ЊЕГОВО ПРЕОСВЕШТЕНСТВО ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ
ГОСПОДИН ГОСПОДИН ДР. + М И Т Р О Ф А Н
„Који је икона Бога невидљивога,
Прворођени пре сваке твари“
(Кол. 1,15)
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=ZbrAP87Xmsc[/youtube]
Драга православна браћо и сестре,
Кад кажемо „православни хришћани“ мислимо на све вас који сте вечерас присутни у овом светом храму, по свим православним богомољама широм света, као и на оне који су уснули у Господу, исповедајући православну веру. На првом месту мислимо на Св. Апостоле, Св. Мученике и Исповеднике, који су пролили своју крв за Онога који је пролио Своју крв за њих, затим Св. Оце, који су неустрашиво проповедали и бранили речи Истиине, и Преподобне Оце, мученике без крви, који су својим подвизима умрли овоме свету, сви они испунивши речи Христове: „Да сви једно буду као Ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао“ (Јн. 17,21).
Неко рече, да будеш Христов, да будеш православни, није нешто што заслужујеш него је то дар одозго. Јер, знај да „Исуса“ не можеш назвати Господом, осим Духом Светим (1. Кор. 12,3). Зато свакога дана кад уђеш у свети храм постави себи питање: „Зашто сам православни? Шта за мене значи бити православни? И шта треба да чиним ако сам православни?“
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=riEpqW_JsnI&feature=related[/youtube]
Живимо у свету где има на хиљаде и хиљаде религија и деноминација. И ко најмање знање има о њима, свестан је да све не могу бити исправне или истините. А колико је нека истинита можемо закључити по томе како даје одговор на човекова вечна питања: „Ко сам ја? И који је циљ мог живота?
Ниједан оснивач религије није дао потпуни смисао човеку и свему створеноме као што је то дао Господ Исус Христос. Ниједан оснивач религије није дао савршенију науку за напредовање човека и света у моралном погледу него што је дао Господ Исус Христос. И на крају, ниједан оснивач религије није толико савршено испунио своје учење као што је Он то учинио.
[youtube]http://www.youtube.com/watch?v=8qKL8VAOSiA&feature=related[/youtube]
Кад сам пре неколико година био на једном мировном састанку у Њујорку, делили су памфлете и брошуре где су заједно метнули Мојсија, Конфучија, Буду, Исуса, Мухамеда, упоређујући „сродности њихових“ учења. А циљ свега тога јесте да се створи једна нова светска религија где ће за свакога бити понешто. А онда се поставља питање: Где је истина о Богу? Да ли она уопште постоји? Да ли су зрнци о Њему разасути по свима њима? У том случају свака је религија релативна.
Браћо и сестре,
Један интелектуалац (писац), о православној вери, између осталог рече: Христос је био човек који се није огрешио ни у једном детаљу (свога живота). Свакако да би се увредио да му је неко рекао да то није целовито православно учење о Христу. А такво мишљење сам чуо и од нехришћана, па чак и атеиста. Јер, Христос се никада не сме мешати са Сократом, Платоном, Аристотелом, Будом, Конфучијем, Мухамедом, па чак ни са Авраамом, Мојсијем, или Исаијом. Знамо да ако говори о Њему неки од источњачких монаха, будиста, Он ће бити за њега аскета. Ако о Њему говори неки од либералних социјалиста, он ће добити епитет радикалног реформатора, човека одважног (неустрашивог), који се борио за социјалну правду. Или како Га осликава Хофман, Он је деликатни „господин“ Џентлмен.
Који пак виде Исуса као законодавца, пророчку фигуру, или као невиолентног револуционара, мученика (мартира) или активисту, или просто речено који га обожавају као историјску фигуру, не могу се звати правим хришћанима. И сви они који говоре само о Исусу али не и о Христу нису прави хришћани. То су пседо хришћани. Јер ако Исус није Христос, Он није Спаситељ света (1. Јн 4,3). У том случају он за мене нема већег значаја од било ког старозаветног пророка.
Вера наша није утемељена на теоријама, правилима или законима, него на личности. Наша вера је откривење а не РЕЛИГИЈА. Човек својим умом никада не би могао доћи до истине о Христу. Као што је некада поставио питање Апостолима код Кесарије Филипове: „Шта о мени говоре људи ко је Син Човечији (или Ко сам Ја?), то питање поставља и свима онима који су маловерни или хладни у вери, а поготово онима који су млаки у вери (Откр. 3,16). А таквих има на милионе који се зову Његовим именом. Ап. Петар у име свих одговара: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Христос му на то одговара: „Блажени си, Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима“ (Мт. 16,13-17). Кад колебљиви у вери прихвате ово апостолско исповедање, онда се неће код њих појавити питање „активног и пасивног Исуса“, „Исуса вере и Исуса историје“, или „историјског и савременог Исуса“, или „колико Исус има вредност или значај за мене данас“.
А ми православни, који смо данас дошли да се поклонимо „Пречистом Његовом Лику“, рецимо да је „Исус Христос исти јуче и данас и у векове“ (Јевр. 13,8). Христова личност не трпи промене. Христово Јеванђеље не трпи промене. Црква Христова не трпи промене. Зна се ко је њој глава. Или како би Св. Григорије Палама рекао: „Христос је нови Адам који више не стари и од којега се свет непрестано обнавља“. Његов се, дакле, лик (икона) не мења.
Наш Бог није неки идејни, Платонов, философски бог, или деистички или пантеистички, него Бог који је узео нашу људску природу и живео као и ми. Не без разлога Св. Јеванђелист вели: „И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову (у људском истинитом облику) (Јн. 1,14). Заиста „у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2,9).
Кроз Његов богочовечански лик видимо Оца. „Ко види мене види Оца“ (Јн 14,9). Поштујући Његов лик поштујемо Оца. Поштујући Његов иконописани лик поштујемо прволик, по речима Св. Василија Великог. Није могуће да први хришћани нису хтели да у своме сећању очувају Његов видљиви лик. Да су они Њега знали види се из речи Св. Ап. Павла: „…а ако и познасмо Христа по тијелу (то јест у телесном облику) но сада га више не познајемо“ (2. Кор. 5,16; уп. 1. Кор. 9,1). Апостоли су проповедали што су чули, што су видели очима својим (1. Јн. 1,1).
Христос није прокламатор друштвеног система који би могао да буде добар данас и у сва времена. Христос не проповеда абстрактни морал који треба да се метне у праксу под сваку цену. Изнад свега, Христос поштује нашу слободу: „Ко хоће за мном да иде…“ (Мк. 8,34).
За нас Православне, Истина је Ипостас (Личност). Кад је Пилат упитао Христа: „Шта је истина?“, не одговара простом дефиницијом или закључком, зато што је већ пре рекао ученицима: „Ја сам пут, истина и живот“ (14,6). Овим речима дао је до знање да је Он циљ и смисао нашега живота (Рим. 5,18). А наш живот може се остварити једино у Богочовеку Христу. Он даје најсавршеније учење о Богу и човеку, зато што је Он био савршен Бог по Божанству и савршен човек по човечанству. Преко Христа Спаса, Бог улази у најприснији дијалог и живот са човеком, руководећи га ка бескрајном Свом познању као Бога, оваплоћене Истине. Христос није начинио, као што неке моралисте чине, од љубави теорију добра, него је Он волео као стварни човек. Њега је интересовало само оно што је потребно човеку за вечни живот.
Сама пак чињеница да Он није био само човек, него и Бог, произвела је не толике сумње у Његову историчност, колико сумње у Његово божанство и Васкрсење. За одстрањивање пак тих сумњи потребне су биле генерације и генерације мученика, које је однеговала Св. Црква. Сама наша данашња вера, која је сведочење – ако је пак потребно и мучеништво – заснована на сведочењу низа претходних мученика, иде све до Апостола као очевидаца.
Рече један православни богослов: „Његова Личност толико се савршено дефинитивно наметнула у њеној јединствености бесконачног богатства и силе, да на ниједном Јеванђелисти или Апостолу није могла а да не буде упечаћена та Његова јединственост и да га не осећају као икону (лик) Личност изнад људских личности“.
Многим нашим савременицима тешко је метнути логику Господа Исуса Христа и Његову науку у своју логику. А тога је и за време Његово било (Јн. 6,66). Нека метну своју логику у Христову логику и наћи ће одговор за свој земаљски и вечни живот. Такође, њима је тешко метнути логику Цркве у своју логику. Нека метну логику у логику Цркве, и биће у сигурној лађи која ће их довести до тихог пристаништа „Цркве прворођених“ (Јевр. 12,23). На све њих могу се приметити речи Св. Апостола: „…сами себе хвале…сами себе собом мере, и сами себе собом пореде…“ (2. Кор. 10,12). Човек увек треба да себе мери и пореди Христовим ликом зато што је Он савршени Бог и човек и мерило нашег духовног узрастања (Еф. 4,13).
Ми, Његови следбеници, чланови Цркве Православне, најбоље ћемо потврдити да носимо Његов лик ако будемо живели по Његовом Јеванђељу, или како кажу Св. Оци, постанемо христоси у маломе. Неће нас спасити ни проповедање Њега, чак ни чињење чуда у име Његово (Мт. 7,22-23), јер нису увек чуда потврда да неко припада Христу Богу. Пример је Св. Јован Крститељ који није учинио ниједно чудо (Јн. 10,41; Мт. 11,11), али је своју проповед потврдио Својим животом и мучеништвом (Мк. 6,20; Мт. 3, 1-12). Или по речима Св. Апостола, треба да се „преображавамо у тај исти лик, из славе у славу…“ (2. Кор. 3,18). Тада ћемо заиста моћи рећи са Апостолима незнабожаца: „А живим – не више ја, него живи у мени Христос“ (Гал. 2,20).
Возљубљена у Христу Господу, браћо и сестре,
Ево већ два миленијума јеванђелски лик Христов, коме се ми вечерас клањамо, сачувао се у Православној Цркви неповређен. Нажалост за неке хришћанске деноминације то се не може рећи. Због тога са њима не може уопште бити разговора о неком сједињењу. Само с онима који држе исправно јеванђелско учење, дато Христом Св. Апостолима, а преко њих њиховим наследницима у Цркви, може се разговарати о јединству. И нисмо, како је речено у једном православном листу, „ставили себи железну омчу око врата“, држећи се свог православног учења. Нисмо искључиви, нити затворени у себе, нити смо пак ускогруди (ускоумни), и имамо ширину да поделимо истину о Христу са другима. Нисмо против јединства, јер се сваког вечера и јутра молимо за јединство свих. Не треба сматрати сваки сусрет верских лидера делом Духа Светога или почетак припреме сједињења свих. А ми православни знамо да имамо то јединство, јер једним устима и једним срцем кроз све нараштаје у векове векова непромењено прослављамо у Цркви (Еф. 3,21), Оца и Сина и Светога Духа. АМИН!