Сама реч „итос“ се ретко спомиње у Св. Писму: укупно је употребљена само на два места: „Карактер лажљивог човека јесте бешчашће и срамота је његова стално са њим“ (Сирах 20,26). Такође, Ап. Павле упозорава хришћане да „зли разгоовори кваре добре обичаје“ (1. Кор. 15,33). Па, иако се сама именица не спомиње често у Новом Завету, јасно је да је Црква од самих својих почетака изградила откривењско схватање Бога, човека и света, дакле и свој „итос“. При томе је она имала два полазишта, или тачније, једно двоједино полазиште: старозаветно искуство откривања Бога Његовом изабраном народу Израиљу и нову стварност Оваплоћења Христовог. То значи да је Црква, доживљавајући тајну Божанске икономије стварања и искупљења човека и света, наставила старозаветно етичко предање (дано у „Закону“ и „Пророцима“), стављајући ипак у центар као мерило свог и ( у ужем смислу) богословског и етичког Предања – Богочовека Христа. Зато је хришћанска етика онтолошка, егзистенцијална и животна. Заправо, за библијске писце, како Старог, тако и Новог Завета, била би незамислива било нека „аутономна“ етика или „аутономна“ онтологија: за старозаветне писце је и једно и друго било садржано у појму „заповести“ и „Закона“: „И заповједи Господ Бог Адаму говорећи: од сваког дрвета које је у врту јешћеш јело, а од дрвета познања добра и зла, нећете јести од њега, у који пак дан једете од њега, смрћу ћете умрети“ (Пост.1, 16-17). Дакле, човеков преступ је био и етички (не „етични“) и онтолошки чин, јер је човек својим деловањем променио свој начин постојања. Такво јединство етичког плана је карактеристика целог Старог Завета.
Нови Завет је донео и једну нову „етику“ која више не извире само из „заповести“ и „учења“, већ првенствено из саме чињенице Оваплоћења, ипостасног јединства божанске и човечанске природе, те, сходно томе, и новог начина постојања који је оваплоћењем омогућен човеку у Цркви. Зато се може говорити о библијској етици, која ни старозаветна, ни новозаветна није спекулативна, тј. не користи се интелектуалном спекулацијом, за разматрање етичких и егзистенцијалних проблема човековог постојања, али јесте животна и онтолошка, будући да се бави питањем човековог постојања и спасења, живота и смрти. Када, је после сусрета Цркве и јелинизма, дошло и до појаве хришћанских писаца који су излагали веру Цркве уз помоћ термина и метода јелинске философије и етике, и тада је светоотачка етика за полазиште имала личност Христову и конкретне егзистенцијалне потребе људског бића да надиђе смрт. Зато је и она, као наставак и развој библијске етике, била и остала онтолошка етика.
Скочи на садржај
