Једно од кључних питања хришћанске вјере јесте однос човјека према другим створеним бићима, а у тој перспективи и његов однос са Богом. Човјек је неријетко сматран за биће које је, због својих логичких способности, виши у односу на друга створења. Оваква схватања су полазила од идеје да се на љествици створења, на највишем мјесту, до самог Бога – као везивна карика између Бога и свијета – налазе Ангели. Човјек као једино логичко биће, кроз ум, односно логику, по којима је не само сличан Богу, него и Ангелима, може ујединити свијет са Богом.
Ипак, посебност човјека се не налази само у логици, пошто и остала бића имају логику на извјесном степену. Разлика је, међутим, у томе што друга жива бића користе логику да би се прилагодили овоме свијету, док човјек има жељу да ствара свој свијет. Понекад, животиње боље познају законе природе од људи, али оне не могу да учествују у стварању културе, јер то захтјева много виши степен свијести. Други моменат у разликовању човјека и осталих бића јесте тај да једино човјек може ићи супротно од урођене логике природе, која чак може довести до самоуништења. Ова чињеница показује да идеално обиљежје људског бића није логика, него слобода.
Управо, као слободно биће, човјек настоји да створи свијет или пак, да наметне своју вољу. У том настојању он је ометен самим тим што постоји свијет који му претходи. Сви велики умјетници се срећу са проблемом предпостојања свијета (Микеланђело је често понављао: „када ћу успјети да савладам овај мермер“). Ниједан стваралац није задовољан са оним што му је дато, па чак ни Платонов Димијург, који такође трпи зато што мора да ствара од предпостојеће материје и у простору који налази.
Налазећи се пред проблемом датости свијета, човјек се налази пред двоструком опасношћу: или да јој се потчини, или пак, да уништи овај свијет и да покуша да га створи поново, из небића. Прва могућност своди човјека на ниво животиње. Друга могућност, пак, која претпоставља стварање уништеног свијета, остаје неостварива, јер је стварање ни из чега привилегија која припада једино Богу.
Разлика између створеног свијета и нествореног Бога јесте у томе да Богу не предстоји никаква датост и да свијет, сва бића свијета, произлазе из Његове воље. Другачије, Бог не би био нестворен. Створени свијет, насупрот Богу, не би имао ознаку да је створен ако му постојање не би било дато. Ова датост код створених бића им отвара могућност избора, али, таква слобода је релативна и ограничена датостима. Датост представља и највећи изазов за слободу. Дакле, питање слободе и питање стварања ни из чега се доводе у узајамну везу: онај који ствара од материјала који му је дат је везан тиме што му је дато, а ако неко ствара ни из чега онда је слободан у апсолутном смислу.
Црква заступа схватање да је Бог створио свијет из апсолутног небића, ни из чега. Дакле, стварање у апсолутном смислу јесте одлика једног и једино апсолутно слободног Бога. У библијској причи о стварању, човјек се појављује на крају. Он је тиме двоструко ограничен: претходи му свијет, као и Бог који је Творац. Човјек може да изабере онај начин постојања који хоће, али не може да игнорише чињеницу да постоје ове датости. Човјек који је по одређењу створење и којему је свијет унапријед дат, може само да обликује свијет показујући тако да је у поређењу са Богом неслободан. Он постоји уистину као слободно биће само онда када се не потчињава датостима. Међутим, његова слобода не може бити апсолутна јер му је постојање дато.
Из овог произилази да се одговор на проблем човјекове датости и на његово трагање за слободом у апсолутном смислу не може наћи у сферама природног постојања, него у домену личног постојања, у чему ће нам од суштинске помоћи бити учење Цркве о човјеку као бићу које је саздано по икони Божијој.