[lang_sr]Јасеновац са друге стране разума[/lang_sr]

[lang_sr]При обележавању 60. годишњице ослобођења злогласног усташко-хрватског логора Јасеновац, премијер Хрватске Иво Санадер осудио је \“преувеличавање\“ броја жртава и енергично одбацио тврдње да се у Хрватској систематски прикрива истина о геноциду…[/lang_sr][lang_sr]

Хрватски историчари при изучавању Другог светског рата, признали су: \“Нису сви Хрвати од 1941. до 1945. клали Србе, али су сви били за њихово потпуно уништење\“.

У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол.

Почетком последњег рата, Мате Мештровић је изјавио: \“Није ми јасно – двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим\“

Група француских и белгијских новинара, 2002. године, обишла је простор од Славоније до Далмације и затим написала: \“Ништа се на овом свету не може мерити са интензитетом хрватске мржње према Србима\“.

Да ли неко преувеличава или минимизира број жртава, о томе најбоље говоре објављени подаци, документи, сведочанства преживелих, уписани подаци у лексиконима, и др. материјали. Налазимо се у времену када „заборав“ ствара другачију слику, од онога што је до данас објављено, па стога да се подсетимо на одређене податке:

У Јасеновачки логор одвођени су од 1941. до 1945. Срби, затим Јевреји и Роми. Већина таквих транспорта, у почетку, је одмах по доласку у логор упућивана на ликвидацију а да нису нигде завођена имена ни број људи који су се у транспорту налазили.

1. Један од првих заточеника у овај логор, од 11.09.1941., је био Мартис Седлар, који је био гробар за цело време и каже: …“Мислио сам да то нећу ником причати ако неким случајем останем жив. Са групом гробара на хиљаде сам закопао – мртвих, живих, младих, старих, дјеце, смрзлих, задављених, од глади и жеђи и тифуса умрлих. Закопао сам и свога оца, 20.01.1942. који се био смрзнуо ноћу у бараци и умро…“

2. Пуковник инжињер Хинко Пичили конструисао је у тзв. циглани пећ у којој су убацивани немоћни затвореници. Пред том цигланом заустављали су се камиони, да би се после чули безбројни мушки, женски и дечји гласови како запомажу. Радило се то углавном ноћу. Једном су у фебруару 1942. усташе дотерале у логор велики транспорт жена и деце, и све их поред цигларских пећи поубијали секирама и маљевима. Убијање је трајало читав дан, јер је отпор хрватским убицама био веома снажан. Жене су на усташки нож скакале, у очи су им нокте забадале и падале мртве. После је група заточеника морала да их убацује у цигларску пећ. Пичилијева пећ је радила сваке ноћи!

3. Страшан је био начин убијања у јамама. То су рупе, дугачке 6 м, ширине 2 м а дубоке за људски раст. У њих се угурају свезани заточеници, потпуно голи, мушкарци, жене и дјеца. Збијају се једно до другога у стојећем ставу. Онда су их ударали маљевима по главама толико дуго докле би се чуо иједан глас. Таквих гробница је било на стотине.

4. Логор С-Ц био је страшан. Никад такво нешто човек није могао да види. У женској згради убијали су струјом и труднице, а после су убијали ножем.

5. Читава села заточеника је одвођено у Градину, Уштицу и на обалу Саве, где су ликвидирани. Др Никола Николић, био је заточеник логора III у Јасеновцу од 12.07.1942. до фебруара 1943. и у својој књизи „Јасеновачки логор“ – Загреб, 1948., пише:

Ујутро 7. рујна 1942. дуга поворка, масе народа у народним босанским ношњама како се вуку по путу према логору. Видјели смо жене и дјецу, и та маса се постепено помицала према скели одакле је пребачена у Градину и тамо убијана хладним оружјем.

Хрватски војници су убијали хладним оружјем да се не би чуо пуцањ и да не би могли изазвати сумњу да се тамо масовно убија, док је остала маса чекала на овој обали Саве. Маса је превожена и тамо убијана, ножем, маљем, жељезном шипком, сјекиром и иживљавали се и мислили да је то јунаштво на тај начин убити човјека, а да је кукавичлук убити из пушке…

Пре тог покоља биле су ископане огромне јаме за те жртве. Хрватске усташе су касније говориле да је било 66.000 људи са Козаре.

6. У близини Циглане постојала је „циклонска дезинфекција“ (угушење гасом), ту је радио инг. хемије Фуад Мичић из Сарајева од кога је тражено да од људског меса прави сапун. У Градини је било 12 великих казана у којима је прављен сапун.

7. Друга врста гушеља дјеце је вршено што су их живе затрпавали у простране гробнице где су им мајке већ лежале заклане. Дојенчад су гушили у језерима у кругу логора ИИИ или у ријекама Сави и Уни.

8. У Јасеновачком логору уморено је 19.432 детета, именом и презименом. Покопано је 10.268 дечака и 9.128 девојчица. За 36 малишана није било могуће утврдити пол. Најмлађе жртве у Јасеновцу биле су у пеленама, а најстарије су имале само 14 година. Највише је ликвидирано 12.113 Српске деце, затим 5.320 ромске и 1.927 Јеврејске. Просечна старост је била 7 година и 2 месеца.

9. Јутра 21. априла 1945. побијене су све жене које су биле у Логору Јасеновац, а било их је између 800 и 1000. Све су одведене на Саву и побијене маљевима или заклане – по изјави Милоша Деспота из Бјељине који је био у Јасеновцу од 8. септембра 1942. до 22. априла 1945. Ови описани догађаји су само део из изјава преживелих логораша о најсуровијем и најбруталнијем уништавању људи у времену од августа 1941. до 22. априла 1945. године.

ГОРЕ ОД ПАКЛА

Подручје захвата површину до 240 км2 масовног убијања, на којој су познате 162 локације на којима је било безброј гробница.

Из разних архива имамо документа, изјаве и написане многе материјале, извештаје, књиге, о логору Јасеновац:

а.) Из архиве у Вашингтону, Серђо Кризма објавио је карту Југославије и приказао „Покољ невиног српског становништва“ од априла 1941. до августа 1942. године тј. за 16 месеци:

Немци су убили 78.000 Срба

Италијани – 20.000,

Мађари – 30.000,

Хрвати – 600.000,

Албанци – 10.000,

Бугари – 6.000.

За поменути период убијено је 744.000 Срба.

На основу америчких архива, објављена је публикација у Америци под насловом „Genocide in Croatia“ (Геноцид у Хрватској) у којој је наведено да је убијено 750.000 Срба, 60.000 Јевреја. Када је то предочено председнику Сједињених Америчких Држава Франклин Делано Рузвелту, марта 1943. године, изјавио је: „Хрвате треба ставити под туторство…“

Председник Рузвелт је био потрешен извештајима о покољу Срба у НДХ, који су по дивљаштву и свирепости прелазили и најгоре нацистичке злочине. Зато је овај великан наговарао, преко Фотића, убеђивао Србе, да не би требало ни да помишљају да после рата живе у заједници са својим убицама!

Нажалост, прерана смрт овог великана онемогућила је, јер би много штошта било другачије.

\\Ослобођење – бр. 145\\

б.) Поглавник НДХ Анте Павелић изјављује опуномоћенику министра спољних послова Немачке Вазенмајеру, почетком 1943. године, да је број Срба у НДХ, од 30 одсто у априлу 1941. спао на 12 до 15 одсто, што је, хвалећи се „позитивно за Хрватску државу“.

То је био уједно резултат његове наредбе, прољећа 1942., да „логор Јасеновац може да прими неограничен број заточеника“, само да би се у њему што више убијало.

Тако је настао симбол најбруталнијег злочина геноцида над српским народом.

в.) Према процени, која се ослања на исказе преживелих и признања заробљених усташких злочинаца из Јасеновачког логора, број јасеновачких жртава премашује 700.000.

г.) Милан Дуземлић, општински секретар у варошици Јасеновац, свједочио је, како је Он до 21. децембра 1943. у својим рукама имао 900.000 картона побијених лица у Јасеновачком логору. \\А. Милетић, док. бр. 223. књ. 3, стр. 494\\

д.) Лист „Борба“ је објавила изјаву 8. маја 1945. године, у чланку Ивана Потрча: „Усташе су пре свог бекства из Јасеновца поубијале све затворенике. Ту је на зверски начин побијено и поклано од 1941. године 800.000 мушкараца, жена и дјеце“.

ђ.) Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина, 1945. године, записује: …“у нешто од преко четири године постојања ове људске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрћено одприлике 1,400.000 душа. Већина ових жртава уморена је у насељу Градина, одмах преко Саве на супротној страни логора“.

е.) Исидор Леви је крајем 1985. изјавио да је водио евиденцију ликвидираних логораша. Он је сматрао да је усташки пакао у Јасеновцу прогутао око милион жртава.

Леви је 1948. године прешао у Израел.

\\“Ослобођење“ бр. 84, 1996.\\

ж.) У Војној енциклопедији, на основу сведочења преживелих заточеника затечене доступне документације и других доказа, процењено је око 700.000 убијених у Јасеновцу.

з.) По изјави свједока, масовно клање у Јасеновцу досегло је врхунац мјесеца студеног (новембра) 1944. године. Према овој тврдњи, број жртава у Јасеновцу прелази 1,200.000 убијених.

и.) Поводом „дијалога“ Стјепана Месића, председника Хрватске и Борислава Паравца, председника Председништва БиХ, у Меморијалном центру „Јад Вашем“ у Јерусалему, Смиља Тишма, председ. Удружења заточеника логора у НДХ, и сама дете логораш, упутила је писмо председнику Месићу у коме тврди да… „само до 6. септембра 1943. године, према немачким изворима број жртава у Јасеновцу био је 600.000, Јадовну 72.000, Старој Градишки 75.000… А, колико је жртава после овог датума није познато, као што се не зна колико је убијених у логорима Сисак, Копривница, Ђаково и дечијим логорима Загреб – Јастребарско и другим?“ \\“Новости“-27.04.2005.\\

ј.) Из немачких архива главног штаба Вермахта, који је био у Загребу, постоји извештај из краја 1944. у коме се говори да је у Јасеновцу убијено 860.000 људи, који су припадали народима, дакле око 800.000 Срба.

к.) Када је реч о злочину геноцида над Србима и броју жртава, онда из постојећих података имамо да је у Другом светском рату страдало 2,050.000-2,150.000 Срба, а од тога хрватски војници НДХ су убили више од 1,800.000 душа. Само у Јасеновцу је убијено 800.000 Срба.

\\“Политика“-3.11.1999.\\

ПОКУШАЈ УТВРЂИВАЊА ЗЛОЧИНА

1. Одлуком АВНОЈ-а, 30. новембра 1943., оснива се Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

2. 8. маја 1944. доноси се Правилник о раду државних тијела и грађана на сарадњи у откривању злодела.

3. Основано је 6. земаљских републичких комисија, једна покрајинска и двије обласне, а средином 1946. године дјеловало је 65. окружних, 299 среских и 1210 општинских комисија. Поред поменутих комисија, било је формирано 28 комисија са задатком да истражују и утврђују злочине већег обима и специјалног карактера. На овоме је радило 439 службеника у Државној комисији.

4. Биле су именоване делегације које су биле прикључене комисији ОУН за ратне злочине у Лондону, а посебно при америчкој, британској и француској зони у Немачкој, Аустрији и др.

5. Комисије су прикупиле више од 900.000 пријава о радним злочинима и злочинцима. Саслушано је 550.000 свједока.

Пронађено је око 20.000 оригиналних докумената из непријатељских извора.

Утврђено је око 65.000 ратних злочинаца, издајника и народних непријатеља.

Упућен је Извештај Југословенске државне комисије Међународном суду у Нирнбергу са још 160 изворних докумената (као додатак). Притисгли извештаји недвосмислено говоре о страхотама геноцида према Српском народу, према Јеврејима и Ромима.

На основу пристиглог материјала Др Антон Погачник из Завода за антропологију – Љубљана, долази до податка, на основу масовних гробница, да је број људи који су изгубили живот у Јасеновцу и Градишки око 730.000 – Овај извештај није укључен у укупан број жртава.

Комисија тврди да само у логору Јасеновац је убијено између 500.000 и 1.400.000 жртава. Овакве разлике долазе на основу ископавања јама где су жртве спаљиване; код других ископавања где су жртве куване у казанима, затим су убице приликом убијања и закопавања жртава слагали и после сваког сложеног дебљег реда посипали живим кречом. О убијању маљем и бацањем у реку нема података, а то се радило данима!

Хрватски историчари при изучавању Другог светског рата, признали су:

„Нису сви Хрвати од 1941. до 1945. клали Србе, али су сви били за њихово потпуно уништење“.

Ова констатација није се много променила ни данас, када су 2002. године група француских и белгијских новинара, обишли простор од Славоније до Далмације и затим написали:

„Ништа се на овом свету не може мерити са интензитетом хрватске мржње према Србима“.

КОМУНИСТИЧКИ ФАЛСИФИКАТИ

1. Извештаји Комисија нису били по вољи хрватским комунистима И.С. Крајачићу – Владимиру Бакарићу – Ј. Брозу званом Тито, те крајем 1946., комунисти уз помоћ српских „слугу, полтрона“, укидају све окружне, среске и општинске комисије.

Крајем 1947. године укидају се Земаљске комисије и коначно 12. марта 1948. укинута је и Државна комисија.

– Све је то било у духу споразума „заштите Хрвата“, по тражењу папе Пија XИИ и добијања „гаранције за Хрвате“ од српске одмазде због хрватских злочина и кланице у Јасеновцу и свих усташко-хрватских злочина над Србима, увођењем фразе „Братство и јединство“.

– Од тада почиње систематско прикривање доказа хрватских злочина, како је то вешто Тито исказао: „Што је било, било је и не може се поправити, сада о томе не можемо говорити ради мира у кући“. Коминтерни у коме наводи …“да је Павелић бацио у логор Јасеновц више од десет хиљада најбољих хрватских синова!“

Измишљотина са одређеном намјером.

О геноциду над српским народом ни ријечи није рекао, ни тада а ни после!

2. Извештај Државне комисије, до распуштања, је био са закључком да је попис обухватио само 56-59% жртава рата!

Ово само потврђује чињеницу да број жртава Јасеновачког логора је преко 1,200.000 људи.

3. Већ 1946.-1947. долази до уништења логора Јасеновац, настављено и у периоду 1948., па и у 1951. када је по наредби Хебранга и Ива Ст. Крајачића све порушено са свим мучилиштима. Нису дозволили да се било шта сачува. Логор је сравњен са земљом.

Настаје период када су Срби морали да ћуте о својим жртвама. Нису смели да их истичу ни пред собом. Од Срба се тражило да у интересу Југославије своје мртве скривају пред светом!

Страдао је свако ко је било шта писао или говорио о злочинима Хрвата.

\\“Ослобођење“ бр. 146\\

а. Књига „У мучилишту – паклу Јасеновац“ од Ђорђа Милиша, изд. 1946. године – забрањена је по ултимативном захтеву Ватикана.

б. Књига „Јасеновачки логор“ од Др Николе Николића је доживела спаљивање од стране чланова ЦК КПХ који су спречили да се истина обелодани.

Др Никола Николић завршио је на Голом отоку!

в. По налогу Едварда Кардеља, 1947. године, да Савезни завод за статистику утврди губитке становништва за период 1941-45. године (али без организованог пописа становништва Југославије). Одмах је направљена подвала која је требала да импресионира светску јавност. Званично је процењено да је у току рата страдало 1.700.000 југословена.

Ову цифру су прихватили само политичари и њима слични каријеристи, али не прави историчари и људи од струке.

Демографско оделење Савезног завода за статистику је 1948. и 1951. године дошло до податка да су губици становништва износили 2.428.000 душа (два милиона четиристодвадесет и осам хиљада). Едвард Кардељ је на заседању Репарационе конференције у Паризу говорио о наших 1.700.000 жртава, од тога 305.000 бораца. Тако је демографски губитак становништва проглашен жртвама, а дат је измишљен податак о броју погинулих бораца.

Због чега су Е. Кардељ, а посебно Ј. Броз звани Тито, крили прави демографски губитак становништва? Смишљено је то рађено, јер да су се изнели прави губици нашег народа, а посебно Срба, открио би се геноцид који је почињен од стране Хрвата над Србима! То се није смело свету рећи!

Није Титова политика према Израелу била случајна, већ смишљено заснована, јер би геноцид над Србима и Хрватској, захваљујући Јеврејима био познат читавој светској јавности, а злочинце Хрвате, би бар због света морала да стигне заслужена казна. Овако, Јевреји нам приредили „захвалност“ – 1999. године, а Хрвати нас преко Ватикана прогласили геноцидним народом и у свету заузели значајно место које је засновано на обмани.

ПОЧЕТАК ВЕЛИКИХ ОБМАНА

1. У Скупштини ФНРЈ, 1952. године, Едвард Кардељ је изјавио да су усташе уништиле 299 грко-православних цркава и убиле 128 свештеника и десетине хиљада верника!

2. Мирослав, крштено Фридрицх Крлежа, као директор Лексикографског завода ФНРЈ, „одредио“ је колико је страдало у Јасеновцу, 350.000 и то је записано у Енциклопедији Југославије Загреб-1960).

3. Јосип Броз звани Тито, је 1962. године примио делегацију из Јасеновца, са којом се задржао пар минута и разговор се свео на његову констатацију која је дала меру свему оном што је после и дошло, рекавши …“како жртве јасеновачког логора треба само третирати као жртве одмазде окупатора на устанак народа Југославије!“. (…)

ХРВАТСКИ ПОЛИТИЧАРИЧ ГЕНОЦИД ЈЕ ПОЖЕЉАН!

Хрвти су могли и могу да говоре и раде шта им падне на памет – слободно, без икакве одговорности, изражавали су своје жеље, запажања, ставове и претње – које износимо да се не забораве:

А. Иван Стево Крајачић, председник Извршног Сабора НРЈ и члан ЦК СКЈ и ЦК СКХ, на помену жртвама у Јасеновцу, пред српском делегацијом и другим присутним делегатима, отворено је изјавио …“да је штета што није било више Јасеноваца!“

Ово говори да став Комуниста о уништењу српства и православља је остао непромењен. Б. Мика Трипало, секретар ЦК СКХ и члан ЦК СКЈ, марта 1971. изјавио је: „Кад им узмемо покрајине, сабићемо их између Ужица и Београда“.

В. Брозовић Далибор, председ. Преседништва СР Хрватске, 1977. год., изјављује: „Ми, Хрвати причамо и пишемо много тога што нема никакве везе са науком, да би то ипак на крају постала `наука`. Тражимо много да бисмо добили мало, али мало – по мало добијамо на крају све, чак и више од тога“.

Г. Почетком последњег рата, Мате Мештровић је изјавио:

„Није ми јасно – двјеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим“. (…)

Мирослав П. ПОРОБИЋ

(ПОГЛЕДИ БРОЈ 267, ЈУН 2005)

+ + +

Јасеновцу

бришу идеологију

МУЗЕЈ у Јасеновцу почетком идуће године добиће нову поставку, најавили су хрватски надлежни органи, неидеолошку и стручно осавремењену. Шта то значи, мало ко од стручњака сада може или хоће да каже, али један од, како изгледа, неопходних првих корака ка том циљу било је недавно уклањање чувеног рељефа „Јасеновачким жртвама“, великог вајара Душана Џамоње, која је у музеју стајала чак 37 година.

Узалудни су били протести представника јеврејске и српске заједнице, али и антифашистичких удружења, који тврде да ће музеј уклањањем овог рељефа изгубити веродостојност. Директорка музеја Наташа Јовичић овај потез, иначе одобрен без сагласности Савеза музеја, нема намеру да додатно објашњава.

– Спомен-подручју Јасеновац додељена је част и поверење да буде зачетник стварања мреже аутентичних спомен-подручја Европе у сарадњи с Међународном школом Јад Вашем за подучавање о холокаусту, јединој школи те врсте у свету – рекла је Наташа Јовичић за „Новости“. – С обзиром да се отварање адаптираног Спомен-подручја Јасеновац, његовог Меморијалног музеја и Образовног центра, очекује у марту, оваква намера је подршка програмима образовања, који се већ припремају у сарадњи с међународном групом стручњака, као и потврда да смо успели да постигнемо висок ниво савремености у нашем приступу.

Сагласност од Савета музеја, иначе, Јовичићева није ни могла да добије, пошто то тело не функционише већ око месец дана, јер се – распало. Догодило се то тако што су представници Срба, преживелих логораша и антифашистичких бораца, напустили ту институцију, незадовољни чињеницом да је ХДЗ, прегласавањем, за новог председника (старом председнику Славку Голдштајну истекао је мандат), изабрао свог члана из Новске, Зорана Прпића, уместо угледне историчарке Зорице Стипетић, коју је предложила српска заједница. До тада, постојао је џентлменски договор да након представника Јевреја, председништво преузме представник Срба, као народа са највише жртава у логору.

Иначе, Савет Јавне установе спомен – подручје Јасеновац, важно је деветочлано тело, које би требало да усмерава рад музеја. Чине га по један представник Сабора, Министарства културе, општине Јасеновац, Савеза антифашистичких бораца, те најбројнијих жртава – Срба, Јевреја, Рома и осталих преживелих логораша. Директорка музеја члан је Савета по дужности и управо је њен глас био пресудан при избору кандидата ХДЗ за новог председника.

Кандидаткиња српске заједнице, једна од најугледнијих истраживача модерне хрватске историје, прокоментарисала је да је Прпићев избор „легалан и легитиман, али по последицама катастрофалан и застрашујући“. Како је објаснила, „крајње је неумесно да странка, која има нерашчишћен однос према НДХ, баш у ЈУСП Јасеновац отме место председника заједници, којој је тамошње страдање један од најснажнијих симбола патње, а добрим делом и узрок многих невоља до данас на овим просторима“.

Са Зорицом Стипетић сагласили су се и представници српске и јеврејске заједнице, истичући да немају ништа лично против Зорана Прпића, али да он нема довољно стручности и знања за тај посао. Према њиховим речима, такође, вођење музеја не би смело да се спусти на локални ниво.

Говорећи о преуређењу Меморијалног центра у Јасеновцу, министар културе Хрватске Божо Бишкупић напоменуо је да су на овом пројекту радили и стручњаци из Вашингтона, Јерусалима, Берлина, Аушвица. У новој поставци јасеновачког меморијалног центра биће исписана имена више од 80.000 жртава, објаснио је Бишкупић.

– Нови концепт осмишљавали су међународни стручњаци, који у својој поставци очито нису пронашли место за дело Душана Џамоње – истакао је Бишкупић. – Лично, мислим да се за међународно признатог уметника као што је Џамоња могло наћи места негде у музеју, али Министарство није меродавно за одређивање концепције меморијалног центра.

ВАНДАЛСКИ ЧИН

РЕЉЕФ Јасеновачким жртвама, антологијско дело славног вајара Душана Џамоње, чија дела су изложена и у Аушвицу и Дахауу, остављено је у комадима, умотано у пластику, у дворишту Глиптотеке у Загребу. Сам аутор, љут је и огорчен, а читаву ствар назвао је „вандалским чином“.

– Захтевам да се рељеф врати у Јасеновац, јер је од самог почетка јасно да су хтели да га заувек уклоне – вели Џамоња. – Све је то изманипулисано, пуно лажи, ниског нивоа стручности, нарочито ароганције и нецивилизацијског понашања групе ауторки тзв. нове неидеолошке музејске поставке, о којој се ових дана прича, али нико не зна шта то заправо значи.

+ + +

Истина је у јамама

“Треба нам истина о Јасеновцу”, рекао је нови хрватски премијер Иво Санадер обилазећи нову поставку Спомен подручја Јасеновац, у којој уместо маљева, кама, специјалитета усташког клања “србосјека” и слика побијених Срба,Јевреја и Рома – данас стоје слике жена у радионици, мушкараца како раде… Нова истина, како је најављује Санадер, најбоље се види у самом називу који је од “логора смрти”, постао “логор смрти и радни логор”!

– Какав је то радни логор у којем су побијена 19.432 детета старости од једног дана до 14 година, за које имамо тачно име и презиме – пита се након најновијих покушаја из Хрватске да минимизирају јасеновачка страдања, др Милан Булајић, координатор Међународне комисије за истину о Јасеновцу и један од наших најпознатијих истраживача усташких злочина у Другом светском рату.

САНАДЕРОВА ХРАБРОСТ

У разговору за “Новости” др Булајић није могао да сакрије своју зачуђеност подацима Славка Голдштајна, председника Савета Спомен подручја Јасеновац, који је сада први пут изашао са цифром од тачно 59.188 побијених људи, као и проценом да убијених и умрлих не може бити више од 80.000.

– Одакле Голдштајну 80.000, кад ја толико имам именом и презименом. Па он бар зна да Јевреји имају поименце 20.000 својих жртава. Значи Славко Голдштајн, Јеврејин, сада хоће да каже да је он знаo да је у Јасеновцу убијено 39.188 Срба и Рома – резигниран је Булајић, који не може да поверује да се Голдштајн позива на податке Државне комисије из 1964. године која је објавила овај број, али без “53 до 58 одсто обрађених података”.

Булајић каже да је на тај документ касније стављен ембарго, и да у тренутку када је укинут одмах се стигло до 74.000 жртава Јасеновца поименце. Он се пита и зашто се онда Голдштајн не позива на извештај земаљске комисије Хрватске, која је одмах после рата 1946. године проценила да је у “логору смрти Јасеновац побијено између 500.000 и 600.000 људи”.

– У Енциклопедији холокауста, коју потписује Визенталов центар из САД каже се 600.000 – каже Булајић. – Ја нисам никада узео ту цифру, али и најновија Енциклопедија геноцида каже да је било не “неколико десетина хиљада” Фрање Туђмана, које сад присваја Голдштајн, већ неколико стотина хиљада.

Колико тачно: две, три или седам стотина хиљада Булајић не зна, али се чуди откуд Санадеру храбрости да изјави о “лажи о 700.000”, а не о лажи о “двије тисуће, евентуално три, а немогуће да их је умрло више од 5.000”, које записује хрватски историчар Младен Ивезић у књизи “Јасеновац – бројке”.

ГЕНЕРАЛ КРСТИЋ

ТО све има посебну тежину јер се Санадер у Јасеновцу јасно заложио “да историчари истраже све детаље”, а како ће то изгледати, може јасно да се види по члану Хрватске академије знаности и умјетности Јосипа Печарића који “Ивезићеве бројке назива знанственим достигнућем”.

– Све се то дешава док се ускраћује подршка Међународној комисији о Јасеновцу, коју предводе највећи светски ауторитети геноцида и холокауста на челу Са чувеним организатором конференција о холокаусту, професором др Бернардом Клајном – говори Булајић, закључујући да “усташки министар Андрија Артуковић (1986)ј ни заповедник Јасеновца Динко Шакић (1999) нису осуђени за геноцид”.

– Испада да је први на овим просторима за геноцид осуђен генерал Радисав Крстић, командант српског Дринског корпуса – каже др Милан Булајић.

НЕМАЧКИ АМБАСАДОР

НА нову музејску поставку у Јасеновцу реаговао је чак и немачки амбасадор у Загребу Герхарт Вајс, указујући на опасност да се новом концепцијом музејске поставке избегне конкретност злочина, посебно јер су ратови деведесетих делом условљени “стављањем у фрижидер” спорних питања у Титовом режиму.

Са српске стране нико се није огласио, а др Милан Булајић подвлачи да разуме реакцију немачког амбасадора јер је по “немачким законима минимизирање жртава холокауста кривично кажњиво”.

+ + +

ПОВОДОМ ДАНА СЈЕЋАЊА НА ЖРТВЕ ГЕНОЦИДА 2004

У току 20 година Енциклопедија Британика (Encyclopedia Britannica) понавља реченицу:

„… У БОСНИ … ХРВАТСКИ ФАШИСТИ СУ ЗАПОЧЕЛИ МАСАКР СРБА, КОЈИ ЈЕ У ЦЈЕЛИНИ АНАЛА ДРУГОГ СВЈЕСКОГ РАТА ДИВЉАШТВОМ ПРЕВАЗИЂЕН САМО МАСОВНИМ ИСТРЕБЉЕЊЕМ ПОЉСКИХ ЈЕВРЕЈА …”

Свијет још није упознат са мученичком смрћу хиљада невиних људских бића, Срба, Јевреја и ромског народа (Цигана), људи, жена и дјеце који су доживјели стравичан крај и смрт у логору Јасеновац. Свијет не зна да се скоро истовјетна застава са заставом нацистичких убица поново вије над мученичким Јасеновцем.

Свијет ћути када би требало да јауче у шоку и невјерици. Хрватски нацисти су не само избјегли одговорност за убиства — настоје да побјегну и од масовног холокауста.

Смијемо ли дозволити да се то деси? Да ли ћемо даље ћутати? Зар ћутањем не постајемо саучесници овог гигантског холокауста?

На дан 22. априла, 1945. године преко хиљаду заточеника-осуђеника на смрт хрватског логора смрти Јасеновац, у очајничком јуришу на бодљикаве жице покушали су бег из пакла у жуђену слободу. Само осамдесетосам очајника је до ње стигло.

Потресна је иронија да се педесетдевета годишњица сећања на овај историјски пробој мученика логора, и стотина хиљада осталих жртава усташког геноцида у Јасеновцу, обиљежава објављивањем књиге кустоса Музеја Јасеновац, Наташе Матеушић, „Јасеновац 1941-1945, логор смрти и радни логор”.

Послије враћања архива Јасеновца из Музеја холокауста у Вашингтону, у току је припрема нове хрватске поставке Спомен музеја Јасеновац „у којој више неће бити изложени маљеви, каме, окови, ланци,” као ни специјалитет усташког клања у овом логору смрти, злогласни криви нож звани „србосјек”. Према новом приступу хрватских струцњака за музеје, Јасеновац неће више бити „мјесто ужаса”, са фотографијама лешева и стравичним документарним филмом о убијању. „Више нећемо давати легитимитет убијању него ћемо комеморирати жртве!” изјавила је Наташа Јовичић, управник Спомен подручја.

У књизи изложба Музеја Војводине и Музеја жртава геноцида „Јасеновац — систем усташких логора смрти”, приказана на Првој међународној конференцији о Јасеновцу у Њујорку, октобра 1997, и на Другој међународној конференцији о Јасеновцу у Бања Луци и Доњој Градини, маја 2000, оцијењена је као „пропаганда о геноцидности хрватског народа” (стр.158).

Трећа међународна конференција о Јасеновцу, одржана у Јеруаслиму 2002, оцијењена је „у духу неповјерења према Хрватској опћенито, с имплицитним оптужбама да се и надаље скрива истина о усташком лоору Јасеновац и о броју његових жртава”.

У новој поставци изложбе о Јасеновцу нема помена о геноциду над Ромима, у Хрватској је 2003. објављено више књига о Јасеновцу. Према књизи аутора Младена Ивезића, „Јасеновац-бројке”, жртве у овоме логору смрти су чудесно минимализовне, као што се види из следећег навода у књизи. „У сабирноме и радноме логору Јасеновасц, дакле у свим логорским радионицама и подлогорима, на раду, у шуми и слично, и у логору Стара Градишка, живот је од свих могућих узрока изгубило највјероватније између 1 000 (тисућу) и 2 000 (двије тисуће), евентуално 3 000 људи, а немогуће је да их је умрло више од 5 000.” (стр, 200). Члан Хрватске академије знаности и умјетости, Јосип Печарић, у својој књизи „Непоћудне књиге” наводи закључке Ивезића као знанствено достигнуће (стр, 192).

Тако аутор, Narcisa Lengel-Križman, у својој књизи „Геноцид над Ромима — Јасеновац 1941” тврди да се ромске жртве „с одређеном сигурношћу” могу процијенити на нешто више од 8 500 страдалих Рома у Хрватској (стр.62). Предсједник Рома, Драгољуб Ацковић, приликом посјете Јасеновцу на Дан сјећања 2002. ми је показао место само једне гробнице у Уштици (Доња Градина), где је било покопано око 12 000 ромских зртава.

Приликом посјете хадезеовског премијера Ива Санадера Јасеновцу 2004., предсједник Савјета Меморијала Јасеновца, Славко Голдстејн, изјављује да у јасеновачким логорима није страдало више од 80 000 сужњева. То је на линији Музеја холокауста у Вашингтону који жртве Јасеновца процјењује на око 90 000.

Међутим, Музеј жртава геноцида је пописао 79 800 жртава са пуним именима и презименима, што упућује на оцену да је стварни број настрадалих вишеструко већи. Нова енциклопедија геноцида наводи „стотине хиљада” жртава Јасеновца. Досије истраживача Драгоја Лукића садржи списак 14 342 детета, уморених у јасеновачким логорима, са пуним именима и презименима, старости од једног дана до четрнаест година. За вријеме Треће међународне конференције о Јасеновцу, одржане у Јерусалиму 29-30. децембра 2002., предао сам Јад Вашему (Yad Vashemu) списак са именима и презименима 1 911 јеврејске деце која су свирепо убијена у Јасеновцу.

Др Ели Росенбаум (Eli Rosenbaum) је на Првој међународној конференцији о Јасеновцу („Њујорк 1997”), презентирао извјештај њемачке окупационе команде од 6. децембра 1943. о жртвама хрватског геноцида у Јасеновачким логорима, чуван у америчкој националној архиви (US National Archive), а који је објавила државна скупштина (Department of State): Јасеновац 120 000, Стара Градишка 80 000, сто чини укупно 200 000 жртава. Овоме броју треба додати крвави период, који је трајао целу 1944. и 1945. годину до 22. априла, 1945! Земаљска комисија Хрватске, у извјештају међународној комисији за ратне злочине од 1946., наводи број јасеновачких жртава између 500 и 600 000. Енциклопедија Холокауста цитира бројку од 600 000.

Хрватски аутори, Славко Голдстејн и Наташа Матеушић не признају Међународну комисију, ни Јерусалимску декларацију у којој је, поред осталог, закључено, да се Четврта међународна конференција о Јасеновцу одржи у Јасеновцу (Хрватска), алтернативно у Паризу, сједишту УНЕСКО, у настојању да се Спомен подручје Јасеновац на територији Хрватске и БиХ (Републике Спске) стави под заштиту UN („World Heritage”) по угледу на нацистички концентрациони логор Аушвиц (Но. 80). Закључено је да би Хрватска — ЈУСП „требало у догледно вријеме, сама организовати међународни симпозиј о усташком логору Јасеновац … позвати све судионике Треће међународне конференције о Јасеновцу као појединце, без сурадње са том Конференцијом као институцијом” (стр. 169-171).

У име „Дана сјећања” апелујем да се подржи што хитнији састанак Међународне комисије, на челу са: Др Бернард Клеин (Bernard Klein), Др Михаел Беренбаум (Michael Berenbaum), Проф. Валтер Роберт (Walter Roberts), Др Ефраим Зурофф (Efraim Zuroff), Vanita Sing (Vanita Singh) (Индија), Dr Jelena Guskova (Rusija), Dr Марко Аурело Ривели (Marco Aurelo Rivelli) (Италија); Проф. Др Србољуб Живановић (Лондон), Алексис Труде (Alexis Troude) (Francuska), Др Рајко Долоцек (Rajko Dolocek) (Čeh. Rep.), Проф Јан Ханкок (Prof Ian Hancock) (Int. Roma Org.), Др Милан Булајић (координатор):

У циљу имплементације Јерусалимске декларације;

Припреме следеће Четврте међународне конференције;

Ради разматрања нових пројеката за Спомен подручје Јасеновац;

Предузимања мјера за стављање подручја Јасеновац под заштиту UNESKO („World Heritage”).

На овај Дан треба се сетити да усташки министар полиције Андрија Артуковић није 1986. у Загребу осуђен за геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима; да бивши командант Јасеновца, Динко Сакић, 1999. у Загребу није осуђен за геноцид.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију, уочи Дана сјећања, 19. априла 2004., потврдио је првостепену пресуду за геноцид генералу Радиславу Крстићу, команданту српског Дринског корпуса, за наводни геноцид над муслиманма у Сребреници јула 1995.

Преко Радија „Слободна Европа” 19. августа 2003. сучелио сам се са представником муслиамске Федерације, Јасмином Одабашићем, са тезом: ВРС није извршила геноцид нам муслиманима у Сребреници; злочина освете је било, али треба утврдити жртве и извршиоце злочина по имену. (Постоје докази о плаћеницима који су били најмљени да, маскирани као српски војници, убијају муслиманске заробљенике, да би се за злочин оптужили Срби. За овај криминални чин били су награђени са 12 кг злата, немачким маркама и обезбеђеним службама на Косову и у Заиру.)

Пред Међународним судом правде („International Court of Justice”) налази се тужба муслиманске БиХ против Срба и Југославије за „геноцид” (адвокати тужбе помињу одштету од 200 милијарди долара!). Југославија је повукла противтужбу без услова повлачења тужбе. И Хрватска тужи Југославију и Србе за геноцид. Југославија (СЦГ) није тужила Хрватску за геноцид над Србима („Бљесак”, „Олуја”).

Послије „разрјеђења директора Др. Милана Булајица, управног и надзорног одбора Музеја жртава геноцида у Београду, и премештања Музеја из Београда у Крагујевац, и забране Милану Булајићу да уђе у Музеј, да преузме документацију о геноциду, и технологију, на Дан сјећања апелујем на све Србе, Јевреје, Роме и њихове пријатеље којима трагедија Јасеновца лежи на срцу, да помогну Фонд за истраживање геноцида („Fund for Genocide Research”). Овај Фонд је једина институција која се бави изучавањем геноцида који се данас интезивно одвија над српским народом на Косову и Метохији.

Прилози се могу послати на рачун код Војвођанске банке у Београду:

динарски: бр 355-1044680-61;

девизни: Лоро дознака BUBY 22 žr. 355-000000901002282, r. br. 5475 (број књижице 4244200481);

доларски износи: Intermmediary Bankers Trust, New York NY Account #56A:BKTRUS33 57A:-04-415-457, VBUB 0S22;

EURO износи: Intermmediary 56A: COBADEFF (Commerzbank Frankfurt);

engleske funte (Sterling Pounds): Intermmediary 56A: NWBKGB2L National Wenstminster Bank PLC, London, Beneficiary Customer 59:4244200481;

Фонд за истраживање геноцида, предсједник Др Милан Булајић,

Улица 27 марта бр. 24, 11000, Београд, Србија и Црна Гора,

Тел/факс.: 011-334-7758 и 3238-790,

Е-пошта: <milanbulajic@yahoo.com>

Др Милан Булајић, предсједник[/lang_sr]