Значај четвртог Васељенског сабора Број 972, Рубрика Живо слово
Осећамо истинску радост што сте дошли јер знамо да се доста трудите да одржите веру и љубав према Христу и да се усавршите богословски и духовно како би били корисни Цркви, јер као што знате наша Света Црква је стално нападана и постоји велика потреба да има верне килирике и богослове да се боре, да помажу спасавању душа људских. Света Гора је као што знате у посебним везама са православном Србијом. Овде су се посветили многи значајни српски оци: Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава архиепископ српски…
Свети Николај
То су велике личности и Свете Горе и Православља и Србије. Тако је створена чврста веза између Свете Горе и православне Србије. 1930-их година Свету Гору је посетио Свети Николај Велимировић који је као што знате студирао у Немачкој и Енглеској и познавао је веома добро западну философију и теологију, али када је дошао на Свету Гору удостојио се да упозна Светог Силуана Атонског и од Светог Силуана и од читаве Свете Горе видео је да је православна теологија нешто много дубље и суштинскије него што је схоластичка теологија западног хришћанства. Од тада је његова теологија узела један нови отачки правац и утицај Свете Горе је био веома значајан за даљњи развој његове теологије. Свети Николај Велимировић представља једну пророчку личност која што време више пролази све се више пројављује православном свету и сви се учимо од његове теологије која има две главне карактеристике. Прво, била је у сагласности са Светим Оцима али истовремено и актуелна за савременог човека. Ово говорим да би показали који треба да су примери теологије. Свети Николај је спојио ниптичку (исихастичку) теологију са пастирском. То је нешто врло тешко зато што се исихастички оци тешко отварају према пастирској делатности, али пастирски оци који су се бавили пастирском делатношћу немају много времена да се баве созерцањем. И то је пример великих личности и отаца Цркве да споје пастирство са исихазмом. Критика коју је направио над европском културом је пророчка, а то видимо из онога што је написао негде око 40-их година. Данас то о чему је тада говорио долази до крајњег стања и Европа се одриче својих хришћанских корена.
Јуче сам прочитао да се забрањује крст као симбол Црвенога крста и уместо тога као симбол ће ставити кристал (облик кристала је звездолик, који личи на Давидову звезду) а хришћани ако хоће моће да ставе у средини тога један крстић, док ће муслимани моћи да ставе полумесец. Осим тога, морал Европе бива све више антиеванђелски. Свети Николај Велимировић је преживљавао (осећао) у своме бићу и драму и пад Европе и то је изражавао.
отац Јустин (Поповић)
Још једна велика личност која је и на нас извршила велики утицај јесте отац Јустин Поповић. Када сам завршио Богословски факултет у Атини имао сам срећу да упознам ученике оца Јустина Поповића, прво оца Атанасија, онда оца Амфилохија, оца Артемија и оца Иринеја који су били дошли да студирају у Грчкој. Они су нам пренели дух оца Јустина Поповића. Ми смо тада упознали и видели да постоји једна друга теологија која превазилази схолстичку теологију. На нама је остао велики утисак од речи и писаних текстова оца Јустина Поповића које су ти оци пренели. Сећам се тада им је писао једно писмо у коме каже: „Ово што вам пишем да поредите са оним што говоре Свети Оци и ако то буде у сагласности са Светим Оцима то да пратите.“ То је показивало и смирење оца Јустина Поповића али и православни дух. Као што знате ми православни богословствујемо увек као што кажу Свети Васељенски сабори следујући Светим Оцима. То је златно правило православне теологије.
На Западу, нарочито у протестантизму, теолози покушавају увек да кажу нешто ново. Једном су питали једног немачког теолога како напредује теологија у Немачкој. Он је одговорио: „Напредује супротстављеним ставовима професора теологије. Један износи своју теорију а други је побија и износи другу теорију.“ Значи, њихова теологија није из духовног искуства него од разума и умовања. Сада сте дошли овде на Свету Гору где је православна теологија негована од стране великих отаца.
Свети Григорије Палама
Сви знате за Светога Григорија Паламу. Свети Палама нас је учио да постоје три начина да би неко богословствовао.
Један од начина је онај који имају боговидци, они који гледају Бога (виде Бога). Видели сте да су и пророци Старога Завета били боговидци, да су гледали Бога. Наш Господ је у Еванђељу, у Блаженствима рекао: „Благо онима који су чиста срца јер ће Бога видети“ (Мт.5,8). Значи, моћемо видети Бога и имати опит нестворених енергија Божијих. Ови богослови су, наравно, светитељи, међутим нису сви богослови боговидци. Наравно, боговидци су били и Свети Апостоли који су богословствовали, како говоре у посланицама: „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота.“ (1.Јн.1,1)
Боговидци су били и Свети Оци „ IV Васељенског сабора као што смо чули у стихирама које смо и вечерас певали. Да нису били боговидци они не би могли да богословствују православно.
Постоји још једна категорија теолога и теологије који немају непосредно искуство боговидаца, али имају смирење и следују Оце боговидце и баве се једном теологијом коју Свети Григорије Палама назива „доказатељна“ теологија. Ова теологија излаже и заснива се на искуствима боговидаца и ово је православна теологија.
Постоји сада једна трећа категорија теолога који богословствују, баве се једном силогистичком теологијом, не ослањајући се на теологију боговидаца али покушавају да својим умовањем направе неки свој богословски систем. Такав богослов је био Варлаам. Варлаам је сматрао да нису потребни ни боговидци ни њихова теологија, већ да је потребна философија и свако се моће усавршити кроз философију. И до данас папски свештеници пре него што студирају теологију морају да студирају и философију. И систем Томе Аквинског се знаснива на схоластичкој теологији. По Светом Григорију Палами такви теолози су нови теолози јер не следе теологију Цркве и Светих Отаца.
У нашој Цркви увек постоји једно искушење да живимо и богословствујемо небогочовечански већ човекоцентрично. Отац Јустин се јако задржао на тој теми. Он је сматрао да је све што је православно богочовечанско, богочовекоцентрично, а све што је неправославно јесте човекоцентрично. И Оци IV Васељенског сабора које данас празнујемо и који су формулисали догматско учење теологије о две природе у Христу, у једној ипостаси, тј. наш Господ је савршени Бог и савршени човек, али две природе су сједињене у једној ипостаси Логоса, дали су основу православној теологији и православној еклисиологији и православном богослужењу и православној вери и православном канонском праву и осталим установама Цркве.
Зато је IV Васељенски сабор један велики и значајан сабор. Христос је савршени Бог и савршени човек и ми можемо да се спасемо чувајући нашу људску, човечанску природу, али уздајући се у благодат Божију и како је правилно речено синергија (заједничарење) која је неопходна за наше спасење происходи из Еванђеља Христовог из целокупне теологије Светих Отаца. Посебно нам IV Васељенски сабор помаже да видимо да ако не сарађује Бог са човеком, човек се не спасава. Још и само обожење које је крајњи циљ нашег постојања дело је Господа али то доживљава човек. Дакле дејствује и доживљава, и као што је правилно речено нити Бог може да учини нешто да спасе човека ако то човек неће, нити човек може да се спаси ако не садејствује благодат Божија. Зато, заблагодаримо Светом Тројичном Богу што наша Света Православна Црква држи ту богочовечанску равнотежу у свим својим установама.
Упоредите цркву Светога Петра у Риму и цркву Свете Софије у Цариграду. Видећете разлику. Свети Петар је једна човекоцентрична грађевина, а Света Софија је богочовечанска. Узмите једну византијску икону Богородице и поред ње ставите једну Мадону, видећете разлику. Православна икона Богородице представља обожено лице Богородице, човек који је обожен, док икона Мадоне је човек, чисти човек, једна лепа жена. То можемо да видимо у свим установама Цркве: у богослужењу, у канонском праву,… Видите, сада паписти (Латини) деле право Цркве на божанско право и човечанско право, док црквено право је богочовечанско право и тако редом. Отац Јустин је као што сам рекао наглашавао тај богочовечански карактер Цркве и због тога је био веома строг према јересима и позиција оца Јустина против јеретика као и позиција свих отаца Цркве је веома строга, али и човекољубива, зато што помаже онима који хоће да разумеју да оно у шта верују није апостолска вера. То је тако и са монофизитима које је осудио IV Васељенски сабор. Чули сте стихиру на славу која осуђује не само Арија, Несторија, Аполинарија, већ и Македонија и Севира и Диоскора. Сада неки хоће да имамо јединство са дохалкидонцима. Како да имамо јединство са њима када дохалкидонци не одбацују нити своје учење нити своје вође о којима је реч. Овом приликом ћу вам рећи коју реч пошто је то сада актуелна тема. Христологија Севирова коју следе антихалкидонци јесте смешана христологија. Они верују, дакле, да је Христос богочовек али Његове две природе су након сједињења смешане, говоре о једној богочовечанској природи. Али, Свети Јован Дамаским и Свети Оци говоре да оно што чини православље јесте то одвајање природа. Морамо да кажемо да постоје две природе, али не раздвојене и супростављене једна са другом, већ сједињене несливено у ипостаси Логоса. То је вера православних. Ову веру су имали светитељи Цркве, то су имали сви наши Оци, ту веру су имали наши прави Оци, епископи и свештеници и прости народ, наше баке, дедови. Када сам ја ишао у Србију (био сам два пута) присуствовао сам на четрдесетодневном парастосу оцу Јустину, још је владао комунизам у Србији и веома ме је узбудило како су долазили из околних места Ћелија прости народ, прости људи и свако је доносио по једну корпицу са лепим белим пешкирима у којим су били поклони. Тамо, на том парастосу су били и шпијуни режима. Отац Атанасије и отац Амфилохије су ме замолили да кажем неку реч. Та је беседа преведена на српски и објављена је у једном томосу, тада је издат тај томос у спомен оца Јустина. Тада сам се сетио нечега: када је у грчкој умро један велики грчки песник Костас Спаламас, на његовој сахрани говорио је један други песник Сикилианос и рекао је: „На овај сандук се ослања цела Грчка.“ Ја сам тада рекао: „На овом гробу оца Јустина да се ослања цело православље.“
Добродошли, Бог нека благослови ваш труд, ваше студије, ваше ходочашће по Светој Гори и да вас удостоји Бог да послужите Цркви са вером, са љубављу, са смирењем и што год да радите да буде у славу Божију.