O Светој Литургији

ТЕБИ СЛУЖИТИ, ЦАРЕ СЛАВЕ
Православљу се не учимо толико из теолошких приручника колико из Свете Литургије и живота. У овом тексту желимо да откријемо значење речи молитве коју свештеник чита за време Херувимске песме коју певамо на литургији.
Ако се заиста уграђујемо у Литургију и наш живот постане света Литургија (што представља коначни циљ нашег постојања), тада измирујемо дуг љубави, који имамо према нашој браћи, било да су нам близу или далеко. Тада дајемо сведочанство Духа, или тачније, не спречавамо светлост Васкрсења да се рашири по целом свету, као сила живота и утехе.
Достојно је и праведно Тебе певати… на сваком месту владавине Твоје…
Увек. У свим приликама. У свим радостима, или несрећама; где год Ти владаш, како год Ти владаш.
Када Њему допустимо да буде Владика и Господ нашег живота, тада вреди и можемо да га певамо. Када чинимо вољу Његову; када тражимо да Он чини шта хоће; када хотимично допуштамо да заиста влада у нашем животу; тада можемо достојно да му благодаримо. Тада из самог нашег живота излази, израња једно истинско славословље; читав наш живот постаје једно славословље.
Јер, Ти си нас из небића привео у биће. И пошто смо пали, све си чинио док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће.
Непостојеће бива ипостазирано. Створено се узводи на небо. И од данас верни литургијски примају будуће царство.
За све то ми Ти благодаримо, Теби, Богу Оцу и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме.
Благодаримо Ти за све што знамо и што не знамо. И свесно Ти благодаримо за све што не знамо. Јер сами не познајемо истински оно што нам је знано. Не распознајемо оно што нам је видиво. Нити разумемо оно што је у творевини. Постајемо свесни само једног: да нас је Неко привео из небића у биће.
Ми нисмо успели, него смо се спотакли и пали. Он, Добротвор, није нас оставио у паду, већ нас је узвео на небо и “казнио нас” изобиљем свог божанског доброчинства. Дакле, за нас је једно сигурно – да, пре но што смо постали, пошто смо пали, пошто смо узнесени на небо, Неко, ко је љубав беспочетна и неиспитива, уређује све. И – на невидив, неизрецив и недоуман начин – чини “све у свему”, мноштвом милости своје.
Ово недокучиво човекољубље Његово рађа у нама безгранично поверење.
Тако, кроз Њега упознајемо непознато, видимо невидиво и схватамо оно што је изнад сваког схватања.
Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове.
И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога. А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога. Претворивши их Духом Твојим Светим.
Свештеник моли и одлази у крај. Скупља се. Повлачи се. Нестаје. И пушта Духа Светог да свештенодејствује свесвете тајне. Света Литургија блиста као неогребани дијамант, присуством и блистањем Духа. Читав њен развој, израз, клима и етос јесу објављивање ове благодати.
Овде, на светој Трпези свештенодејствује се часно Тело и часна Крв. Освештава се и цела творевина: боја и облик (живопис), нота и глас (појање), појмови и живот (богословље), покрети и дејства (литургијско свештенослужење).
Ту се врши васпитавање деце Божије. Образовање у Христу.
Сваку сада животну бригу оставимо.
Остављамо, напуштамо сваку бригу, старање и бол Христу Богу. Умирујемо се. Постајемо свесни да је ”Њему стало до нас”. И у наставку, у животу, у пословима, у журби, не постоји тескобна брига. Отишла је. Остављена је литургијски. Сместила се у божанску вољу. Налазимо се у безбрижној бризи. И може читав живот, са својим напорима, да буде један други вид приноса Богу, вид молитве и продужетак литургије.
Прими ме данас, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје.
Данас: овога дана, овога часа, у овом животу. Данас значи: један тренутак, који је читав наш живот. Читав наш живот нека буде као овај трен; један принос (Теби поверавамо сав живот свој и наду) и једно божанско причешће. Читава историја нека постане за нас једна Света Литургија. Цели свет као један храм. “Сав простор дом молитве постаде”. Тако, када свештеник моли за овај свети дом (=цркву, храм) и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, као да се моли за све који улазе у храм творевине; за све дошавше на светлост. Јер Он “беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет”.
Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену.
Природа Свете Литургије је саборна (католичанска), икуменска. Не моли за малобројне, за присутне, него за све, за оне који се налазе на сваком месту владавине Господње.
Не моли за оно што је мало и пролазно, већ за оно што је велико и вечно; и тако се удостојава и благосиља оно што је свакидашње и краткотрајно. Открива почетак стварања и есхатон, други и страшни долазак. Све се ово возглављује и сабира у једној личности, у Богочовеку Исусу, који ја Алфа и Омега.
Удостој нас да се причестимо небесним твојим и страшним тајнама са ове свете и духовне трпезе…
Осветио се читав живот и творевина. Води у освећење, Црква будући. Удостој нас да се неосуђено причестимо, да постанемо причасници ове трпезе, свете, свештене и страшне; заправо, творевине, живота, тајне наших веза са Тобом, са свима другима и са васцелом творевином. Удостој нас, Господе, тако да наше живљење и понашање у овој творевини и историји буде на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа, на смелост према Теби, не на суд или на осуду.
***
Предањске литургијске молитве стално су исте, а истовремено, нове и први пут чувене. Јер, њиховим подстреком, све се жртвује, и све васкрсава ново, сваког трена. Тако, док стално исто говоримо и чинимо, налазимо се у новим изненађењима и непресушној светлости. И, уколико смо предањски, истински смо савремени и способни да се плодно суочимо са новим околностима и потешкоћама и да их прихватимо као благослов. Уколико смо одани предању и вери нашој, стичемо духовно стрпљење и разумевање љубави, да бисмо све прихватили као браћу. И, уколико смо заиста чисти у срцу, видимо све чистима и никога не сматрамо исквареним или нечистим.
Архимандрит Василије Гондикакис, игуман манастира Ивирона на Светој Гори
Са грчког превео Дејан Ристић