[lang_sr]
„…Добри свештеник продавао је често сребрне копче са својих ципела и чакшира, да би новац, добивен за њих, давао сиромашнима кад га изненаде без пара.[/lang_sr][lang_sr] Видећи га како излази из цркве, са крајевима од чакшира закаченим у рупицама за дугмета, побожне грађанке ишле би да свештеникове копче потраже код немурског часовничара, и прекоревале би свог пастира враћајући му их. Он никад није куповао себи рубље и мантије, а одело је носио дотле док не би било више за ношење. Рубље, огрубело од крпљења, остављало је траг по његовој кожи као кошуља од кострети. … јео је код куће из калајисаног посуђа, служећи се лименим прибором. Кад је примао своје капелане и парохе у свечане дане, што спада у дужности среског пароха, позајмљивао би сребрно посуђе од свог пријатеља безбожника.
– Његов је спас у мом сребрном посуђу, говорио би тада доктор.
Ова добра дела, за која би се пре или после сазнавало и која бу увек била пропраћена моралним потстрекивањем, вршена су са узвишеном безазленошћу. … Његово понашање, карактер и начин живота давали су његовом опхођењу пријатан укус онога што је, у интелигенцији, у исти мах духовито и безазлено… Међу сељацима би се налазило, истина ретко, рђавих људи који би причали како их суд гони или удешавали да их лажно прогони, како би потстицали дарежљивост… Они су лагали своје жене које, видећи да им се прети одузимањем куће и да им је стока узапћена, обмањиваху невиним сузама јадног свештеника који им је проналазио тада седам или осам стотина тражених франака, за које би сељак куповао парче земље. Кад су побожни људи, црквени тутори, доказали опату Шарбону да је по среди превара, молећи га да их упита за савет како не би био жртва лакомости, он им рече:
– Можда би ови људи учинили какву ствар за осуду, само да стекну своје јутро земље; а спречавати зло, зар то не значи чинити добро?…
Оноре де Балзак – Књига „Урсула Мируе“ (исјечак)
Издање Народна Просвета – Београд 1934. године[/lang_sr]