Митрополит Виталије
ТЕЛЕВИЗИЈА КАО ПРОБЛЕМ
САВРЕМЕНОГ ПАСТИРСТВА
Ми још нисмо до краја разумели какве ће огромне последице имати проналазак телевизије. Поседујући уистину магичну привлачност и истовремено у себи кријући страшни отров изопачености, она је попут незадрживе природне стихије освојила за себе најистакнутије место готово у свакој кући, у свакој породици. Савремено пастирство не може и не сме да прећути проблем телевизије, која по сили утицаја на људску душу није ничим превазиђена. Борба са телевизијом мора бити наш најпречи задатак, а то говоримо без преувеличавања јер се њен утицај наставља сваког часа и сваке минуте у нашем сопственом дому. Борба против телевизије мора бити заснована на исправном схватању тог изума модерног генија, но тешкоћа и сложеност која нас при томе чека није у њој, него у безгранично раслабљеној људској вољи, која напросто у себи не налази снаге да се на време одупре том саблазњивом и примамљивом задовољству. Овде се можемо присетити реци св. Павла: „Све ми је слободно, али није све на корист; све ми је слободно, али нећу да сто овлада мноме“ (1. Кор. 6, 12).
Дакле, да бисмо се успешно борили са телевизијом и, сада и убудуће, према њој успоставили правилан однос, неопходно је да крајње објективно одредимо све њене позитивне стране, а затим да откријемо све у њој скривено зло. Тек тада се можемо почети служити њеним добрим услугама, одвраћајући доследно и енергично од себе њен штетан утицај.
Пре свега, треба нагласити да ниједан проналазак, механизам или строј није зло само по себи, јер нема самобитног зла. Зло се јавља само кроз вољу разумне твари која не испуњава вољу Божју. Напротив, у таквим проналасцима треба видети печат Божје Премудрости, којим је човеку дано да открива природне законе и од свег срца узноси хвалу своме Створитељу. Пред великим размерама саблажњивих сцена које пливају телевизијским таласима, било би неразумно прећутати и позитиван утицај на масе људи: управо је телевизија допринела повратку људи у њихове домове. Током целог периода од 1. светског рата до данас социолози и педагози су настојали да људе усмере на кориштење слободног времена ван куће, да забаву и разоноду потраже на улици. Код куће су само ноћили и јели, али никада и проводили слободно време. Спорт, биоскоп, плесови и безбројне друге забаве, презасићене отровом греха, свакога су одводили изван дома, који је посебно за децу – што је било катастрофално – губио значај родног гнезда, у којем дете формира свој први поглед на ствари и
одева их у своју машту, где његова уобразиља с љубављу придаје кућном намештају живе форме и тако својим невиним детињим маштањем ствара читав свет. Улица је мамила и дете и оно је готово из колевке грубо и напрасно, без икакве припреме, упознавало животну реалност, што је за његову душу било погубно.
И тада, телевизија је почела, први пут после више деценија, враћати људе кућама. Њена улога у тој великој друштвеној промени веома је скромна: она се једноставно обратила нижим инстинктима тог човека с улице и вратила га огњишту само зато што су се уличне забаве и разоноде сада преместиле у његов властити дом. Наравно, у основи тога нису били високи морални разлози, али се усред мора смутње, саблазни и греховности савременог живота морамо хватати и за сламку, ако је могуће да бар мало употребимо „зло за неко добро“.
Прихватимо чињеницу да телевизија доприноси повратку домаћем огњу и онда ћемо моћи искористити њену добру страну. Телевизија у себи крије готово магнетску снагу и привлачност, па је не можемо једноставно одрицати подизањем гласа са катедре и амвона, јер бисмо тако личили на човека који штапом удара по ваздуху. На крају, телевизија је способна да јасно и детаљно поучава у свим питањима науке, уметности и технике, и да тиме подиже ниво образовања и знања, наносећи тежак ударац мраку неукости и полузнања, који су увек свету наносили много зла.
Размотривши позитивне стране телевизије, пређимо на преглед њеног штетног утицаја на људску душу. Она потпуно одвраћа људе од књиге. Зашто читати када се све не само види, него и чује? Зашто напрезати своју машту када је све већ урађено за нас, прерађено и предано нам у коначном облику до најситнијих нијанси, које је могуће примати просто седећи и без икаквог труда?
Парадоксално је да нас телевизија – која нас може пренети у било који крај света, спустити на морско дно, открити нам земљину утробу; која нас уводи у све врсте фабрика, у затворене операционе сале где заједно са хирургом готово учествујемо у сложеним операцијама; која нам омогућава да видимо народе које никада у животу не бисмо видели – упркос свем том изванредном спектру гледања чини више него икада раније лењима, безвољнима и, као да смо презасићени подацима, равнодушнима, тако да се као резултат свега у нама појављује простота „свезнајућег“ незналице.
Појаснићемо нашу мисао. Приликом читања се у човеку одвија сложен психолошки процес, и то понајпре због напрезања његове воље. Свако себе мора принудити да узме књигу и почне читати, али нико себе не приморава да гледа телевизију. Ако аутор књиге не описује збивања довољно опширно, наша машта ће увек при читању стварати своје слике, свој свет. Уствари, ми смо захвални аутору добре књиге управо због тога што нам је помогао у том невидљивом стваралачком чину.
Наша машта, која је важан део човекове душе, извор стваралаштва и смелости, развија се читањем књига и чини човека не само корисним за друштво, него му и даје животни елан и радост постојања. Телевизија се не обраћа нашој машти, то није ни потребно. Све је већ готово, све је већ учињено. Нама једино преостаје да гледамо туђом маштом створене слике, које су нам често сасвим стране. То је психолоско поробљавање наше душе, насиље над њом и пораз наших стваралачких могућности.
Телевизија нас одучава од маштања, па чак и мишљења. Она нас чини духовно лењима, у свом приватном животу постајемо људи без икакве маште, са замућеним погледом на Божји свет, па не видимо да је „на свему видљивом написано сведочанство о Невидљивом“ (Рим. 1, 20).
На тај начин, телевизија врло суптилно чини од нас материјалисте који на ствари гледају следећи примарни потицај уопштеног гледања, без учешћа у духовном процесу сагледавања, кроз који гледа душа. Све више нас навикавају да гледамо а не видимо, што нас уподобљава бездушним киповима, о којима у својим псалмима говори славни пророк Давид: „Имају очи, а не виде; имају уши а не чују; имају нос, а не миришу… нек им буду слични који их праве и надају се у њих“ (Пс. 113, 13-14, 16). И ми гледамо и не видимо суштину ствари и њихову повезаност, и заиста смо незналице.
Већ је много речено о штетном утицају телевизије, но желимо да на то још једанпут скренемо пажњу. Ниједан отац или мајка никада неће одлучити да своју породицу одведу у кућу сумњиве репутације. Ако би им пријатељ предложио да пођу у шетњу у најозлоглашеније делове града, где царују грех и порок, они би то сматрали глупом шалом, симптомом лудила или би помислили да је предлог изречен под дејством алкохола. О, очеви и мајке честитих, добрих, православних руских породица, зашто сте тако лицемерни? Тек што сте одбили предлог да посетите сумњива места вашег великог града, истог часа ви се са целом породицом, као што је ред, смештате у дневној соби и лаким, невиним притиском на дугме телевизора дозивате у свој дом, чији су зидови освећени светим иконама, сав талог људског друштва: све могуће криминалце, убице, психопате целог света, најневероватније манијаке, трговце људима… и гледате све то без имало грижње савести, као да ништа лоше не радите. А дотле ће ваша деца, после таквих призора, вриштати у сну, постајући постепено нервозна и раздражљива, а онда и груба према вама на невиђен и недопустив начин. Ви сами нећете сатима моћи да затворите очи оптерећени ружним сликама свих врста моралне нечистоте.
Ви оскврњујете своје домаће огњиште, које је по дубоком схватању Православне цркве ваша домаћа црква, како је то неколико пута истакнуо св. апостол Павле називајући хришћански дом „домаћом црквом“ (Рим.16, 4; 1. Кор. 16, 19; Кол. 4, 15; Фил. 1, 2). Ви оскврњујете своје душе и душе ваше деце, јер се видом и слухом, органима људске душе, користите да бисте у њу унели све те призоре, који се као фотографије урезују у пределе нашег подсвесног и прљају најтајнија места наше душе. А затим, у било којем моменту нашег живота, по неспознатим законима психе огреховљеног човека, изненада избијају из тих тајних душевних дубина, замрачују светлост наше молитве, кваре нам односе са људима и односе од нас радост живљења. Није без разлога Православна црква, знајући како велику штету наноси посматрање греховних кипова и слика, стотим правилом 6. Васељенског цариградског сабора дословно одредила: „Очи твоје право да гледају, и више од свега
што чуваш чувај срце своје, јер у њему је извор живота (Приц. 4, 23, 25) – саветује Премудрост, јер телесна чувства лако преносе свој уплив на душу. Зато од сада заповедамо да се не цртају изображења, било на даскама било представе на чему другом, што замамљују поглед, и развраћају ум, и покрећу пламен нечистих задовољстава. Ако се ко усуди да ово чини, нека буде одлучен“.
Какво ђаволско изругивање над нама, православним хришћанима!
Знајући да ми никако не смемо учествовати на греховним скуповима, сам ђаво је тако вешто помрачио наш ум да ми за сопствени новац, тешко зарађен, купујемо телевизор и сами у своју кућу уносимо изопаченост, разврат, злочине и лудило. Тако губимо свако самопоштовање, којим је толико богат био св. пророк Давид, кроз цео Псалтир неуморно просећи Господа да га не препусти на изругивање ђаволу.
Видевши посредством телевизије све страхоте порочног живота, требамо нагласити још једну танану а погубну последицу ове појаве. У свакодневном животу између човекове душе и греха постоји пут на којем се налазе многе заштитне препреке моралног, природног, психолошког и друштвеног карактера, које се душа због своје лењости и тромости не одлучује да надвлада. Реализам телевизије помаже гледаоцима да пређу те препреке без напора, путеве до греха чини обичнима, као да су већ пређени, па се и сам грех чини лако и слободно. Ето зашто је у последње време било мноштво незамисливих и неочекиваних злодела, како сведоче многи социјални радници, злодела без и најмањих упозоравајућих знакова и јасних мотива. Тако, на пример, не осећајући никакву кривицу, један дечак рано ујутро убије своје родитеље, ученик нападне учитељицу, уз безбројне друге примере из полицијских анала, које не желимо даље да наводимо.
Какав облик борбе можемо и требамо да предложимо? Најпре треба рећи да се борити морамо. И пастир и његово стадо дужни су да непрестано пред себе као задатак постављају борбу са телевизијом. Најбољи и најједноставнији метод је – продати телевизор што је пре могуће. Овде можемо додати и малу напомену за оне који су духовно прогледали: новац од продаје телевизора приложити за цркву или сиромахе. То је унутар свих могућности први корак, наравно, праведних душа, изабраника Божјих, за које је најважнији циљ у животу – спасење своје душе. Од њих су још блаженији они који нису ни купили тај апарат, нити осећају потребу за њим. Такође, ми добро знамо да се у данашње време тај наш први предлог борбе може сматрати тврдом храном коју не може да прими већина наших верника. Телевизија нас је врло чврсто привезала за себе, а воља нам је нејака и немоћна, тако да ће се на први предлог мало ко одазвати. Но томе се не треба чудити, хероја је увек мало, мученици су увек појединци, праведници увек усамљеници.
Свима нама, обичним хришћанима, предлажемо да се сетимо позитивних страна телевизије, а посебно њене способности да људе врати под домаћи кров. Сви смо шетајући улицом могли да приметимо како се многе породице скупљају код куће и у телевизијском полумраку, готово на патријархалан начин, заједно проводе своје вечери. Значи, наша се борба са штетним деловањем телевизије своди на то да искористимо њену моћ друштвеног повезивања и истовремено одсецамо развраћујуће утицаје. За то је потребна јака воља и утврђена строга дисциплина у односу на тај апарат, тако да га под претњом казне нико осим оца или мајке (или друге одговорне особе) не би смео палити, сматрајући га „забрањеним воћем“. Детету могу бити показани само ретки корисни филмови, и то искључиво као награда за његов успех или добро владање. Било би веома корисно
сваки филм попратити својим објашњењем или уводом, ширећи његов распон примерима из историје, лепих прича наше књижевности, али увек са чврстим ослонцем на предањско Православље светих отаца.
Верујемо да ће свакоме оном ко се почне тако ревносно борити са штетним утицајем телевизије Сам Господ показати друге начине да себе заштити од зла.
У време поста можемо одредити правило да или сасвим искључимо телевизор или у то време држимо поглед подаље од њега. Напокон, сва ревност у борби зависиће од јачине наше жеље за спасењем, наше усрдности у благочестивом животу, наше преданости Цркви.
Припремљено за интернет листу „Светосавље“