Традиција
Градитељство између два светска рата било је незамисливо без руских архитеката од којих су неки пројектовали и изградили више од две хиљаде објеката у нашој престоници
Руска црква, Таковска 4 Ни бројни Београђани који сваки дан пролазе поред најлепших палата, цркава или приватних кућа у свом граду не знају да су их пројектовали руски архитекти. Зграде Владе Србије, Министарства спољних послова и Генералштаба, позоришта Мањеж (данас Југословенско драмско) само су нека од тих здања архитеката пореклом из Русије који су после Октобарске револуције, захваљујући краљу Александру Карађорђевићу, нашли ухлебље у Србији.
Пре неколико година одржана је изложба посвећена делима руских архитеката у Београду, која и дан-данас побуђује пажњу. Уредник изложбе Гордана Гордић, историчарка уметности, каже да је недавно добила позив из руског града Астрахана за ново гостовање
Монументална здања
– Због сталних позива размишљамо да изложбу поновимо, јер се о њој још прича. За ових неколико година пропутовали смо Србију и Црну Гору и све веће градове у Русији и добили значајна признања, између осталих и награду Руске академије архитектуре – каже Гордана Гордић и додаје:
– Београд подсећа на велики салон архитектуре, јер се на његовим трговима, улицама, грађевинама и фасадама препознају утицаји различитих стилова и епоха, а један од најзначајнијих утицаја дошао је из Русије. Најпознатији архитекти емигранти су Никола Краснов, Сергеј Смирнов, Василије Баумгартен, затим Виктор Лукомски, Ђорђе Коваљевски, Роман Врховски, Василиј Андросов и Валериј Сташевски. Од млађих, који су студије завршили у Београду, поменућу Андреја Папкова, Григорија Самојлова и Петра Анагноснија.
Патријаршија, Краља Петра 5По завршетку Првог светског рата држава је желела да зида здања која ће бити монументална, а за то су били најпогоднији руски архитекти. Они су својим пројектима најбоље изражавали снагу и величину новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Никола Краснов је оставио највећи утицај, он је пројектовао данашњу зграду владе, која је тада била зграда Министарства финансија. Ово здање зидано је између 1926. и 1928. године, а дограђено 1938. такође по пројекту Краснова. Исти аутор је пројектовао и зграду Министарства спољних послова у којој је у то време било смештено Министарство шума и рудника..
Објекат је грађен између 1926. и 1929. године и представља једну од највећих грађевина Београда у првој половини прошлог века. Краснов је урадио ентеријер зграде Народне скупштине и уредио парк око зграде и осмислио ограду. Такође је пројектовао и ентеријер Старог двора на Дедињу у стилу московског Кремља.
Петроградски архитекти пројектовали су фасаду хотела „Москва” у духу тадашње руске модерне архитектуре, а 1972. године када је вршена адаптација, ентеријер је оплемењен бројним витражима по замисли Григорија Самојлова (1904-1989).
Самојлов је пројектовао породичне виле, индустријске објекте, храмове као и монументалне грађевине од којих је најпознатија Палата пензионог фонда, која је и једно од обележја Теразија. Од храмова, његово најпознатије дело је црква Св. архангела Гаврила изграђена 1939. године.
Великог удела у коначном обликовању Цркве Александра Невског има Василиј Андросов (1873-1934) који је пројектовао и јавне и стамбене зграде од којих је најзначајнија фасада Главне поште.
Поново у емиграцију
Василиј Фјодорович Баумгартен (1879-?) пројектовао је зграду Генералштаба која је изграђена између 1924. и 1928. године. И Дом руске културе, у Улици краљице Наталије, грађен је по плану овог архитекте, као најзначајнија институција руских избеглица у Београду.
Зграда Патријаршије Српске православне цркве изграђена је 1934. године на месту некадашње митрополије по пројекту Виктора Лукомског (1884-1947). То је и најзначајније дело овог архитекте који је дошао у Београд 1920. године и био запослен у Министарству грађевина.
Валериј Сташевски (1882-1945) једна је од најинтересантнијих личности међу руским архитектама у Београду – пројектовао је око две хиљаде објеката, међу којима Руску цркву на Ташмајдану и цело једно насеље – Чиновничку колонију на Вождовцу. После Другог светског рата поново је био принуђен да потражи неку другу земљу за живот, па је емигрирао у Мароко.
Нажалост, он није био једини кога је задесила таква судбина, упркос великим делима које су оставили иза себе. Не само у Београду, већ и у Новом Саду, Нишу и другим градовима, многи архитекти нису смели да чекају долазак нових власти и одлучили су да после Русије и Југославије потраже неку трећу земљу за живот, углавном у Јужној или Северној Америци.
Драгољуб Стевановић – Снимио Милан Јанковић
——————————————————-
Краснов – најпознатији
Никола КрасновНајпознатији руски архитекта који је радио код нас Никола Петрович Краснов (1864-1839) рођен је у Москви, завршио је Московско училиште сликарства, вајарства и градитељства 1885. године. Радио је као градски архитекта у Јалти, а затим на Криму на изградњи двораца због чега је добио звање „Архитекте Руског царског двора” 1911. године. Две године касније постао је и „академик архитектуре”.
У Београд Краснов је дошао 1922. године после тридесетпетогодишњег плодног рада. Запослио се у Министарству грађевина Краљевине СХС где је постао инспектор Архитектонског одељења и до своје смрти, 1939. пуних седамнаест година руководио пројектантском групом у Одсеку за монументалне грађевине. Иако му је право име Николај, у знак захвалности и оданости новој отаџбини на свим пројектима потписивао се као Никола. Сахрањен је 1939. године на руској парцели београдског Новог гробља.
