Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Васкрсења дан, просветимо се људи. Пасха Господња, Пасха! Које друге речи су нам још потребне? Заиста нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Али, чим чујемо ове чудесне речи, радујемо им се, верујемо, постајемо свесни да у току ове свештене ноћи и пресветлога дана постоје милиони људи који их не чују и вероватно их никада неће чути. За многе људе ове речи не објављују ништа, не значе баш ништа. А колико је тек оних који када чују ове речи непријатељски слежу раменима, остају скептични и цинични? Како је могуће да се човек радује када толико људи не зна за ову радост, одбацују је и затварају своја срца пред њом? И да ли је могуће тим људима приближити ове речи и покренути њихова срца? На крају крајева, можемо ли им ми ишта од свега тога доказати? О таквим људима Христос је рекао: «чак и да неко из мртвих васкрсне, они неће веровати» (Лк. 16,31). Шта ми уопште можемо постићи са нашим бедним доказивањима? Него, сасвим је извесно да победничка сила Васкрса управо јесте у чињеници да се ту нема шта доказивати, да су целокупно људско знање, сви људски докази потпуно немоћни пред овом реалношћу.
Крајем деветнаестог века, у самом срцу Русије у свештеничкој породици васпитавн је дечак Сергије, Серјожа Булгаков. Он одраста бивајући очаран поезијом и лепотом богослужења, прихватајући је са једноставном, слепом и отовреном вером. Без питања, без доказивања. «Нису нам ни падала на памет», касније је писао, «нити су нам могла надолазити… нама деци, с обзиром колико смо били погружени у тај свештено-радосни живот, с обзиром колико смо волели храм и лепоту богослужења. Како је само богато, дубоко и чисто било наше детињство. Како су се само купале наше душе у тим небеским зракама божанствене светлости која је из њих избијала».
Али онда је дошло време доказивања и испитивања. И из овог простодушног и једноставног детињства, овај искрени, ревносни, частан руски младић пао је у руке неверја и атеизма, у свет сувих доказа и интелектуализма. Серјожа Булгаков, син смиреног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од водећих људи прогресивно-револуционарне руске интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, факултет, пријатељство са зачетницима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава и част – како се то народски каже – на очи читаве мислеће Русије. Ако се неко борио за време читавог тог процеса испитивања, онда је то сигурно био он. Ако је неко успео да стекне целокупно академско знање, славу и част у марксизму, онда је то свакако био он. Ако је неко икада одбацио просту и неодговорну веру, онда је то опет био он. Неколико година академске славе, неколико опширних књига, стотине следбеника. Али полако, један по један од ових доказа губили су на снази и претворили се у прашину – на крају од њих баш ништа није остало. А шта се десило са њим – болест, лудило, туга? Не, ништа од тога није било у његовом свакодневном животу. Наиме, десило се то да је његова душа, у самом срцу његове свести престала да прихвата ова паушална питања и паушалне одговоре. Питања више нису била права, одговори више нису били ефектни. Одједном је постало јасно да сво то нагомилано знање није успело да да никакве одговоре – тржиште, капитал, вишак вредности… какве они везе имају и шта нам уоште могу рећи о људској души, о њеном вечном трагању о неуништивим стремљењима, која у најдубљим дубинама, у њеним најскровитијим деловима никада не могу бити остварена?
И тако је почео повратак коренима. Не повратак једноставној и наивној детињој вери или носталгичан повратак детињству. Не, Сергеј Булгаков је целог живота остао интелектуалац, професор, философ, једино што су сада његове књиге почеле да сведоче нешто сасвим друго. Његове надахнуте речи почеле су да одишу сасвим другачијом реалношћу.
Сећам га се у време данашње пасхалне радости, јер ми се чини да је читавим с војим животом и целокупним искуством био спремнији од свакога да одговори на питање: какав то доказ можемо пружити? Али, одједном ово питање се губи, јер је он најбоље разумео немоћ и узалудност таквих доказивања. Он се уверио да Васкрс није утемељен на њима нити да свој снагу црпи из њих.
Ево да видимо шта он бележи на дан Пасхе негде пред крај свог живота: «Када су врата отворена, и ми уђемо у храм, који зрачи блиставом светлошћу, за време појања величанственог Канона Пасхе, срца нам се испуњавају неизмерном радошћу, јер Христос васкрсе из мртвих. У том тренутку чудо Пасхе се збива у нашем срцу. Јер видимо Христово васкрсење; гледамо светлошћу обасјаног Христа, и приступамо Њему, Женику, уставшем из гроба. Тада заборављамо на све што нас окружује, изгледа као да смо изашли из себе, у тишину заробљеног времена, а сјај чисте пасхалне светлости затомљује све земаљске боје и наше душе су обузете само овом незалазном светлошћу васкрсења. Јер све се испуни светлошћу, небо и земља и преисподња. У тој пасхалној ноћи људском роду се даје предокус будућег века, могућност уласка у царство славе, Царство Божије. Људски језик нема речи којима би могао описати то откровење васкршње ноћи, ту савршену радост. Пасха је живот вечни, који подразумева препуштање вољи Божијој и заједничарење са Њим. То је истина, мир и радост у Духу Светом. Ово је била прва реч коју је васкрсли Господ упутио својим ученицама, поздрављујући их са радујте се (Мт. 28, 9), а прве речи које су апостоли чули биле су: Мир вам! (Лк. 24. 36)».
Наглашавам да ове Булгаковљеве речи нису речи једног детета, нити речи простог човека, који није досегао ниво научне анализе. То су речи које изговара човек након постављања свих могућих питања, и након пружања свих могућих доказа. Али ово није доказивање Пасхе, ово је светлост, сила и победа Пасхе у једном човеку.
Зато нема шта да доказујемо у овој светлој и радосној ноћи. Од пуноте ове радости, од овог знања, можемо само да кажемо целом свету, онима који су ту поред нас и онима далеко: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!
Седмо поглавље
Недеља Анти-Пасхе
(Томина недеља)
Тома, ученик Христов, није веровао осталим ученицима када су му рекли да су видели васкрслога Учитеља. «Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати» (Јн. 20,25). А ово је наравно исто оно осећање које људски род изражава кроз векове.
Нису ли целокупно знање и наука утемељени на овим речима – видећу, додирнућу, вероваћу? Није ли то основа на којој људи граде све своје теорије и идеологије? Чини се онда да Христос не само да од нас тражи немогуће, већ наочиглед нешто неистинито и погрешно: «Блажени који не видјеше, а вјероваше» (Јн. 20,29), каже он. Јер како је могуће не видети, а веровати? И у шта веровати? Не само веровати у неку врсту вишег духовног бића, у Бога, нити у доброту, правду или милосрђе – не. Већ веровати у васкрсење мртвих – и то у јединственом и недокучивом поздраву на којем се хришћанство темељи, а то је: «Христос васкрсе!»
Одакле треба да долази та вера? Да ли можемо присилити себе да верујемо?
И тако, са тугом и гневом људи се одричу овог немогућег позива и враћају се својим једноставним и јасним тврдњама – да виде, да опипају, да осете да, докажу. Али заиста је чудно, без обзира колико човек гледао или потврђивао или додиривао, она коначна истина коју он тражи остаје за њега тајновита и измиче му.
Он мисли да је коначно достигао правду, а онда она нагло ишчезава, јер се он опет суочава са истим падом, доминацијом, тиранијом и лажима.
Па где је та слобода? На наше очи, управо они исти људи који су тврдили да су остварили јединствену, неприкосновену научну срећу послали су милионе људи у концентрационе логоре у име своје среће, правде и слободе. И тај ужас и страх се не умуањују, већ се увећавају, а са њима се увећава и мржња. Уместо да ишчезава, туга се увећава. Они су све видели, и они су све проверили, додирнули, прорачунали, све су испитали, и њихове лабораторије и кабинети развили су најнапреднију и доказану теорију среће. Међутим, показало се да она није резултирала ни најмањом, ни најједноставнијом, ни најосновнијом овоземаљском срећом. Она не успева да пружи основну, јасну и укрепљујућу радост, већ тражи све веће и веће жртве, нова страдања и увећава океана мржње, прогона и зла.
А опет, након толико векова Васкрс наставља да доноси радост и усхићење – ту где изгледа да ништа не може бити виђено или потврђено, где ништа не може бити испитано. Али, чим стигнемо у цркву на богослужење уочи Васкрса и угледамо лица обасјана пламеном свеће, тог трена и ми се укључујемо у то радосно ишчекивање, осећамо благу, али преплављујућу радост.
И у тами те ноћи прво што чујемо је «Христос васкрсе!», а хиљаде гласова се чују како одговарају: «Ваистину васкрсе!» Врата храма су отворена, светлост се пробија, почињемо да осећамо тајанствено озарење и ону надолазећу, неисказану радост, која се једино може доживети у овом тренутку. «Радујете се и веселите се…» Одакле долазе ове речи, одакле потиче ово клицање, ова победа радости, одакле навире овакво знање? Заиста су «блажени они који не видеше, а повероваше». Али управо се то и овде доказује и пројављује. Дођите, опипајте, докажите, осведочите се, осетите, и ви, о који сумњате, слаби у вери, слепе вође слепаца!
Црква колебљивог апостола назва «неверујућим Томом», и значајно је то да његов помен врши управо прве недеље по Пасхи, називајући је Томином недељом. Јер, она нас наравно подесећа не само на Тому, већ на сваког човека, на читав људски род. Господе мој, какву су људи направили пустињу страха, безумља и патњи са својим напретком и лажном срећом коју он нуди. Човек је успео да оде на месец, велике удаљености више нису непознаница, покорио је природу, али опет као да не постоје боље речи које карактеришу стање света од оних: «Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада» (Рим. 8, 22). И заиста уздише и пати, а у тој патњи одјекује она горда, бесмислена и страшна тврдња: «Ако не видим, не верујем».
Али Господ се сажалио над Томом, дошао је и рекао му: «Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран» (Јн. 20, 27). А Тома је пао на колена пред Њега и узвикнуо: «Господ мој, и Бог мој!» (Јн. 20, 28). Био је то крај његовој гордости, самоуверености, себељубљу, оној помисли – «ја нисам тако наиван као ви, мене не можете заварати». Он се подвизавао, веровао, предавао себе, али у том тренутку прибегао је тој слободи, срећи и радости, свему ономе због чега је одбио да простодушно поверује, очекујући доказе.
У овим пасхалним данима пред нама су васкрсли Господ и неверујући Тома. Док из Првог зраче радост и мир, другог муче сумња и неверовање. А кога ћемо ми изабрати, коме ћемо се ми приклонити, коме ћемо од њих двојице ми веровати? У току читаве људске историје, од Првог ми примамо незалазну пасхалну светлост, пасхалну радост, док од другог таму сумње, неверовања и патње…
У суштини данас ту радост можемо доказати, опипати, можемо је и видети, јер она је сада међу нама. Али и патња је такође присутна. И шта ћемо изабрати, шта ћемо пожелети, шта ћемо ми видети? Вероватно није превише касно да узвикнемо, не само устима, већ искрено, читавим бићем оно што је узвикнуо и неверујући Тома када је видео: «Господ мој и Бог мој»!
Превод са енглеског
сестринство Тројеручице – Шибеник
у спомен на оца Сергија Булгакова
ирмос прве песме Васкршњег канона
из васкршњег слова светог Јована Златоустог
Отац Сергеј Булгаков, Моја отаџбина, аутобиографски записи (постхумно издање, Париз 1946.) 16
Погледај сећања оца Александра Шмемана на оца Сергеја, поводом стогодишњице од рођења оца Сергија Булгакова, посвећену «онима изузетним и надсве часним руским младићима, који су тамо у Русији, у тешкој совјетској атмосфери, узели на себе прави подвиг васкрсавања руске духовне традиције, повратку предањској Русији. Јер и сам сам био један од тих «руских младића», досељеник. А то такође значи да сам и ја, на један други начин странац свему што ме окруживало, такође био одређен да тражим своје тј. оно што човеку омогућује да суштински живи, оно чему човек истински може да се преда, у чему заиста може да се пронађе. Али шта сам тада примио од оца Сергеја? Он нам је предао тај јединствени огањ, који сам може да упали нови пламен. Помогао нам је да осетимо како човек само овде успоставља однос са Божанском светлошћу. И то трагање и поимање те светлости јесте јединствено и суштинско човеково предодређење – «слава најузвишенијег призива». Он нас је закрилио својим страдањима, ликујућим духом, својом вером, и радошћу. Он ми је приближио оно најбоље и најчистије у духовној руској истини. И убеђен сам да и даље пружа исто то онима који данас читају његова дела». Александар Шмеман, Три образа, у Вестнику (РСКхД), бр. 101-102, 1971: III-IV, стр. 11.