Православље, Аутор: Живорад Јанковић, Број 928, Рубрика Поводи
Руски дипломата и научник Иван Степанович Јастребов (1839-1984) много је задужио напаћени српски народ под турском влашћу. Чинио је то у оба својства, и као дипломата и као човек књиге. Службовао је по разним местима од Солуна до Скадра, а за Србе највише је учино за време свог службовања у Призрену, где је био у два маха (1870-1876. и 1879-1886).. Смисао свог рада у условима крајње беде сам је одредио: „Мој положај је крајње незавидан, јер ми долази да се одрекнем много чега да бих помогао несрећнима.“ Околности у окружењу биле су такве да му се често пута указивала прилика да учини преко онога што би се могло очекивати.
Добро је познавао терен где је радио, јер га је више пута прошао уздуж и попреко. Знао је људе и услове њиховог живота. Увиђао је да приче о тобожњем јунаштву Шиптара представљају мит. „Мој глас је, уосталом, нејак да би оповргао ту лажну представу која кружи о храбрости и неустрашивости Арбанаса. Они су увек плашљиви кад се сретну са регуларном војском и увек се дају у бекство.“ Скоро пред његовим очима одвијао се процес нестајања српског националног бића кроз примање ислама или латинства и добро осетио драматику тих токова који се граниче са трагедијом личном и породичном. Дуго се чува успомена на празнике и обред причешћа. Приметио је да жене дуже одолевају остајући у старој вери и боље чувају и веру и језик.
Сведок српског страдања
Нико није боље и изворније представио значај сопствене цркве и епископа за опстанак народа од Јастребова: „Деца су њихова многе године остајала некрштена, сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан поп није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином… Док је Јанићије (митрополит призренски, Србин) био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило, али смрћу Јанићија нестаде и међу Брођанима хришћанства;они се истурче, а неки се преселе у Призрен.“
Пролазио је тамо куда Србин није могао да прође и написао о ономе што је он последњи видео, јер је много од тога нестало. Дуг је списак несрећа које сналазе Србе, а Јастребов о томе сведочи. Често је у покушају да помогне лично интервенисао и излагао се опасности. Спасавао је отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у рукама и њену библиотеку заштитио цедуљом на којој је писало: „У име руског цара забрањујем улазак“. Личним залагањем спасао је живот и познатом професору Богословије Петру Костићу: „Узевши под покровитељство од руље муслимана учитеља Костића о коме сам вас обавестио и тако спасао неминовне смрти… Али под притиском овдашњих комунара, који су претили да ће пре или после убити Костића, мутасериф је онда решио да га одавде удаљи у Битољ… Руља је покушавала силом да продре у конзулат; само захваљујући неустрашивости мојих каваза и њиховој опрезности под мојом личном присмотром и командом ствар је прошла без крвавог обрачуна испред улаза у конзлат и у њему“. Нажалост, његови извештаји сувише много личе на садашње време: „Реда нема никаквог, а о безбедности се не може ни говорити. Предвече, тојест. пред залазак сунца сви се хришћани скривају у својим прибежиштима; још се плаше терора који је овде царовао пуне три године. Разуздавши једном Арнауте, она (влада) не уме да их стави под своју руку и кад би то хтела…“
„Мени су се обраћали хришћани града Ђаковице за помоћ, јер не могу да издрже затворенички живот и да очекују сваког момента смрт.
Неред у крају и даље се наставља као и пре. Нема дана да се не деси убиство или отимање хришћанских кућа. Рат је погоршао положај овдашњих хришћана. Турци и Арнаути почели су више него пре гледати у свакоме учитељу или попу узрок свих својих прошлих или будућих невоља.“
Нарочито је Јастребов везан за Призрен. „Под Призреном ја разумем уопште сву стару Србију. Као да над њом лебди Божје проклетство“. Свесни су и житељи значаја такве личности као што је Јастребов. „Но будући да међу нама нема нашега омиљенога Ивана Степановича (Јастребова) који нас око себе окупља и улива међу нама дух одважности и самопрегора, поред свију наших жеља да будемо корисни колико би могли овдашњем народу, не би могли опстати.“ Из Призрена Јастребов размишља о судбини целе области: „На Косову су Срби изгубили царство, на Косову ће одлучна битка решити будућност Балканског полуострва и будућност српског народа“.
Дипломатска и научничка делатност
И дипломатска и научничка делатност Јастребова може се оценити као хроника српских невоља било у савременим или прошлим збивањима. Тако је кад се ради о губитку националног идентитета угњетаваних Срба. „Колико је жалосно што се у овим чистим српским местима изгубило у течају три столећа православље, утолико је још жалосније што се у њима ретко где чује српска реч. С променом вере, хришћани – Срби оставише и свој матерњи језик, па узеше арнаутски… Уосталом, узимајући у обзир стање Срба хришћана у Старој Србији у 17. и половини 18. века, кад је побегао други патријарх српски Арсеније ИВ са многобројним народом, кад су фанариоте интригама уништиле Пећку патријаршију, кад су народни учитељи били истерани, кад су јаничари и Арнаути, с једне, а грчке владике, с друге стране, наваљивали на српску народност, – можемо се још чудити како је српска народност у Старој Србији остала жива и православље није сасвим уништено!…“
Устанак под Црним Ђорђем, поред слободе, доноси српској земљи и своја црквена звона, која се у ропству нису смела чути. Кобне 1813. и она деле судбину свог народа. Звоно из Смедерева, поклон Црнога Ђорђа, доспева у Призрен. О тим догађајима говори турски натпис уз поменуто звоно – превод потиче од Јастребова. Ту се из обести и злурадости истиче већина злодела почињена од турске војске током 1813. године
„Колико су тада Срба-ћафира побили, колико ли су их исекли, колико ли су њиних жена и деце заробили, а колико ли тих имања заграбили!!
„Са помоћу Божјом, предузеће је крунисано сјајним успехом. И кад је и Београд освојен, величанствени паша (тј. Махмуд паша Ротуловић), само да стече севап души.“
„Задоби у Смедереву и једно врло лепо звоно, које је подигао на кулу (ове) тврђаве, за то да гласи о времену.“
Поштовање од стране Срба
И човек такве снаге, одлучности и љубави нерадо поново долази у Призрен за конзула (1879-1884), јер зна шта га тамо чека. Служио је још у Скадру и Јањини, али му је у Призрену било најтеже, што само по себи довољно говори: „Колико сам ја трпео у Призрену, о томе знамо само ја и Бог. Жалити се нисам хтео ни Министарству ни Посланству да не бих био повучен као кукавица. У Призрену никоме нисам говорио ништа, штавише, ни сенку мојег унутарњег расположења нисам показивао… Остало је још две недеље мога боравка овде, а онда ћу се морати вратити у Призрен… Прича се да тамо влада анархија, више него што је то било пре мога одласка. Разуздана руља користи слабост власти.“ Стање је у тој мери очајно, без изгледа на побољшање да је и особа такве енергије под утиском општег очаја. „Остављајући Призрен са дубоком тугом, видео сам како су многи плакали као да се ме пре времена сахранили и као да више нећу видети српску престоницу.“ Погађају га народне сузе. И друге знаке поштовања од стране Срба имао је прилике да доживи већ током свог службовања. „Кад је из Солуна путовао за Београд и даље дочекивали су га виши разреди свих гимназија од Врања до Београда, да виде и поздраве великог пријатеља и заштитника српског народа под Турцима.“ И на последњем растанку Срби му се бар делимично одужују символичним признањем на погребу у Солуну. „Великоме пријатељу Српства Ивану Јастребову – Српство.“
Гледано очима савременика, деловање овог човека код Срба у Призрену даје му карактер покровитеља. „Доласком Јастребова у Призрен, наш тамошњи народ, добивши у њему снажнога браниоца и заштитника, пренуо је и оживео. Само благодарећи њему, могла се Призренска богословија Симе Игуманова основати, одржати и развијати. Само благодарећи његовој енергичној помоћи и заузимању, могао је честити Тодор Станковић издавати на српском језику службени турски лист „Призрен“, за који је призренски Валија Абдураман паша тражио да се публикује на бугарском језику. За све време свога службовања у Призрену, Јастребов је био поуздани и енергични заштитник нашег народа од арнаутског насиља и турског безакоња. Јастребов га је бранио са правим пожртвовањем, често с највећом личном опасношћу од освете турске и арнаутске.“