаћеш саделатнике и помоћнике као молитвенике, архијереје који у овоме тренутку предстоје светом Престолу Божијем, архиепископа Јована и епископе: Атанасија, Луку и Максима, а пре свега молитве епископа Игнатија, кога си служио толико година са толиком преданошћу, а кога си, опет, сада позван да служиш и као свештеник. У овом тренутку су близу тебе и прате те и молитве твога покојног оца, који се духовно налази сада овде у овом великом тренутку, твоје мајке и твоје сестре по телу, свих твојих пријатеља који су се сабрали са свих страна да се нађу у овом тренутку близу тебе, као и молитве патријарха нашега Павла, који носи крст првенства у овој мученичкој Цркви, молитве читавог српског народа који си толико заволео и коме си толико служио кроз Свету Литургију и свету тајну. Свакако ће те пратити и моје скромне молитве, јер сам са великом ганутошћу удостојен овога великога тренутка да обавим чин рукоположења твога у свештеника. Познајем те већ дуго година и оценио сам твоју смиреност и твоју црквеност и црквени дух, твоју љубав према теологији. Иако, као што већ рекох, наша служба не зависи од наших врлина, ово што сам рекао сматрам на неки начин даровима који ће те пратити у твоме служењу. Са ово мало речи које извиру из љубави мога срца, а као поштовање према твојој личности, позивам те да уђеш у радост Господа Нашега, да примиш благодат Духа Светога која ће те очвршћивати и подупирати у твојој служби. Приђи, љубљени брате Димитрије, у свештенодејство службе коју смо позвани ми недостојни да приносимо у овом свету.“
На крају Литургије, саслужитељима и свима сабранима обратио се домаћин, епископ Игнатије и захвалио бираним речима:
„Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, дозволите ми да вас у име Цркве Божије у Браничеву поздравим и захвалим вам што сте данас овде са нама служили Свету Литургију. Посебно захваљујем Вама, Ваше Високопреосвештенство, што сте служили и рукоположили нашега ђакона Димитрија у свештеника. Нека Ваше молитве прате Цркву у Браничеву, као и читаву нашу Цркву, као што рекосте мученичку Цркву у Србији и да нам Господ дâ да буде по Његовој вољи, али увек се молимо да то бреме и тај крст буду мало лакши. Сигурно ће нам бити лакше ако буде више молитава пред Господом. Хвала и свима вама, свештеници и драго браћо, што сте нам дошли да заједно прославимо Господа нашега, да Му захвалимо на свему ономе што је учинио за нас и што нам је даровао Царство Његово будуће. Још једном молимо да нам Господ дâ свако добро и да сте живи и здрави на многаја љета. Христос васкрсе!“
По завршетку Литургије, сви присутни су се задржали у сали Црквене општине Пожаревац, где су се послужили и наставили размену искустава о актуелној теми нашег симпосиона.
У понедељак 29. маја одржане су друга и трећа сесија предавања, праћене активном дискусијом присутних гостију и слушалаца. Јутарњу сесију водио је декан Православног Богословског факултета Београдског универзитета, протопрезвитер проф. др Владан Перишић. Након што је поздравио присутне, модератор је позвао првог предавача, протопрезвитера Стаматиса Склириса, да се обрати аудиторијуму предавањем на тему „Портрет јунака у делима Достојевског“. Своју антрополошку анализу са иконијском онтологијом као подлогом, о. Стаматис закључује овако:
„Ова отворена и динамична антропологија Достојевског чини да се личност много пута показује као подељена, разломљена, да њена структура буде непостојана и да подсећа на неки начин на Пикаса пре Пикаса. Постоји, међутим, једна унутрашња претпоставка која чини да његови портрети не скончају у нихилизму модерне уметности. Апофатика његових портрета је та која оставља простор чак и у случају неуспеха у односу за нешто будуће, за неку наду да ће у будућности успети прави однос, и то га спасава од нихилизма.“
Дискутанти који су говорили после овог предавања једнодушно су подвукли оригиналност и нови угао посматрања свих доприноса Достојевског решавању основних егзистенцијалних питања људског рода, како је то ефектно представио о. Стаматис Склирис. Бележимо примедбу епископа бачког Иринеја да је Достојевски „на генијалан начин преносио истине православне теологије, а да опет није постао идеолошки заступник православља каквих је било и каквих имамо данас много, разних врста, од псеудомодерниста до псеудозилота, или каквих је било и у време Достојевског, међу словенофилима и у круговима у којима се кретао сам Достојевски, тако да је он, на неки начин, скоро усамљени глас православног предања у поплави идеологизације“.
Други модератор исте сесије био је митрополит скопски и архиепископ охридски, г. Јован. Он је укратко представио следећег предавача и рекао: „Част ми је да представим другог данашњег предавача, нама али и читавом свету познатог богослова, митрополита пергамског г. Јована (Зизиуласа). Он ће нам овом приликом изложити предавање на тему „Достојевски и етика“. Позивам митрополита пергамског да нам се обрати својим предавањем“. Своје и наше утиске након предавања митрополита пергамског, које су присутни испратили са посебном пажњом и задовољством, уживајући у преводу преосвештеног епископа Иринеја бачког, изнео је архиепископ Јован:
„Благодаримо високопреосвештеном митрополиту Јовану на овом дивном предавању, које, макар ја, осећам као продужетак оног незаборавног предавања на тему „Онтологија и етика“, одржаног у овом граду током једног од претходних Симпосиона. Митрополит је поставио сваком човеку иманентан проблем, који се тиче противречности добра и зла, постојања и небића, овај пут имајући за подлогу визију Достојевског. Њега је митрополит Јован назвао православним теологом, јер решења на која упућује Достојевски и која се тичу васкрсења и наде будућег Царства то потврђују.“
Архиепископ Јован је, затим, отворио дискусију, поставивши сам прво питање, које се тицало проблема вечног бића и благог бића на пољу есхатологије и вечног постојања. Након одговора митрополита пергамског, за реч се јавио владика Атанасије, похвалио предавача и преводиоца и упутио све присутне на озбиљан приступ Достојевском, и на избегавање плитких понуда „сасвим јасно, логички, етички и ефективно организоване“ савремене цивилизације, која се нуди као „једино решење за овај свет“ и човека у њему. Анализом питања разликовања етоса и етике код Достојевског, завршена је ова напорна, али врло плодоносна сесија нашег симпосиона.
Поподневни, уједно завршни део рада нашег сабрања око свагда актуелног стваралаштва Достојевског, испуњен је, према плану, предавањем владике браничевског Игнатија и широком закључном дискусијом у којој су учествовали сви присутни предавачи и многи слушаоци. Модератор закључне сесије био је потписник ових редова. На почетку треће сесије предавања још једном смо поздравили присутне и додали:
„Високопреосвећени и Преосвећени архијереји, часни оци, драги пријатељи,
Отварамо трећу, последњу сесију предавања на нашем Симпосиону посвећеном Достојевском и искуству Православне Цркве пред изазовима XXI века.
Ових дана нисмо престајали да размењујемо искуства и коментаришемо све оно што се дешавало од отварања Симпосиона, пре свега, четири изузетна предавања, којима су нас почастили владика Атанасије, проф. Меденица, о. Стаматис Склирис и митрополит Јован. После њихових огледа врло нам штуро и извештачено делују оне класичне, скоро енциклопедијске одреднице којима се покушавају изразити неке средишње тачке опуса нашег писца. Непотпуне су оцене и уски су приступи Достојевском као „потресном сликару тешке друштвене стварности“, као „религиозним мистику“, „апологети несвесног или подсвесног“.
Широк је Достојевски, у овом контексту, ми га, ипак, не бисмо сузили.
Куда, пак, воде те његове ширине, колико је то опасно и, опет, може ли човек остати човек, уклањајући се од изазова о којима он пише?… У решавању ових и многих других питања која су пред нама, очекујемо даљу помоћ и усмерење од нашег вечерашњег предавача, епископа браничевског Игнатија. Познато нам је, ради се о богослову који чланове Цркве Христове, пре свега у Србији, већ неколико деценија подсећа на животну важност управо ових и оваквих питања и смело нуди одговоре, за које тврди да их само препознаје у литургијском животу Православне Цркве, одакле их црпе, а затим претаче у теолошки израз.
Очекујући још један такав оглед, молимо га да узме реч.
Преосвећени, изволите!“
Након предавања које је отворило мноштво питања, што је дискусија која је уследила и потврдила, сумирали смо основне тезе које је владика Игнатије у свом излагању подвукао:
„Хвала преосвештеном епископу на овом предавању.
Поново нас је владика Игнатије провео кроз ходнике западноевропске, савремене мисли, ходнике који су, признаћемо, логички прилично јасно одређени, али и у великој мери тамни. Историјски неприкосновена одредница те мисли, чули смо, јесте Француска револуција, са својом кризом вере у Бога и кризом символизма и, директно, са одбацивањем вере у конкретног Бога. Одбацујући такву веру, одбацили смо и човека. Достојевски, пак, хоће човека који се не уклапа у те клишее, у голи живот, како рече владика, човека, који је такав Достојевском, чини нам се, још дражи. Наш писац неће човека мислећу индивидуу, који се умом уподобљава Богу, неће човека који у захтеву за вечном срећом обожава логику, идеју, а гази живе личности и, узвишеном технологијом, природу поред себе.
Тражећи решења Достојевски стиже до Христа. Изгледа да је жеђ за слободом осовина тог боготражитељског вапаја, вапаја који, у крајњој линији, стиже до празног Христовог гроба, до Васкрсења. Патња због човека, као у примеру невиног детета, не решава се логичком апологијом, већ само догађајем васкрсења невиног али слободног Јагњета Божијег, које као последње (есхатолошко Јагње) узима на себе грехе света и, наравно, догађајем Царства Божијег, ради нас људи и ради нашег спасења устројеног.
Решење егзистенцијалних проблема на тај онтолошки начин изузетно је, чули смо, за период у коме Достојевски ствара. Ради се о другој половини 19. века, када се једна Црква затвара у себе и одредбама свог првог великог савременог Концила почиње чак и да замире, а друга, наша, опхрвана конфесионализмом, каска за својим временом.
Зато се личност Достојевског издваја, зато нам је и данас важан, поучан и актуелан. Потребан нам је да бисмо покушали да, као Црква, покажемо да смо живи сведоци искуства наших отаца и учитеља, од којих је један, свакако, Ф. М. Достојевски.
Због тога још једном захваљујем нашем владици.“
Нашем позиву на дискусију, као што смо већ напоменули, одазвао се велики број присутних, па је тако рад Симпосиона, на радост организатора, битно продужен. Прожимајућа нит читаве дискусије била је тема слободе. Одговарали су владика Игнатије, митрополит Зизиулас и отац Стаматис, и допринели потврди једнодушног утиска да се наше окупљање заиста бавило суштинском темом коју смо изразили узимајући за мото Симпосиона речи Ф. М. Достојевског: „За човека нема ничег примамљивијег, али ни ничег мучнијег од његове слободе“. Драма слободе и израиљско рвање човека са Богом на голготском животном путу ка спасењу у Христу, обележавају наше историјско постојање. Достојевски је свој лични опит те драме проживео, описао маестрално и оставио нам хришћанско сведочанство тог искуства преточено у уметност речи.
Након наших закључних речи у којима смо подсетили да су се предавања и дискусије и на овом симпосиону кретале у постављеном оквиру односа онтологије и етике, рад овог нашег тродневног окупљања званично је затворио домаћин, епископ Игнатије. Владика браничевски је захвалио свима који су били са нама током Симпосиона и подсетио да смо још једном показали да „теологија и Литургија дају плодове само када иду заједно“, те да смо то и доказали „заједничким радом и заједничким служењем Евхаристије“, сабрани са свима светима у васкрслом Христу.
Сваку реч Симпосиона потврдили смо, на самом крају, отпевавши заједно песму наде и живота, тропар Пасхе: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова“, надајући се коначном, есхатолошком симпосиону, гозби у Царству Божијем.
Ђакон Златко Матић