Хришћанска антропологија полази од тога да је човјек створен по икони и подобију Божијем. Ово учење се излаже у Старом Завјету, у књизи Постања (1,26) и на њему се заснива цијела хришћанска теологија.
Постоје многа тумачења овог израза, а једно од њих јесте да је икона Божија у човјеку душа. Овакво схватање има коријене у јелинској мисли која људску душу види као бесмртну. Од вјечности постоји не само Бог, него и свијет душа. Стварање свијета има за посљедицу деградацију душа које из идеалног стања прелазе у материју, а која, по Платону је тамница за душу. Цјели циклус спасења јесте враћање душа, кроз очишћење од свега материјалног, у идеални свијет у коме су биле од свјечности. Августин, најистакнутији теолог на Западу, је преузео многе елементе платонистичког учења, а један од њих је и учење о бесмртности душе. Ово учење ће наслиједити цјелокупна западна теологија, но оно се нажалост често може срести и на Истоку.
Шта Библија казује о порјеклу, животу и назначењу људске душе? Несумњиво је да је Бог, по библијском казивању, утиснуо човјеку душу: и поста човјек душа жива (Пост.2,7). Дакле, душа, као и тијело, има почетак у времену. Тај почетак имају и Ангели који су, иако немају тијело „материјални“ у поређењу са Богом. Говорити о бесмртности душе значи уводити онтолошку дијархију, поставити поред Бога неко биће које Му сапостоји. Категорија бесмртности се односи само на Бога, док се код човјека о бесмртности може говорити само по благодати, по назначењу. Хришћанска антропологија види човјека не само као душу него и као тијело. Ово учење исказује Св. Јован Богослов ријечима: Логос постаде тијело (Јн.1,14).
Код црквених мислилаца постоји и такво мишљење да је икона Божија ум, односно логика. Један од првих заступника овог става био је Ориген који је у уму, због његове нематеријалности, видио сличност са Богом.
Ум човјеков је нешто што постоји, али је и бестелјесан, што наводи на мисао да је у сродству са Богом, који је нематеријалан и бестјелесан.
Међутим, када говоримо о икони и подобију Божијем у човјеку треба неизбјежно да укажемо на оно што је искључиво карактеристика Божија. Ако би обиљежје човјека – да је по икони Божијој, могло да се нађе и изван Бога, тада не би било ријечи о правој икони Божијој. Овакво полазиште нас упућује да основ за учење о икони тражимо у теологији Кападокијских отаца. Управо, Св. Григорије Нисијски говори да је икона Божија у човјеку слобода.
Овдје је слобода схваћена као власт на собом, али и над свијетом који је човјеку повјерен већ од самог почетка стварања.
У разумјевању човјекове слободе треба бити обазрив, јер постоји разлика између Божије апсолутне слободе и човјекове слободе којој предстоји нека датост. Човјек у својој жељи да постане Бог се неминовно мора суочити са датостима свога постојања, а то је управо трагични моменат слободе (личност Кирилова код Достојевског). Међутим, и поред датости бића, човјек и даље има наглашену жељу за апсолутном слободом. Цркве је кроз вијекове на различите начине хтјела да уклони прохтјеве за апсолутном слободом, остављајући такве могућности једино Богу.
Посљедице оваквог схватања слободе су бројне и овдје ћемо се задржати само на онима које имају директну везу са спасењем творевине посредством човјека. Човјеку је дато да буде иконично биће и дата му је склоност ка апсолутној слободи, не само ради њега самог, него ради и твари. Хришћанска антропологија говори о томе да је први човјек у Рају добио заповјест да управља цијелим свијетом. Човјеку је пружена могућност да узраста у слободи, а твари да превазиђе своје границе. Творевина је тако од самог почетка упућена на човјека и у зависном положају у односу на њега. Ако би човјек изгубио склоност ка апсолутној слободи цијела творевина би изгубила наду на спасење. То свједочи Ап. Павле када каже да цијела природа чека са чежњом слободу славе дјеце Божије (Римљ.8,21).