Пошто је први ћовјек одбио да приноси природу Богу, природа се нашла изван јединства са Њим. Да би могао да живи вјечно било је потребно да свијет нађе заједницу са нествореним Богом. Као смртан и нашавши се у оковима смрти, свијет није могао бити покретач свог спасења. Требало је, дакле, како каже Св. Максим, спасењу свијета да предходи иницијатива Божија пошто су и човјек и цијела природа створени. Требало је да Спаситељ буде нестворен, бесмртан, вијечан. Иницијатива за спасење је дошла од Бога. У Господу Христу, кроз Оваплоћење, је остварено једисноство створене и нестворене природе. Значај Оваплоћења је управо у томе да се успостави унутарња веза и поновно јединство између човјека и Бога. Тајна Христова, односно тајна Оваплоћења се остварила као израз слободе Божије и слободе човјекове. У Светом Писму се говори да је Христос зачет од Духа Светога и Марије Дјевојке, без учешћа мужа. Дакле, битну улогу у зачећу Господа Исуса Христа има присуство Духа Светога, с једне, и Марије Дјевојке, с друге стране. Овај моменат је нарочито важан за Христологију, за разумјевање спасења. Христос се рађа на посебан, слободан начин, изван и изнад закона природне нужности. Рођење Бога Логоса у тијелу је јединствено и нема ничег заједничког са рођењем других људи. „Ни прво рођење“, од оца, „нити друго нису имали ничег заједничког са нечијим рођењем“. Христово рођење није по нужности природе него по Божијем благовољењу.
Смисао зачећа и рођења Христовог није у показивању свемогућства Божијег, да Бог може да чини што хоће, него у томе да се пројави слобода Божија, она слобода која омогућује Богу да учествује у створеној природи, да је има у себи, да је сједини са собом и у исто вријеме да не буде једна створена личност. Само као нестворена личност Христос је могао бити Спаситељ. Требало је да Спаситељ има тварну природу, али да не буде у својој ипостаси створен, као што је то био први Адам и сваки човјек послије њега. Спаситељ је могао бити само онај ко је могао да избјегне све што би га могло уплести у варљиви круг живота и смрти.
Ако се вратимо у Стари Завјет, на сам почетак библијске приче о паду првих људи, видјећемо да је Ева послије Каиновог рођења узвикнула: ево добих човјека од Господа (1Мојс.4,1). Спаситељ им је био обећан од Господа (1Мојс.3,15). Међутим, Спаситељ није могао бити, рођен на начин на који су се рађали сви остали људи, по законима пале природе, а са друге стране, требало је у ипостаси својој да буде нестворен.
У Христу су, дакле, остварене двије истине: прва истина је да је Христос био потпуни човјек, али и један човјек који своју ипостас нема у створеној природи, као посљедицу природног рођења. Друга истина је да је по својој ипостаси Христос слободан од природне нужности, нестворен, бесмртан и вјечни Бог и да је јединство Бога и свијета кроз човјека морало бити јединство у слободи.
Бог је створио свијет и Адама да постоје слободни. Адам је могао слободно да пристане на Божији позив и да оствари јединство са Богом. Тај принцип је испоштован у рођењу Господа Исуса Христа и у сједињењу свијета са Богом у лицу Пресвете Богородице. Из описа догађаја зачећа Господа Исусаа Христа видимо да анђео Господњи јавља Дјеви благу вијест да ће зачети и родити Сина и надјенути му име Исус (Лк.1,34). Ријечи Пресвете Богородице говоре да догађај рођења Господа Исуса Христа није био свакидађњи, није био логичке природе, за своје остварење је тражио вјеру. Ни ријечи Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те (Лк.1,35) нису биле логичке природе. Није то био логички догађај да би се могао разумјети и због тога је било могуће само вјером прихватити ријечи Арханђела: Јер у Бога је све могуће све што каже. (Лк.1,37).
Могла је Пресвета Дјева да и не прихвати позив Арханђела Гаврила. На срећу нашу, на срећу свих људи, она пристаје и говори: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи твојој! (Лк.1,38). У овом одговору Пресвете Богородице, који није био изнуђен, сачуван је принцип слободног одлучивања. Да је Богородица рекла „не“, а могла је као што је учинио Адам, тада би спасење опет било доведено у питање. Међутим, Богородица је рекла: Ево слушкиње.., и послужила је спасењу које је требало да буде израз слободне одлуке и у слободној заједници са Богом. Зато је била потребна неизмјерна љубав према Богу, она љубав коју је имала Дјева Марија. Пунота љубави је управо у дјевствености, и из пуноте љубави Дјева Марија је родила Бога у тијелу, поставши Богородица. Пресвета Дјева је могла родити Бога у тијелу јер је она једина испунила могућност коју је Бог у почетку „усадио у човјека против гријеха“ (Николај Кавасила – Мајка Божија). Тако је она покрила сву злобу људи показавши их достојнима за јединство са Богом и земљу достојну за пребивање Бога на њој. Спасење је, дакле, могуће само онда када се оствари слободна заједница у љубави створене природе и Бога, потпуно јединство Бога и човјека. Није ли могао Бог својом заповјешћу да каже: спасавајте се, или ћете бити спасени . или опраштам вам све гријехе? Не, није могао, јер је требало да се одигра драма слободе, слободног избора, сусрета и јединства човјека са Богом. Слобода је одиграла кључну улогу у драматичном догађају зачећа и Оваплоћења Логоса, који је постао потпуни човјек, остајући потпуни Бог. Оваплоћење Христово, односно кеноза Божија је одувијек схватана као „добровољна тајна због доброте према људима“, и „вољно силажење у тијело“. Управо сви догмати који се тичу Христологије бранили су ову истину. Четврти Васеленски Сабор брани истину да је јединство створене и нестворене природе слободно јединство у Личности Сина Божијег, тог истог Сина, друге Ипостаси Свете Тројице и да је Он потпуни Бог и потпуни човјек са разумном и слободном душом (Халкидонски орос). Монофитски као и монотелитски спорови се тичу истине да је Христос требало да буде – ако је Спаситељ свијета – слободан и потпуни човјек и потпуни Бог у исто вријеме. За разлику од „оваплоћења“ о којима се говори у многим религијама (муслиманска, јеврејска, јелинска) и разним митовима, Оваплоћење у Хришћанству је акт слободе. У нехришћанским „оваплоћењима“ ријеч о нужности, о детерминисаности природом. У Христу је Нови Адам слободан човјек и у Тајни Христовој се остварило слободно јединство Бога и човјека. Зато Христос јесте и може бити једини Спаситељ свијета.