Путем Исусовог страдања
Испреплетан различитим верама и политичким утицајима, овај град интезивно живи свој живот стиснут зидинама
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=5F0BjSSWyAs[/youtube]
Јерусалим, април 2010. (фото АФП) Јерусалим, у преводу град савршеног мира, који је доживео све, а мир никад није имао, за многе који су га видели постао јеоткровење – као чудесни град камена и светлости. Град који је био освајан и паљен, који се уздизао и патио, град у коме су се религије бориле за свој део камена… И данас, испреплетан различитим верама и политичким утицајима, интезивно живи свој живот у стиснутим зидинама Старог града.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=R9D1qRcg9Wo&feature=related[/youtube]
Он је најсветији град Јевреја, трећи свети град муслимана, град подједнако важан хришћанима, Јерменима, Палестинцима и осталим многобројним конфесијама. За њега се каже: ко није у њему присутан, он и не постоји. Град описан у Библији, Талмуду, заувек нам је освојио срца. Не морате бити строги верник да бисте га доживели. Када закорачите у његово срце, заборавите стварност у којој се живи и нека рука снажно вас вуче и води кроз историју, Библију, путем контраста, али и путем неке невероватне хармоније, из које смо вероватно сви потекли.
Маслинова гора
Стижемо на врх Маслинове горе, до чувеног видиковца, одакле се пружа величанствен поглед на Стари град, Сионско брдо и нови део града. Купола на стени пресијава се на јутарњем сунцу доминирајући целим градом. Видиковац врви од туриста, чија лица одају запањеност, зачуђеност, збуњеност, већ у зависности како доживљавају слику града која лежи пред нама. Захваљујући ширини погледа који се утапа у перспективи плавог неба, дишемо некако слободније, смиреније. Нема сапетости, око нас је каскадно зеленило, кипаруси, иза којих се назиру сакрални објекти, а прелепе златне куполе Руске цркве извирују поносно из свежег зеленила.
Улазимо у цркву Патер ностер (Оче наш), која припада Кармелићанском реду. Према предању, на овом месту је Исус последњи пут сакупио апостоле и научио их молитви Оченаш. Текст молитве је исписан на десетинама језика света,на керамичким плочама уоквиреним шареним венцима цвећа,поређаних једна до друге на зидовима цркве, под тремом, и у дворишту. Свет у малом који спаја речи исте молитве.Плочу са нашим језиком налазимо у дворишту поред плоче са молитвом на језику Естоније.
После кратког одмора настављамо силажење и после неколико метара коначно долазимо до Гетсиманског врта у подножју, где се налази осам маслина за које се верује да су старе 2000 година, што се и голим оком види. Неке нове младице продужавају њихов дуг живот. На овом месту се Исус молио, ту је ухваћен и везан одведен на суђење.
Чак 14 станица
Прелазимо улицу, окрећемо се још једном да бацимо поглед на Маслинову гору, дубоко дирнути оним што смо видели. Овај град пробуди у вама неко ново, чудно осећање.
У старом граду налази се и чувена Вија Долороса која почиње од Лавље капије, односно од цркве Свете Ане, позната под различитим називима: Пут крста, Пут бола, Пут суза, Сакрални пут, а представља трагичан пут Исуса Христа којим је ишао од момента изрицања смртне осуде, па до погубљења и васкрснућа.
Пут се састоји од 14 станица, места на којима су изграђене капеле и цркве, као успомена на значајне моменте на његовом трагичном путу. Процесиони пут су установили фрањевци у 17. веку, папе га озваничиле, и живи данас у срцима верника широм света.
Прве четири станице налазе се у муслиманском кварту. Остале су распоређене у хришћанском кварту, од којих се последњих пет налази у цркви Светоггроба. Неке догађаје (пад Исуса под крстом и сусрет са мајком и Вероником) јеванђеља не помињу, али су прихваћена и обележена.
На некадашњем широком платоу Тврђаве Антонија, Исус је осуђен на смрт, не траживши помиловање од омраженог Пилата. Сада је на том месту муслиманска медреса, Омаријска школа.
Да би се избегле гужве и читања јеванђеља на различитим местима, Грци су преко пута Антоније подигли цркву која означава прве две станице. Са овог места, на Велики петак, јерусалимски патријарх предводи процесију.
Силазимо стрмим, уским степеницама у затвор у којем су били смештени најгори разбојници. Просторија у којој је био затворен Исус посебно је обележена. Гледамо камену клупу, са два отвора кроз које су биле провучене ноге оковане у ланце, док светлост кандила осветљава ово тужно место.
Након тога улазимо у двориште фрањевачке школе у којој се налазе две капеле.
Невелика Капела бичевања оставља нас без речи. У унутрашњости куполе осликана је огромна круна од трња, проткана звездама, коју је носио Исус. На прозорима, божанствени витражи познатих драматичних сцена, толико упечатљиви да вас истог момента, хтели то или не, пребаце у време када су се догађаји десили.На овом месту Исусу је обучена скерлетна кабаница и стављен крст на леђа.
Исус пада први пут
Следећа станица налази се на раскрсници улице страдања и улице Ел Вад којом се може изаћи из Старог града кроз Дамаска врата. Лепа, мала капелица, саграђена 1947. године добровољним прилозима пољских емиграната из Другог светског рата, у својој унутрашњости плени једноставним прочељем у којем је осликан Исусов пад под крстом. Изнад њега, десетак анђела у барељефу тужно посматра Исусов пад.
Недалеко од треће станице, обележеном Јерменском католичком црквом, налази се црква Богородичиног грча од бола и представља место сусрета Христа и Богородице. Сцена сусрета мајке и сина на барељефу одише тугом, зебњом и јадом.
Скрећемо десно, према улици Францис, одакле се пут нагло успиње према Голготи (Калварији) која је у то време била ван зидина града. Десно од улаза је камен који је наводно удубљен од ударца крста или Исусовог длана када се исцрпљен наслонио на зид.
Мала капела,саграђена 1865. године,полукружно засвођена, посвећена је св. Вероники, католичком реду Исусових сестара. Испред је уграђен стуб у црвенкастом камену са њеним именом, а у унутрашњости икона са Христовим ликом на пешкиру.
Исусов други пад догодио се одмах при изласку из градских капија, који обележава фрањевачка капела. На овом месту, у које нисмо могли да уђемо, јер је увек било затворено када бисмо наишли, налази се приказ Исусовог пада у бронзи, и назива се и Капијом судбине. Прилично је живо, јер се ту Вија Долороса укршта с пијацом.
„…не плачите кћери Јерусалимске! Не плачите за мном, него плачите за собом и за децом својом… “ речи су Христа упућене женама које су га пратиле плачући. На зиду грчке цркве посвећене св. Харалимпију урезан је латински крст са значењем Исус увек побеђује.
Распеће
Провлачимо се кроз уске улице, полако се пењемо и долазимо на широки плато. Ову станицу обележава Коптска црква посвећена краљици Јелени, и налази се надомак цркве Светоггроба, са чије платформе гледамо њене куполе.
У њој се налази огромна цистерна, односно пећина са водом у природном камену коју је краљица Јелена користила за пиће и градњу храма у 4. веку.
Десета станица се налази неколико метара од главног улаза у цркву Светоггроба, са дограђеном латинском капелом поред чијег улаза стоји крст. На овом месту је Исусу скинута одећа и понуђена смирна за олакшавање болова –коју је одбио.
Улазимо на главни улаз цркве Светоггроба и пењемо се степеницама на Голготу. Испред нас је латинска капела распећа, са десне стране Голготе. Огроман мозаик приказује распетог Христа,са мајком изнад њега у црнини. У подножју крста на коленима је Марија Магдалена.Потресан мозаички запис надвисује часну трпезу са лепим свећњацима.
Станица се налази уКапели распећа коју држи Грчка православна црква, у којој је увек гужва уколико не дођете рано.
Верници носе дрвене крстове током процесије дуж Виа Долороса, април 2010. (фото АГП)
Безброј кандила и прелепи свећњаци обасјавају ово свето место. Атмосфера је тужна. Многи верници, неколико метара од олтара, моле се на коленима склопљених очију. Поред олтара стоји православни поп који нас очински посматра. Са десне стране налази се стена Голготе под стаклом, распукнута од земљотреса који се десио у моменту распећа.
Олтар је прилично низак, треба се сагнути, клекнути, да би се пришло диску у чијој је средини рупа, где је био пободен крст. Трагедија и историја сачуване су у диску обрубљеном златом на чијој површини је рељефно приказано Христово страдање. Сви прилазе, милују диск, а многи га са сузама и љубе.
Испред олтара на мермерном поду налази се велика дванаестокрака бела звезда на црној подлози окруженој белим кругом, која је симбол места скидања Исуса са крста.
Силазећи степеницама са Голготе, долазимо поново на место које се налази одмах на улазу: до плоче миропомазања, односно места на којем је Исус лежао на стени када су га после скидања са крста умотали у платно и миропомазали. У позадини плоче, на зиду, налази се огроман мозаик који верно испреда причу Христовог страдања.
———————————————————–
Христов гроб
Стојимо испред цркве у цркви. Испод велике ротонде цркве Светог гроба направљена је мала, посебна црква у којој се налази Христов гроб. Према Библији, Јосиф из Ариматеје свој за живота направљен гроб уступио је Исусу, где је тело пренесено и на чији улаз је стављена стена.
На овом месту влада савршена хармонија, црквица је у полутами, споља неосликана, сиве боје, чудне архитектуре, са спиралним стубовима. Испред улаза у гроб са обе стране стоје велики свећњаци, кандила, а слике свих апостола наткриљују улаз у гроб. Са леве стране стоји свећа вечни огањ, на који се пали свежањмалих свећа од 33 комада које симболизују Исусове године које је имао када је разапет. Одмах се и угасе у посебном металном звону. Чувају се као реликвија и пале у посебним приликама или се поклањају кумовима и пријатељима.Потом улазимо у малу просторију, Капелу анђела, сагињемо главе испод прелепог лучног отвора од стилизоване слоноваче,висине око метар и по, како бисмо ушли у просторију Христовог гроба. На зиду је икона Богородицеиза које се заправо крије стена правог гроба. Нико не проговара.
———————————————————–
Црква светог гроба
Стојимо на великом платоу испред цркве модрих купола, које се лепо виде са Маслинове горе. Случајно или не, налази се на истој оси са осом куполе на стени.
Са леве стране главног улаза, средишњи стуб у себи носи распуклину од 16. века. Прича се да су Јермени потплатили султана Мурата Другог, јер су желели да њима буде поверено призивање светог огња. Избачени Јерусалимски патријарх стајао је напољу са свећом молећи се да се свети огањ упали. Огањ је сишао кроз отворену куполу, прошао кроз Христов гроб, пробио стуб и запалио патријархову свећу. Сведок овог догађаја био је муслиман Мујезин, посматрајући чудо са минарета џамије, чије су речи остале забележене: „Велика је вера хришћана, један је прави Бог, Бог хришћана.“
Овај пламен првих минута нема особине уобичајеног пламена, и не може опећи. Понекад се пламен не запали само кроз свећу патријарха, него и кроз свеће православних верника, али његова појава никада није изостала. Слично се дешава и са кандилима православне цркве Распећа Христовог која се налази на спрату. Само блескање светог огња траје неколико минута и очевици га упоређују са флешом фотоапарата, само сто је блесак интензивнији и долази из више праваца. Чудо православља!
Прелазимо у просторију која се налази преко пута Христовог гроба, у цркву Христовогваскрсења, по димензијама највеће здање под модрим куполама цркве Светоггроба. Налазимо се на месту које у духовном смислу представља центар света.Камено постоље окер боје, у облику отвореног цвета, у чијем се центру налази свети хлеб пресечен на четири дела, представља духовни центар света. Везује се за диван обичај по којем парови клекну испред овог путира, ставе десну руку преко десне руке вољене особе, и на светом хлебу закуну се једно другом на верност до краја живота!
Драган Васић