Опет о оставци и избору Патријарха српског

11. новембар 2008 – 10:50
Уредништву листа „Политика“ – Београд
Ваш лист је 6. новембра 2008 (стр. 8 – 9, на четири ступца) објавио текст г. Миодрага М. Петровића под насловом »Оставка« и избор патријарха. Дозволите да га прокометаришем, јер је текст понижавајући, недостојан моралног лика и телесног здравља Његове Светости Патријарха српског, а и српских епископа, којима овај самонадмени „теолог“ и „канониста“ и иначе чита лекције сличним памфлетима (ширећи их и по разним анонимним сајтовима).[/lang_sr][lang_sr]
У свом тексту М. П., за изнета до сада „опречна мишљења“ о „болести патријарха Павла“ и о томе „да ли за његова живота бирати новог патријарха“, каже дословно: „Сва та опречна мишљења, било да их износе црквени великодостојници, било »верски аналитичари», своде се углавном на произвољности и домишљања. Далеко су од било каквог канонског упоришта“. Даље говори о „недовољном познавању природе Цркве и њеног устројства“, па затим указује, тј. инсинуира, на „неку дубљу позадину“ – „покретања питања избора новог патријарха, а патријарх још жив“. Јер, он ту види „позадину укрштања интересâ појединих архијереја“ и „оних интереса који се односе на дневну полититку и међуцрквене односе на релацијима Рим – Цариград – уједињена Европа“. (Одакле ли му такве „релације“?!). Даље говори о „уведеној нецрквеној пракси да се за живота претходног патријарха Германа бира други за црквеног поглавара“, па против такве „уведене праксе“(sic!) овај „научни саветник“ (не каже чији) и „стручњак за црквено право“(од кога проглашен?), цитира 7. и 17. канон Прводругог сабора (861), који се, одмах треба рећи, не односе на то о чему МП говори (зато, ваљда да засени неуке, упућује на Законоправило Св. Саве, притом погрешно наводи „страна 497“, а треба: лист 168б = стр. 337).
Даље пише, тј. не просуђује него пресуђује: „Ниједним каноном црквени Оци нису тако нешто омогућили. Болест не може бити разлог за «развод» епископа од «невесте», тј. епархије“. Затим помиње „бљуститеља“ (ваљда мисли на „местобљуститеља“), што је у овом случају беспредметно, јер у вековној пракси Цркве „местобљуститељ“ (администратор) се поставља само на већ упражњену епархију. Надаље помиње и римског папу, итд. И опет следи инсинуација: „На патријарха Павла одавно се врше притисци (sic! – злобна инкриминација) да поднесе «оставку», али оставке на дарове Духа Светога су незамисливе“. Такве закључке, из епископског или патријарашког, било из скромности било из нужде, повлачења са трона, изводи овај славни канониста!
Затим додаје: „Био сам му (= Патријарху Павлу) саговорник 2006. године“, па пише да је њему лично Патријарх поверио како „траже његову «оставку»“, а он му, као раван „саговорник“, рекао: „Зар ви, Ваша Светости, смете о томе да размишљате?“, а Патријарх њему „оштрим тоном подвикнуо“ (мада сви знамо да Свјатјејши Павле никада то не чини), на што му је МП „истом висином гласа узвратио“ (очигледно му „очитао лекцију“, малтене „призвао га к познанију права“, што се, интересантно, не сматра за „вршење /контра/притиска“!): „Нисте Ви изнад Цркве; позвани сте да јој доживотно служите!“ И даље у свом тексту помиње папу римског: „Да ли је ико помислио“… итд. (За овакву врсту „логике“, Свјатјејши Патријарх би у шали рекао: „Ћераће се – док не доћера до римског папе!“).
Даље „стручни канониста“, илити „канонски аналитичар“ (а „аналитичари“ и „анализатори“ данас ничу кô печурке), говори како „неупућени“ покушавају да „образложе своје захтеве“(sic!) за подношење патријархове «оставке», „поређењем са повлачењем Светог Саве са трона СПЦ“, што он стручно – скоро медико-психијатријски – карактерише као „кратковидост или заслепљеност амбициозних кандидата да се што пре нађу на том трону“! Онда даље нашироко износи своје недоказано, и недоказиво, „објашњење“ повлачења Светога Саве са трона, повлачења у којем, по МП, „за све време одсуствовања… он (=Сава) је у активној улози првог архиепископа српског, али ван Србије“! Чудна „канонска“ логика, којом је Свети Сава дигнут изнад свих пре и после њега Поглавара Цркве, осим ако Петровић можда мисли на есхатолошко првоархеипископовање Светог Саве, јер Свети Сава је и до данас „Први архиепископ српски“ (као што и Св. Григорије Богослов, који се такође добровољно повукао са свога престола, вечно је „Архиепископ Цариградски“) – кроз све векове од Арсенија Сремца до данашњег Павла Стојчевића! Али г. МП није толико наиван, као, хвала Богу, ни пажљиви читаоци његовог текста у „Политици“ (који одмах преноси антицрквени сајт novinar.de).
Пре но што се осврнемо на наведена, сасвим неутемељена нагваждања, пуна злобних инсинуација, г. МП, што је ретка врста „ученог“ блефирања (у служби којих ли, и чијих, интереса? – свакако не науке црквеног права, а још мање Цркве Христове), да подсетимо:
Са архијерејског престола Поглавара Цркве повукли су се (усменом или писменом «оставком»): Св. Григорије Богослов, свети Патријарси Цариградски Игнатије и Фотије, итд., и то је добро знао Свети Сава Српски када се повукао (најпре, па тек потом решио да иде на друго путовање у Свету Земљу), а тако је учинио, услед болести, и његов ученик и наследник Св. Арсеније (1263. године; наследио га Св. Сава Други, а он живео још три године), и низ цариградских и српских поглавара: Цариградски од Николаја Мистика до Св. Калиста и Максима (претходник Атинагорин, 1948; живео и 1964. године када смо га са Халке посетили у Халкидону), и српских: Св. Јефрем (1390, живео још десет година, до 1400), Св. Гаврило Рајић (1655, пострадао мученички у Пруси 1659), и његов наследник Максим Скопљанац (због болести, па изабран Арсеније III Чарнојевић, 1672; Максим умро 1680).
О свему овоме може се видети макар у књизи Српски јерарси почившег епископа Саве шумадијског, академика (Београд 2006).
Сва остала прича г.МП ни црквено-историјски ни канонски не стоји, јер је „завођење за Голеш-планину“, а дотични самогласни „саветник и стручњак“ одавно је познат по сличним завођењима, осим малобројних му присталица, „неупућених“ и „незнавених“, како то обично каже митрополит Амфилохије, против кога су, углавном, и усмерени овакви и слични злобни написи и изјаве по мас-медијима ове данашње „европске Србије“. А, богами, и против садашњег Светог Синода, па и образа и карактера све српске јерархије данас. Људи Божји, као да се ради о „мафији“, о „клановима“, о заверама и завереницима из неког филмског или политичког „андерграунда“, где се свака шуша и тмуша „натреса“ над сиротињом рајом, што рекао наш народ! Али, истина је оно што је рекао Апостол Павле: „Циљ заповести Божије – и свих и свега у Цркви – јесте: љубав од чиста срца, и савести добре, и вере нелицемрне, од чега неки одступише и скренуше у сујетословље (ματαιολογίαν). Желећи да буду учитељи закона, не разумеју ни шта говоре ни шта тврде“ (1Тим.1,7).
Нажалост, у такве се оваквим текстом сврстао и г. Миодраг Петровић.
Напамена 1:
Пошто је у неким медијима поменуто и моје име, како сам, наводно, „захтевао оставку“ Свјатјејшег Патријарха Павла, истина је само то да сам му, у синовској љубави и поштовању, предао у руке смирено писмо савета, по Преображењу 2006.године, а пре октобарског Сабора у Жичи (поводом 800 година), као потсећање Старца на пример повлачења Св. Саве Жичког и Сверпског. А и због његовог прихватања мојег /због ломљења врата себи/ повлачења – по угледу на Св. Григорија Богослова и Св. Саву.
Напамена 2:
Г. М. Петровић је, пошто му се ни свети Архиепископ Цариградски Григорије Богослов са својим добровољним повлачењем са трона цариградског (још 381) не „уклапа“ у његове умишљене тезе, – а шта је тек изрекао поводом мога болног, али добровољног повлачења са Епархије (а не од Епископства, или „оставке од дарова Духа Светога“, како каже овај, само по епистимофанији, велеучењак), – устврдио је за Светог Васељенског Јерарха Григорија да је он „смењен“ са цариградског престола „због незаконитог доласка“ на тај престо! Ово питање ваља упутити хришћанској и богословској савести г.МП (има диплому теолога): како је такав „смењени“ епископ могао бити председавајући Светог Другог Васељенског Сабора? И како га као таквога свесаборно слави сва Васељенска Црква!?! – Наводим, ради неупућених, неспорне историјске чињенице: Сократ Цариграђанин, историчар с почетка 5. века, пише: „Заједничком одлуком многих Епископа Православних Григорије је из Назијанза премештен на Епископију Цариграда“, и: „Устоличио га је Мелетије Антиохијски“(27. новембра 380. у саборном храму Светих Апостолâ, у који га је увео лично цар Теодосије).
О свом доласку у Цариград сâм Св. Григорије каже: „Нисам дошао својом вољом, ни самозван, него позван (од народа) и приморан (од Епископâ) и следујући страху (Божијем) и Духу Светом“ (Беседа 33,13. Мигне, ПГ 36,229). Григорије је током 2. Васељенског Сабора „поднео оставку“/παραιτησάμενος/ и отишао у свој Назијанз (Сократ, Црквена историја 5,6 и 5,8. Мигне ПГ 67,572 и 576-7). Исти историчар додаје да су „неки епископи“, због Григорија у Цариграду, „гунђали“ – због његовог премештаја „преко границе“(ὑπερόριος), и да је он, потом, „поднео оставку на предстојатељство те Цркве“(иб. 5,7; 67,573). Али, познато је да је то била само накнадно придошла у Цариград група епископâ из Александрије и Македоније, који су, пре тога, док је Григорије лежао болестан у постељи, неканонски, против воље клира и народа, њему иза леђа поставили за фиктивног цариградског епископа Максима Циника, што је, нажалост, одобравао и папа Дамас, а што је убрзо 2. Васељенски Сабор (маја 381) својим 4. каноном осу¬дио и за Епископа признао не Максима него Григорија, који ће затим једно време, по смрти председавајућег на Сабору, Светог Мелетија Антиохијског, председавати овим Светим Васељенским Сабором.
Наиме, Александрија је претендовала да она, а не Исток, не Антиохија, поставља Епископе у Цариграду, па је зато била за уљеза Максима, а против Григорија, постављеног од источних епископа у престоници. (Слично ће се поновити мало касније у случају Теофиловог „суђења“ Светом Златоусту, 403. године „под храстом“).
Све ово сведочи и други историчар с почетка 5. века, Созомен (Црквена историја, 17, ново критичко издање, Берлин 1960), додајући да је Григорију у Цариграду „дато предстојатељство (=епископовање) жељом народа и одлуком многих архијереја, јер тада ту (у престоници) није било ни епископа (православног) ни цркве (=храма)“, пошто је у Цариграду био Аријанац Демофил.
Захваливши се тада, током Сабора, на архипескопском (потом патријарашком) престолу престонице Цариграда, смирењем велики и љубављу за живу Цркву Христову великодушни Григорије је одр‘ао Опроштајну беседу /42/ пред 150 епископа овог Васељенског Сабора, говорећи о потреби мира у Цркви и молећи Сабор да, уместо њега, изаберу новог епископа за Цариград (изабран је свети Нектарије), што не би било могуће да је он био „збачен“, већ показује да је Сабор прихватио његово добровољно повлачење, какво „доборовољно повлачење“,тј. оставку (αὐτός ἐκὼν τὴν ἐπισκοπὴν παραιτήσεται) дозволиће, као канонски исправан чин, и 16. канон Прводругог Сабора, за који је добро знао и Свети Сава Српски.
И још нешто: г. МП тврди да епископ који „поднесе оставку – није више епископ“! Али, велеучени само свој „саветник и стручњак“ не зна или неће да зна, да је свети Григорије и после повлачења из Цариграда епископовао још скоро две године у Назијанзу, док није од епископâ измолио да му за наследника у Назијанзу буде изабран Евлалије (383).
То је историја, то природа и организација Цркве Православне, руковођене и надахњиване Светим Духом Утешитељем, а не фарисејско буквоједство озлојеђених, па камуфлираних људи, попут г. М.Петровића, коме понављамо речи Светог Апостола: „Слово убија – чак и кад би било „слово канона“, а ни то код МП није! – а Дух оживљује“(2Кор. 3,6). Да ли г. Миодраг Петровић верује у присуство и дејство Духа Светог и у оваквој Српској Светосавској Цркви, пре свега у њеној богочовечанској Литургији, па отуда и у јеванђелској мисији у овом и оваквом народу на овим крсноваскрсним просторима, где заједно расту трње и божури, или, по Јеванђељу, пшеница и кукољ? Али само се божури уносе у Грачаницу, а само чиста пшеница у ризнице Царства Божијег.
Манастир Тврдош, 6. 11. 2008.
+ Епископ Атанасије, умировљени Херцеговачки
(Објављено у скраћеном облику у дневном листу Политика 11. новембра 2008. године)