Теологија, односно сотириологија код Светих Отаца, а нарочито код Св. Атанасија Великог, полази од учења Апостола Павла да је спасење свијета превазилажење трулежности и смрти. Ова теологија нас упућује на суштински проблем човјековог постојања – проблем смрти.
Видјети себе или друге око нас као дио створеног свијета, на чисто биолошкој основи значи прихватити смрт као коначну категорију људског постојања, коју је немогуће превазићи, будући да нас окружује. Биологија, као наука, смрт не гледа трагично, него као природни феномен који је, много пута, предуслов или саставни дио живота.
Тако, ако једна биљка не иструне, неће имати хране нека нижа животињска врста, тада ни она не може да опстане. На тај начин се смрт једне биљне или животињске врсте јавља као услов опстанка друге врсте. У овом затвореном кругу живота и смрти, смрт се чак посматра као позитиван феномен. Посматрана у биолошким категоријама, смрт је, дакле, предуслов за живот. Међутим, човјек као лично биће, саздано по икони Божијој, је управо својом слободом, позван да свијет око себе види у личним категоријама, а не у биолошким. Посматрати једну личност на биолошки начин, само као дио природе, значи уствари предвидјети њено постојање, односно не видјети је уопште. Видјети, пак, свијет у личним категоријама значи, не признати владавину смрти, него управо изразити вјеру у вјечно постојање свијета. То значи и видјети свијет кроз одређену личност која чини тај свијет апсолутно постојећим али која и нас чини апсолутном и непоновивом личношћу. Како је могуће једно биће дожи- вјети као апсолутно и непоновиво? Могуће је управо љубављу према тој личности. Св. Апостол Павле тражи од нас да наш савез у љубави „буде савршен као што је савршено јединство међу члановима једног тијела“. Христова заповјест о љубави према ближњем иде дотле да вољети ближњег као самог себе значи вољети другог не само до изједначавања са собом, него тако да нам је он дражи од нас самих, до те мјере да се наше „ја“ поистовјећује са њим. Онај кога волимо постаје наше друго „ја“. Квалитет љубави је такав да онај који воли и онај који се воли нису више двоје него једно. Једино таква љубав нам даје могућност да да једну личност видимо не само као неумирућу него да у њој видимо и посматрамо цио свијет који нас окружује као непролазан. Љубав која не дозвољава да друго биће посматрамо на биолошкој основи и која даје свијету и људима у њему вјечно постојање јесте љубав коју Бог има према свијету, односно љубав којом је Бог Отац заволио свијет, имајући бескрајну љубав према Своме Сину Јединородном за кога је саздао и у коме је саздао свијет. Отац, дакле, воли свог Сина возљубљеног и у Сину волио цио свијет. Син Божији воли свијет и долази у њега, поистовје- ћујући се са њим, до страдања и смрти на Крсту. При том Христос се поистовјећује својом љубављу са сваким створеним бићем на земљи.
Тако и говори у причи о Страшноме суду: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт.25,40). У овој хришћанској љубави, која је мјера нашег односа према ближњима, не само да личности које нас окружују добијају вјечно постојање, зато што кроз љубав постају јединствене и непоновиве, него и обичне ствари које нас везују за њих добијају личне димензије. Тако, једна обична ствар, која нема сама по себи велику вриједност, када постане поклон једне личности коју волимо постаје од обичне и пролазне ствари, драгоцјена и непролазна, управо због љубави према оној личности која нам је дарива.
Љубав као онтолошка категорија, даје могућност да свијет не буде посматран као скуп многих дијелова, него да буде једна цјелина.
Она даје могућност да свијет видимо не као стихију над којом влада смрт. Смрт, као посљедњи непријатељ који треба да се укине, по Апо- столу Павлу, јесте, највећа пријатња човјековом личном постојању.
Управо љубав не дозвољава да простор и вријеме направе деобу између живих бића и да их раздвоји. Јединство свијета и његово постојање на личним основама је могуће због љубави Сина Божијег, који држи свијет у јединству и даје му смисао вјечног постојања. У свакој личности, са којом је у нераскидивој заједници, кроз Евхаристију, Он се пројављује као јединствен. У свакој личности која је с њим је цио Христос, и нису многи Христоси него је један, будући да Он постоји тако што се поистовјећује у љубави са сваким чланом Цркве Његове. Хришћанство је дало одговор на проблем смрти и њеног превазилажења дајући наду на вјечни живот. Основни догађај који омогућује превазилажење смрти јесте Оваплоћење Христово, будући да се са доласком Сина Божијег у тијелу пројављује бескрајна љубав Божија према палом роду људском. Ова љубав Бога према човјечанству, пројављена кроз Сина Божијег у коме се остварује јединство тварне и нетварне природе даје наду за одтварење човјековог вјечног постојања. Црква је онај благословени животни простор у коме не важе биолошки критеријуми постојања, него онтолошки, тј. они односи у којима љубав Божија сваку личност чини апсолутним, а то значи, јединственим и непоновивим бићем.