Пажљиво усмјеравајући поглед на себе самог и посматрајући своје унутрашње стање , искуствено сам се увјерио да не волим Бога, да немам љубави ка ближњем, да не вјерујем ничему побожном и да сам препун гордости и славољубља.
1. Ја не волим Бога – јер ако
бих Га волио, непрестано бих размишљао о Њему срцем пуним задовољства. Свака мисао о Богу добављала би ми нову сласт. Напротив, ја много чешће и много радије размишљам о свјетским стварима, а размишљање о Богу за мене представља напор и муку. Ако бих Га волио, разговор са Њим, кроз молитву хранио би ме, наслађивао и привлачио на непрестано општење са Њим. Али ја не само што се не наслађујем молитвом, него осјећам напор бавећи се њоме, борим се са мрзовољом, раслабљује ме лењост и спреман сам да се позабавим чим било неважним, само да скратим или прекинем молитву. У испразним занимањима вријеме ми лети непримјетно, а при сјећању на Бога, при постављању себе у Његово присуство, сваки сат ми изгледа као година. Кад неко неког воли, тада током дана непрестано мисли о њему, брине о њему и при било ком послу вољени му не излази из мисли; а ја у току дана једва да одвојим и један час да би се дубоко погрузио у размишљање о Богу и да бих у себи распламсао себе у Његовој љубави, а 23 часа врло спремно приносим ревносне жртве страсним идолима! Дакле, ако се љубав према Богу познаје према испуњењу Његових заповјести: «ако ме љубите, заповјести моје држите», како говори Господ, а ја заповјести Његове не држим, oдатле излази правилан закључак да ја не волим Бога.
2. Ја немам љубави према
Ближњем – јер, не само што не могу да за добро ближњега положим жртву, – душу своју (По Јеванђељу) него не могу да жртвујем своју част, своје имање и мир ради добра ближњега. Ја са већим занимањем слушам о несрећи ближњега и не жалостим се него бивам равнодушан, или још горе налазим задовољство. Рђаве поступке брата ја не покривам љубављу, него их са осуђивањем објављујем. Његово благостање изазива код мене завист и презрење.
3. Ја не вјерујем догматима вјере; нити бесмртности нити Јеванђељу. Јер, ако бих био тврдо убијеђен да послије гроба постоји вјечни живот у Христу, и награда за земаљска дјела, ја бих без престанка размишљао о томе; сама помисао о бесмртности би ме ужасавала и живот бих овај проводио као странац који се спрема да ступи у своју отаџбину. Но, напротив, ја и не мислим о вјечности и свршетак свога кратког живота сматрам некаквом крајњом тачком мога постојања. Тајна се мисао гнијезди у мени: ко зна шта ће бити послије смрти? Ако и говорим да вјерујем у бесмртност, онда то говорим само разумом, а моје срце стоји далеко од чврсте увјерености, о чему отворено свједоче моји поступци и стална брига о благоустројству земнога живота. Када би свето Јеванђеље, као ријеч Божија, било са вјером примљено у мом срцу, ја бих се непрестано њим занимао, радо бих га изучавао , наслађивао бих се њиме и са дубоком побожношћу бих чак и гледао на њега. Премудрост, благост и љубав, скривени у њему доводили би ме до усхићења; наслађивао бих се поукама о закону Божјем и дан и ноћ; хранио бих се њима као свакодневном храном и свим срцем бих тежио ка испуњењу његових правила. Ништа земаљско не би могло да ме одвоји од тога. Напротив, ако ријетко и читам или слушам ријеч Божију, то бива по нужди и због радозналости, и при свему томе, не стижући до дубоке пажње, ја осијећам сувоћу, одсутност и незаинтересованост и, као да се ради о неком најобичнијем читању остајем без икаквог плода.
4. Препун сам гордости и
осијећања самољубља. Видећи у себи добро, желим да га ставим на увид и гордим се њиме пред другима, или сам сам у себи задовољан собом; некада и показујем спољашње смирење, ја га приписујем својим сопственим снагама и себе сматрам вишим од других или у најмању руку не горим од њих. Ако у себи примјетим порок, трудим се да га оправдам, да га прикријем велом нужности и невиности; љутим се на оне који ме не уважавају, сматрајући да не умију да цијене људе. Обдареностима својим, гордим се, а све неуспијехе у мојим подухватима сматрам увриједљивим за себе и радујем се несрећи мојих непријатеља ( па и «пријатеља»). Ако и тежим ичем добром ту имам за циљ похвалу или сопствену корист, или свјетску утјеху. Укратко речено, непрестано од себе чиним сопственог идола коме без престанка служим, тражећи у свему чулно задовољство и храну мојим сластољубивим страстима и пожудама. Из свега што сам набројао видим да сам горд, прељубочинац, невјерник, да не волим Бога, и да мрзим ближњега: Шта од тога може бити грешније? Стање духова таме је боље од мог положаја; макар и не вољели Бога, макар и мрзјели човјека, они ипак вјерују и дрхте, а ја? Може ли бити јаднији удио који ме очекује? И од чега још може бити страшнија пресуда него од ове небриге и неразумног живота које ја видим у себи?
Господе Исусе Христе, Сине Божији помилуј и спаси нас грешне!