– Или: Кад удбаш пише историју СП Цркве под насловом “ Тајна Дахауа – мит и историја “
Познато је да свака тоталитарна идеологија , посебно ратна ( и хладноратна ) , освајачко – колонијална и окупаторска , призводила је и одговарајућу пропаганду , па је то радила и Хитлерова нацистичка геноцидна машинерија у Европи , укључујући и Балкан , и паралелно са њом комунистичка “ усрећитељна „, не мање окупаторска и поробљивачка , антиљудска и антисрпска , у “ земљи недођији “ код нас на Балкану , посебно у Српским земљама и крајевима .
Пример такве комунистичке подмукле , лажне , данас сасвим несувисле пропаганде , која ни издалека није код нас престала , јесте и најновија књига једног удбаша о односу Немаца према Патријарху Српском Гаврилу и Епископу Жичком Николају током њиховог заточеништва у Србији и Немачкој , 1941-1945. г . Та књига је промовисана код нас својеврсном ( мало разликујућом се ) још трајућом пропагандом , тако да јој је дато место и значење правог „откривења „. Јер, забога , она разобличује „тајну “ и „мит“ о логору Дахау и „митологију “ о боравку у њему ове двојице Српских Првојерараха , који Дахау је , по тој пропаганди , за њих био , ни мање ни више , него „почасни затвор“, а они „почасни затвореници “ (Ehrenаеhftlinge ) ! -што му дође не као затвор , него пре награда посебном почашћу ! То, пак, што тај израз “ почасни затвореници “ и језички и логички јесте contradictio in adjecto то овој преученој (како кажу Херцеговци) господи ништа не смета. Ово некако излази, mutatis mutandis , као слоган амeричке пропаганде за брутално – и дугорочно зрачењем – убиствено бомбардовање Србије: “ милосрдни Анћео „!
Књига П.И. написана је пре свега врло лукаво ( са препознатљивом епистимофанијом скоројевића) , али , као и свако лукавство , она разоткрива плиткост и недобронамерност овог удбашког “ историчара „, чији са сва пропагандна аргументација , уз обавезно позивање на “ научно истраживање „, састоји најчешће у збрканом и некритичом одбору разноразних текстова , нестудиозно прочитаних и до краја ишчитаних , и из извесних доступних му архива , мемоарских књига или чланака , записаних сећања или посредних казивања одока , уз обавезно позивање на немачке и комунистичке пропагандне карактеристике о логору Дахау и његовом фамозном “ почасном Бункеру “ ( за који сам аутор каже ( стр . 253) : “ иако се у сачуваним немачким документима нигде изричито не спомиње смештај патријарха Гаврила и епископа Николаја у “ Почасном бункеру „, односно “ Бункеру “ Дахауа , то се , ипак , може посредно закључити …“ итд . – наше подвлачење ) , а затим и на не мањи пропаганди скрипториј разних љотићеваца ( јединих стварних квислингâ код нас током рата , у које аутор , мећутим , сврстава и све њему као комунисти непоћудне Србе из времена рата и после рата ) . После пажљивог прочитања дуголанчаног фељтона ( у немачкохрватској “ Политици „) и целе И ићеве књиге , закључујемо : да се њен аутор није зналачки , заиста непристрасно критички , снашао у свему доступном материјалу о унапред задатој му теми , једноставно зато што је са стартне позиције пошао с предубеђењем : да неш то и некога треба “ разоткрити „, и умишљене “ тајне „, “ митове „, “ легенде “ итд . “ разобличити „. Тако су типично радили и писали комунисти , и тако раде данас самопозвани тзв . “ либерални “ евролакеји , или наручени Нато – историчари .
Немамо намеру овде да детаљно критички претресамо ову прилично памфлетску књигу , но ћемо поводом ње поставити само нека умесна питања . Пре свега о архивском раду аутора књиге .
Наш познати историчар и академик, почивши Радован Самарџић, говорио је да код нас , безмал свако ко зађе у архиве и тамо нешто нађе , одмах то објави , и самим тим мисли да је већ постао историчар ! Такав је случај са аутором ове књиге г. Предрагом Илићем, дугогодишњим удбашем под комунистима, и затим и под ДОС-ом такоће полицајцем, где су му, у оба мандата, били доступни сви архиви и, што је за њега као „историчара“ још значајније, сви удбашки досијеи наших црквених и других људи, које он назива „симпатизерима“ четничког или љотићевског покрета, „квислинзима“, „политичким емигрантима“, „клеронационалистима“ итд. и тсл. оно што је , међутим , за г . П . Илића индикативно то је : за његовог “ другог “ мандата ( у време кад је био помоћник министра полиције Душана Михаиловића ) нестали су из државних архива досијеи Патријарха Гаврила , Епископа Николаја и оца Јустина Поповића . Сада се г . П . Илић појавио са “ новом документацијом “ о овој првој двојици истакнутих људи СПЦркве – а можда ће ускоро и о оцу Јустину – али , пошто су њихови досијеи нестали у његово време , ми многе његове податке не можемо сада да проверимо .
(Он се жали да није могао да „дође до података“ из Архива Св. Синода, а не истражује, а као историчар-архивар требао би: зашто је његова УДБ-а више пута заплењивала из Архива СПЦркве што је хтела, и узимала и односила, а да никада није враћала, а и кад јесте, онда је то било десетковано?) .
Но то и није толико битно. Јер оно што свако словесан мећу Србима може да провери, то су ових пар питања:
– Да ли је концентрациони логор Дахау уопште постојао: Ако јесте, где је био – код нас или у Европи?
– Да ли су Српски Првојерарси – Патријарх Гавило и Епископ Жички Николај, били у том злогласном логору или нису? Свеједно колико! (Г. П. Илић „научно“ напабирчује из разноразних несигурних, непроверених, противуречних исказа и „докумената“ једва један месец! ?! проведен у Дахау /25.септембар до „пред крај октобра или првих дана новембра“ 1944. г./ – и то, по њему, они су доведени из хотела и опет одведени у хотел, што оставља утисак шетње ради проводње! Ми на то, ако би и било тако, подсећамо: да је и Тесла живео годинама у хотелу, али није био у затвору , и то затвору Гестапоа, а код СС-оваца, Енкаведеа и Озне-Удбе принудни и под стражом живот и у дворовима, замковима, вилама, хотелима јесте затвор = тамница = робија = сужањство , а не “ неуобичајено благ режим живота – почасних затвореника “ (читај „почаствованих“ да буду затвореници свеусрећитељног Трећег Рајха, Љубљанке, Митровице, Голог Отока) .
– Ако јесу били у концлогору Дахау, да ли су тамо одведени на годишњи одмор , и извођени повремено у шетњу, или су били заиста улогорени и утамничени , пошто немачке конфинације, притвори, затвори у Србији (хапшење у Острогу и Жичи, затвори у Сарајеву у Београду, конфинација у Раковици и Љубостињи, вођење на суд у Крушевац, затвор под немачком стражом у Војловици) нису окупатору поробљивачу били довољни, па је требало те опасне Србе попове одвести ближе Кајзеру, као што су Римски Цезари и Турски султани изводили преда се хришћанске Мученике, Свештеномученике, Епископе и Патријархе (Св. Игњатије, Св. Поликарп из првих векова, и даље до Султанових мучења и растрзања Свештеномученика Патријарха Гаврила Рајића у Пруси и вешања Патријарха Григорија Петог на улазним вратима Фанара) ?
– Ако су Свјатјејши Патријарх Гаврило и Свети Владика Николај заиста били доведени у концлагер Дахау, да ли је толико битно ког дана је то било, и колико дана или месеци су они тамо држани?
– Јесу ли тамо третирани као логораши = заробљеници , и малтретирани као људи, хришћани, монаси, Поглавари Цркве једног поробљеног Православног народа? И јесу ли то они тако доживљавали, макар и били из чисто пропагандних разлога називани “ почасни затвореници „?
Питања се могу наставити и даље, упуђивана нпр. онима који би да Гаврила, а нарочито Николаја, представе као „колаборатера“ са Хитлером и Немцима, па онда западају у трагикомичну ситуацију да доказују како је све то, што је се с њима догаћало, и њима дешавало, била нека пука “ Немачка игра “ (те су, дакле, и затвори, конфинације, логори били неке „игрице“, скоро као на компјутеру!) . Који онда даље, сасвим доследно „логички“ – јер и ђаво и зло имају неку своју „логику“ – све који се са тим не слажу, него просто људски трезвено и словесно, нормалном памећу указују да је: затвор – затвор , и логор – логор , такви њима приписују и придају етикете,да су то: „митови“, „митоманија“, стављање „лажних ореола“, итд. итсл.
Господо „просвећени Европејци“, што би рекао Достојевски, никакве „тајне“ ни „мита“ нема око страдања Патријарха Гаврила и Епископа Николаја – уз познато још веће страдање и других Српских епископа, свештеника, монаха, верника, простонародних људи, само зато што су били то што јесу – осим, да се присетимо опет Апостола Павла, што, нажалост, постоји и суптилна, префиргана “ тајна безакоња “ ( τη musth ριο n th ς ‘ ανομιας ) која такоће “ дејствује у свету“ (2. Сол. 2,7) . То је такоће истина, и, уз Божију Истину, ми Православни подсећамо и на ту истину, данас као и кроз векове, себе и свет око нас.
Али. г. П. Илић и не пише са циљем да изложи истину, него да „доказује и докаже“ да је Николај био „симпатизер четничког и љотићевског покрета, политички емигрант, клеронационалиста итд.“, како је он исти већ раније писао у свом удбашком листу “ Безбедност “ (1982, бр. 5, стр. 417). Све ове покушаје дисквалификације Николајеве личности г. П. И. је сада само мало другачије изложио, али циљ писања није променио у овом свом високопарно названом „научном истраживању“ (в. задњу реченицу његове књиге, стр. 268).
Што се пак тиче Светог Владике Николаја и његових несамеривих од нас душевних, а онда свакако и физичких мука у притворима, затворима, концлогорима – више је веровати њему, него ли удбашима и квази историчарима, или Љотићевцима и Нојбахеровцима, када говори Милици Зернов да је у логору Дахау „седећи у неком углу молио се: Ја сам прах и пепео. Господе узми душу моју!“ Или кад записује молитве Богу и Св. Сави, на Јеванћељу у Бечу (27.1. и 4. и 11. 2. 1945) : „Свештеници српски измучени и напаћени…и сав Српски народ… јецајући у ранама по болницама и тамницама“, и „туђа земља је најбоља за уздисање за Тобом, робовање је најбоље за покајање, тамница је најбоља богомоља, страдање најкраћи пут ка Теби“…И још кад каже: „Не молимо Ти се сада, Благи Боже, само за сбе и свој народ, него за све народе и племена што их држи црна земља, а највише за народ крштене, код којих се, од многих безакоња, утулио огањ љубави, а разбуктао пламен мржње. Молимо Ти се, Свемогући Свемилостиви Творче и Оче наш: погаси пожар мржње и зажежи огањ љубави у срцима свих народа Твојих“.
А што се тиче Патријарха Гаврила, његов ход по мукама није мањи од Николајевог, јер се, ионако здрављем ослабио, у Дахау већ за два месеца насмрт разболео, како сам каже, а затим, иако није од комунистâ био затваран, ни бијен (али јесу друге Српске Владике), ипак је умро од њихових мука, које су ми приређивали (уз остало и доласцима и претњама А. Ранковића у самој Патријаршији) . Очевидци говоре (проф. Б. Ћирковић и др.) да је изненада умро од муке и душевног бола после последњег Меморандума упућеног Титовим властима о прогону Српске Цркве и њеног свештенства и верног народа (а резултата протестâ свих претходних Меморандума писаних комунистичкој власти од Синода под Митрополитом Јосифом и затим под њиме није било) .
Ово, као ни оно о Дахау, није мит, него жива истина, Божија и људска. Као што су живи и ови и толики други Христа ради Исповедници и Мученици, који су данас на Небу, и моле за нас, и очекују нас, и говоре нам: Бојте се Бога Истинога, и подајте Му славу, јер долази час суда Његова (Откр. 7,14-17; 8,3-4; 14,7) .
*
Доносимо овде и један текст о логору Дахау, настао од личног сведочења дахауског логораша, немачког Православног свештеника Гљеба Рара ( Gleb A . Rahr ) , а пренет од његове ћерке Ксеније Рар, и з кога се виде други и другачији подаци, него што нам их пре д ставља новопечени удбашки историчар П. Илић (познат нашим црквеним људима као „црквена полиција“ УДБ-е) .
Предраг Илић, Српска православна црква и тајна Дахауа. Мит и истина о заточеништву патријарха Гаврила и епископа Николаја Велимировића у Дахауу , изд. аутора, Београд 2006, стр. 296; фељтон из исте књиге у “ Политици „, у 32 наставка (од 27. 7. – 27. 8. 2006). Види и његов текст “ Ко сме да пише о цркви? “ у “ Вечерње Новости „, 20. 8. 2006.
Зналци немачког језика кажу да је ова реч непозната у том језику, до гебеловске пропаганде, а и да би је, сходно немачком правопису, требало писати као Ehrenh ä ftling.
Ако већ хоће, онда је далеко нормалније било рећи “ важни затвореници „: VIP-prisoners, како стоји у сведочењу једног дахауског очевидца, који текст доносимо иза нашег текста.
Ако ни због чега другог, због овога је, свакако, истинито казивање о горком хумору Еп. Николаја из времена заточења у Војловици и утамничења у Дахау: како је Хитлеров систем „добро организован“! Истинито је такође и сведочење Милице Зернов (супруге проф. Николаја Зернова из Оксфорда, иначе одраслих у Србији и познаваоца Еп. Николаја од раније; за коју Милицу г. П. Илић каже да је “ руска монахиња „! (стр. 220), а она је удата жена. Можда је неко рекао аутору за Софију Зернов, сестру Николаја Зернова, такође одраслу у Србији, која је у Паризу живела као монахиња (али није била замонашена) служећи у девствености до краја живота незбринутој деци у Монжерону (где смо је и лично сретали), и која је, долазећи код о. Јустина у Ћелије, уз присмотру свудаприсутне Илићеве УДБ-е, причала нам оно што П. И. не зна, или неће да зна. Тај господин и иначе много штошта не зна, нити је „сварио“ оно што је читао или бар навео у литератури као коришћено. Ево, нпр., како овај новопечени „истраживач“ и по позиву „стручњак“ за Цркву, после свих својих дугогодишњих „научних истраживања“, тврди – не видећи у томе дилетантизам приученог „историчара“: „Морамо још једном да констатујемо да се све појединости положаја и судбине патријарха Гаврила и епископа Николаја у концентрационом логору Дахау не могу са потпуном сигурношћу утврдити и реконструисати, због недостатка релевантне докуменатције (подвлачење наше) и неповратног тока времена. То нам, међутим, не смета да закључимо да они нису били логораши у правом смислу те речи “ (подвлачење његово), те да је за њих „важио посебан, неубичајено благ, режим живота , уз привилегије“…итд. (стр. 257-8 – подвлачење наше, уз констатацију да П. И. као да жали што је тако било). Питамо се: ко овде ствара „митове“ и прича „фразе и легенде“ (стр. 210)? Ко ли разоткрива велике и скривене „тајне“ о судбини Гаврила и Николаја, не само у Жичи, Љубостињи, Острогу, Сарајеву, Београду (затвори и санаторијум), Раковици и Војловици, у срцу Балкана, него и у Дахау, у срцу просвећене Европе?! Удбаш П. И., у својој полицијској интелигенцији, не види да он уствари продужује задатак Гестапоа: „да се ни у ком случају Патријарху Гаврилу /и Николају, додајемо ми/ не да печат мученика“(немачки докуменат од 2. маја 1941.). Ми им не дајемо „печат мученика“, него ову Двојицу Првојерараха српских поштујемо као Исповеднике и Мученике за Христа, Јеванђеље, живу Цркву Народа Божијег. Јер, они су били затворени у концлагеру Дахау, а тамо нису људи вођени на „почасно логоровање“, као неко „летовање“, јер су у Дахау радили крематроријуми и гасне коморе . (Имамо о томе сведочење почившег Ђорђа Свишћова, библиотекара Богословског Факултета, преживелог Дахауског сужња). А треба да памтимо речи академика Радована Самар џ ића, који је са правом рекао: „Балкан није стварао гасне коморе, него Европа!“ Истини за вољу, гасних комора и крематоријума било је и у концлогору Јасеновац, посебно у Старој Градишци за српску, јеврејску и циганску децу, али г. П. Илић се хвали да је “ Дахау подношљивији од Јасеновца „(с. 47), као да му је то нека „утеха“! Но шта ћемо када усташе и неоусташе (многи бивши комунисти, као и многи наши „еврослинавци“) поричу да је Јасеновац био логор смрти , него говоре да је био само обични „радни логор“, и да је број страдалих Срба у њему (за Јевреје и Цигане мање споре број) био само пар десетина хиљада (недавно су неки ипак подигли цифру на 120.000 – али, најмање је опет Срба!). Да додамо, да су и из Јасеновца неки логораши изашли, а неки и преживели. А и Св. Апостол Павле је у Риму био две године у „привилегованом притвору“ (могао је чак да по Риму проповеда Јеванђеље), праћен римским жбирима, као Гаврило и Николај што су, по извођењу (не “ ослобађању „) из Дахауа, праћени од Нојбахерових и Љотићевих оружаних пратиоца, па нису погубљени, а Павле ипак јесте! Правити од тога и око тога злураду „митологију“, да би се она затим тријумфално „разобличавала“ – могу само комуњаре, плитки „еуропејци“, незрели кавзиисторичари, несувисли а грлати пропагатори мртвих идеологија, тоталитарних идеократија. Ово пак говоримо не зато да би се питали: „Ко сме да пише о Цркви“ (текст П. Илића у “ Вечерњим Новостима „, 20. 8. 2006) – јер пише когод хоће и како хоће – него зато да укажемо необавештенима и наивнима на подметања злонамерних извртања и митоманских лажи – или, како каже Апостол Павле: „да вас/нас не паралогизирају питанологијама “ својим (Кол. 2,4) – тобоже у име „истине“, у име „историје“ и др. великих речи, заиста рабљених (како кажу Хрвати) у пропагандне сврхе, од људи који се још нису покајали за зла учињена или још чињена овом много грешном али још више онеправдованом народу, од „зла домаћега“ и лажноевропскога. Онога које нам све ово и овако ради, како раде и званични преставници Европе, по питању Косова и Метохије. (У Европи је донедавно бујао неокомунизам, а сада је поплава, с једне стране, „неодемократâ“ /присталица тзв. „тоталитарне демократије“ – то су код нас тзв. „еврослинавци“/, и с друге стране, неонацистâ!).
П. И. од првих цитира Ј. Бајфорда, М. Ђорђевића и остале из малобројног али бучног антисрпског оркестра; а под другима подразумевамо такве попут Ноела Малколма, који експрес-наручено написа, за потребе Нато-неоколонијализма, “ Историју Босне “ и “ Историју Косова “ (у којој, нпр., пише: да је Косово „високим планинама одвојено од Србије“, а није од Албаније!).
Ако Бог да благослова, времена и здравља, биће речи о свему томе у одавно припреманој монографији о Св. Николају Жичком и Охридском. Да додамо, да ћу ту бити оцене и процене и „извора и радова“, које је аутор користио, па уз остале и „Мемоара“ Патријарха Гаврила, затим Слепчевићеве 3. књиге (изразито љотићевске) „Историје СПЦ“, као и звучно насловљеног „збира (!) података разасутих на хиљаду и страница…“ о. М. Јанковића о „животу, мисли и делу“ Еп. Николаја, и др. Јер Николајево време тек долази, што попказују и многобројна издања и преводи његових дела на више светских језика.
Шта све има у досијеима УДБ-е – којима, наравно, П. Илић као удбаш поклања пуну пажњу и признаје им „историјску веродостојност“, може се наслутити из његовог цитирања „поверљивог извештаја УДБ-е из маја 1947.“ (на стр. 100 ове књиге). Слично је овоме и цитирање такође новопеченог историчара и новинара Радмиле Радић ( Патријарх Павле – биографија , изд. Танјуг-Новости, 2005, стр. 24 и 34), која наводи као меродавна „мишљења патријарха Германа“ о Епископу Павлу (Садашњем Патријарху) цитирана по „забелешкама“ Милоја Дилпарића и Добривоја Радосављевића, добро нам познатих комуњара и гробара СПЦркве и Народа, који су здушно служили архигробару Брозу.
О његовом с тим у вези удбашком безобразлуку в. последњу напомену (бр. 12) на крају.
Тако их, за П. Илићем, назива и Загорка Ускоковић у свом тексту у “ Вечерњим Новостима “ (7. 8. 2006), с насловом “ Под лажним ореолом мученика „. Интересантно је видети и некритичке оцене некритичких историчара-рецензената на поткорици Илићеве књиге (на 1. поткорици, а на 2. поткорици је његова кратка биографија: да је рођен „у селу Тушићу (на садашњој карти пишу Тушиће !, а домаћи Срби кажу: Тушићи , као суседни Брњаци ), у Ибарском Колашину, на Косову и Метохији “ – мада се зна да Ибарски Колашин није ни Косово, ни још мање Метохија, него су тај крај, и још даље на север до Лепосавића и врха Копаоника, комуњаре поклониле Шиптарима, па су тако обновили „Косовски вилајет“, као што још држе турски „Сан џ ак“ у срцу древне Српске земље Рашке). Узгред бележимо: нимало чудно да се разноразни Еврослинавци по земљи Србији потпуно слажу и поклапају, кад је у питању Српски народ и његова Црква, са бившим јавним а сада камуфлираним комунистима.
Зар се не види да иста „тајна безакоња“ настоји у данашњој Евроамерици да „докаже“ да су Милошевићева злодела на Космету, као реванш-зло на деценијски шиптарски терор над Косовометохијским Србима, дело и кривица свег Српског народа – за која, ако би и било тако, већ смо, од доласка НАТО – а и УНМИК – а, вишеструко „одужили“ и „отплатили“ приписани нам са каматом дуг (као што отплаћујемо Брозове дугове) – и да притом сваку српску реч објашњења или одбране одмах карактеришу „Косовским митом „, „митоманијом“ итд. итсл. Да напоменемо, ради реда, да се по овом Косовском питању наши комунисти и наши „Еврослинавци“ не слажу, иначе се потпуно слажу кад је у питању и писање и пропагандни рад против Православног Српског народа и његове Цркве Христове, па дакле и против Св. Владике Николаја и Свјатјејшег Патријартха Гаврила.
Делује веома идилично Нојбахеров опис Гавриловог и Николајевог „одушевљења“ Немцима (стр. 250-260 Илићеве књиге). Не разликује се много ни текст Ђоке Слијепчевића (у љотићевској “ Искри “ од 15.3.1981) цитиран нашироко од П. И. под насловом „Објективно о судбини п. Гаврила и е. Николаја у Дахау“ (стр. 228-231). А још гори је текст љотићевца Р. Ојдровића (“ Искра „, 1. 10. 1966, цитиран на стр. 160), где стоји дословно: „Није важно колико су они (п. Г. и е. Н.) били затворени у Дахау, али је важно и ту нема сумње, ко их је одатле ослободио, Американци сигурно нису, јер су они били давно пре тога ослобођени“ – „заузимањем Д. Љотића преко Х. Нојбахера“. Дакле, по љотићевцима, Немци су Србима даровали слободу, ваљда онакву какву је ова Хитлерова слушчад уживала! Или какву су комунисти донели Српском народу (што се најбоље види до данас на Косову и Метохији, за које стање мало ко говори да је резултат комунистичко-шиптарске владавине).
Његово и Николајево Писмо њујоршком епископу Манингу, из Кицбила 12. маја 1945. (код проте М. Јанковића, књ. 3, 291) јасно каже да извођењем из Дахауа нису били ослобођени , и износи разлоге тог Гестапо-љотићевском подлог плана да их дискредитују. О свему овоме нама је подробно причао блаженопочивши Еп. Јован (Велимировић). А то што се до сада није детаљније писало о томе није зато што “ у тој Цркви (СПЦ) постоји забрана било каквог озбиљнијег истраживањатог питања и објављивања документације о њему „, како клеветнички пише удбаш П. Илић (стр. 19), чиме само још једном разоткрива своју полицијску плиткост и комунистичку подлост.