«Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу или душу?»
Велики народни умови попут писца ових речи Стефана Немање знали су шта за један народ значи очување говорног језика. Његово очување поредили су са очувањем државе-земље, и говорно подручје српског језика сматрали су «својом државом». «Тамо где одзвања наша реч, где се још глагоља, и где још као стари златник, обрће наша реч, знај чедо моје да је то наша држава, без обзира ко у њој влада… Ако је језик остао недирнут не бој се». Многе историјске побједе нашег народа, али и порази, нису допринели да се Срби одрже и сачувају од асимилације. Логос народa остао је нетакнут, непријатељ је проваљивао бедеме и освајао најутврђеније градове, и цареви се смењивали , државе пропадале «а језик и народи су ти који остају».
«Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан или два, као битка, међу војскама, нити годину-две, као рат међу народима, него век или два, а то је за језик исто тако мала мера времена као за човека трен или два. Зато је, чедо моје, језик тврђи од сваког бедема. Зато је , чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика, нема народа.»
Такође, о значају Српског језика изнећемо један исечак из 19. века: « Србима је Српски језик, као друга на телу кожа, ко им у ово дира, заиста им о кожи ради! Он је наш Српски славуј, кога, ако би натерали да нам гракће, или гаче, проклеће нас Божја природа, што забадамо прст у њен богодани поредак!…Шта је крштеном човеку његово име; то је Србима језик њихов! Ако коме крштеноме само једно слово у имену избришемо, он већ другог имена човек постаје; ако Србину његов језик станемо по нашој глави преокретати, скидамо с њега ( које га је толико крви стајало); драго име Србина. Српски језик, какав је у народу треба да тече кроз Српске књиге, а из ових опет у свој извор, какав је и дошао, чист и бистар треба да се слива. Ја се живо надам у Бога, да се неће та несрећа догодити, да ће неко сумњати дали овако треба да буде!….Шта је год Црквено, без сумње је и свето. А шта је Цркви сопственије од њеног језика? Црква строго забрањује да црквене ствари, никоме није слободно у општем животу и друштву употребљавати! Е, да ли ћемо дакле, светој Мајци нашој толико бити непослушни и на жао јој чинити, да њену најмилију и најдрагоценију ствар ЈЕЗИК, крзамо подкрадамо…Не! Не! Бог је милостив, па нам те памети не дао!» («Ураниа; Мисли о српском језику», 1838. год.)
Од Свете браће Ћирила и Методија до данашњице, српски језик је пролазио кроз разне фазе и спољашне утицаје, упливе од других сродних језика, и временом је сазрио у језик којим данас говоримо. Ћирилица, Свете браће, настала по угледу на грчки Алфавитос, донијела је Србима и прве књиге на њима разумљивом језику. Основа тог првог писма опстала је. Брањен је језик и писмо свим силама, и као бедем опстајао је да штити народ од свих завојевача. Ни једна војна сила није успјела да српском народу ускрати право говора његовим језиком. И то је народ одржало.
Дакле, српски језик, којим говоримо данас јесте коначна форма свих његових реформација.
Векови су прохујали, народи су се утвдили и ( већином) имају своје матице. Матица свих Срба јесте Србија. Сви Срби који живе ван ње сматрају је својом „другом Мајком“. И оно што је битно да би се човек осећао Србином јесте и говор тим језиком. Нарочито је нужно неговати српски језик међу српским народом ван његовог говорног подручја.
Данас у расејању (Америци, Европи, Аустралији и широм света) живи велики број Срба. Под различитим историјским околностима они су напуштали своју Отаџбину. Прошлих педесет година Срби су одлазили из бивше државе, неки силом због комунистичког терора, неки на «привремене радове»… Многи нису ни сањали да се више неће ни вратити у њу, а камоли да ће њихово потомство остати ту. Сведоци смо тога. У Америци већ имамо Србе чији су преци ту доселили почетком двадесетог века. Много их има који не говоре српски али се изјашњавају као Срби, још их вера Православна ( Српска Православна Црква) веже за њихов корен Српски. Питамо се шта је са оним српским потомством који због удаљености нису сачували контакт са матичном Црквом ? Нове генерације су изгубили свој језик, прихватили Енглески. Можда су и остали Православни (тешко), али Срби нису. «Изгубио се језик изгубио се народ.»
И данашње генерације које не знају свој матични језик, него су прихватили језик земље у којој су рођени, без обзира на још блиску везу са својом матицом
(преко својих родитеља и Српске Православне Цркве), на пола су пута до асимилације. Бракови који се склапају су већином мешани ( Нпр. Србин са Немицом, или Српкиња са Немцoм), ако тај Србин ( Српкиња) не познаје српски језик, сигурно је да га ни његово потомство неће учити. Срби треба да се «уклапају» у системе земље у којој живе, и логично је да се временом дешава нека врста прихватања другачијег менталитета, од оног који је у Отаџбини. Нормално је да ће деца која се роде у земљи ван Отаџбине, од малена боље говорити и прихватити језик те земље (У Немачкој немачки). У овом «стапању» највећа је ствар да се сачувамо од «утапања». Како? Одговор је већ ту.
Родитељи се морају трудити да у деци сачувају матерњи језик, српски. Језик којим су говорили наши преци, језик којим се молимо Богу, језик који ће их сачувати од губитка националног идентитета… Српски језик.
Поред циља да сачува наш народ духовно, наша Српска Православна Црква у дијаспори (Нпр.- у Немачкој: Епархија Средњоевропска са владиком Г.Константином на челу) има за циљ да сачува наш народ од оног «утапања» у други народ, јер тада се губи народ. То је крај постојања једне клице за будућност Срба, и то је коначан пораз. Црква нас чува од таквог пораза и кроз духовну храну, даје нам од Бога снагу и начин да се сачувамо. Учећи се страху Божијем, деца коју родитељи доводе у Цркву, научиће и српски језик кроз учење веронауке. Учећи тако српски језик научиће се и то да су они «мали Српчићи ко сребрни звончићи». Које се дете од детињства тако учи и васпитава неће никада заборавити ко је, одакле потиче и пред ким ће одговор дати, пред Царем над царевима! И то је гарант очувања имена Православног Србина у будућности.
ГОВОРИ СРПСКИ ДА ТЕ ЦЕО СВЕТ РАЗУМЕ !