Др Здравко Пено
Биомедицински потпомогнута оплодња (БМПО) и хришћански етос
Стварање услова за настанак живота у неколико претходних деценија, не претпоставља само развијање и очување биолошког, односно репродуктивног потенцијала људи који желе да добију потомство, него подразумева и омогућавање добијања потомства тамо где постоје физиолошке сметње. Савремена наука уопште и биологија посебно настоје да изнађу решења и за оне ситуације у којима не може да дође до природне репродукције. У свим тим случајевима, као алтернатива се јавља медицински биоинжењеринг који путем биомедицински потпомогнуте -вештачке оплодње (БМПО), омогућује стицање потомства. Постоје три метода вештачке оплодње који се у наше време примењују. Први je унутартелесна оплодња (in vivo) која се одвија тако што се сперматозоид уноси у материцу техничким путем, а до трудноће долази на физиолошки начин. Друти вид јесте вантелесна оплодња приликом које се мушка и женска јајна ћелија спајају изван тела жене у епрувети (in vitro) и потом се ембрион ставља у материцу. Трећи метод, познат под називом GIFT (Gamete Intra Fallopian Transfer), подразумева поступак y коме ce путем лапароскопије, сперматозоид ставља у јајовод у сусрет јајашцу. И у другом и у трећем случају трудноћа се даље одвија на природан начин.
Оправданост вештачке оплодње
Од самог почетка појављивања БМПО поставио се проблем њене оправданости. Кључно питање јесте да ли се при методу вештачке оплодње губи суштина самог односа нзмеђу мужа и жене, будући да се зачеће не одвија у природним околностима? На овом моменту посебно инсистирају представници официјелне римокатоличке теологије. Фаворизовање природног зачећа je, свакако,
оправдано у свим оним ситуацијама када се до оплодње може доћи на тај начин, односно када се из неких ирационалних разлога такав однос избегава. У случају да je вештачка оплодња једино решење да се добије потомство, изостављање такве могућности под изговором да се тиме нарушава природни однос између супружника je потпуно неоправдано, не само са биолошке, него и са теолошке тачке гледишта.
На основу целокупног библијског предања се може недвосмислено закључити да природни полни однос не представља идеални начин постојаља људске природе, него je превасходно нешто што се јавља као израз Божијег снисођења, нарочито после прародитељског греха. Идеал постојања ка коме стреми људска природа јесте онај који ће бити у Будућем веку, када ће људи бити као анђели, јер о Васкрсгњу нити се жене нити удају (Мт. 22, 30). Сви они који заборављају на есхатолошко назначење људске природе и идеализују природно стање после пада не знају Писма ни силу Божију (Мт. 22, 29). Ову истину о начину постојања људске природе после пада објављује и псалмопесник Давид када каже за своје рођење да je било у безакоњу и у греху: у безакоњу се зачех и у гресима ме роди мати моја (Пс. 50, 5). Његово рођење, као и рођење свих људи остварило се на исги – природан начин, па ипак je окарактерисано као безакоње и грех. Пророк Давид не говори о етичности својих родитеља, него управо о начину постојаља људи после сагрешења наших заједничких предака Адама и Еве. Прародитељским грехом je уведено рађање с муком, јер je Бог рекао Еви да ће са муком рађати децу (Пост. 3, 16). Значење тих речи јесте да je Бог од почетка предвидео друтачије рађање које не би било са порођајним мукама. По тумачењу св. Григорија Нисијског, Бог није дао човеку одмах после саздања по икони способност (силу) да расте и размножава се, што значи да рађање не припада икони Божијој у човеку него „онда када je начинио разлику између мушког и женског“. Божија заповест дата људима у Рају растите и жножите се (Пост.1,38), није имала просто биолошки аспект, него je била средство за остварење оног блаженог циља због којег je све приведено из небића у биће, а који се састојао у томе да све што je створено постане Црква. „Да нам je Он (Бог) способност (силу) раста подарио пре него што je природи додато разликовање на мушко и женско, ми сигурно не бисмо имали потребу да се рађамо на овај начин, на који се рађају бесловесна (бића)“. Св. Григорије износи ову претпоставку, али ипак наглашава Божије предзнање као пресудно за сагледавање људског начина постојања: „Бог Који свим улравља према одређеној вези и поретку, дејствовањем Свог предзнања унапред je сагледао људску пуноћу и њен будући улазак у живот посредством животињског рађања“. Такав начин рађања који je „нужним учинила нашу склоност ка унижењу“[1], указује на одступање човека од његове иконичности, јер размножавање „није особеност Божанске, него бесловесне природе“. Рођење у греху и безакоњу je одлика постојања људске природе све до доласка Сина Божијег у телу. Будући да je Господ Христос рођен изнад закона природне нужности, слободно, бесеменим зачећем од Духа Светог, Он je рођен без порођајних болова. Пошто Га Пресвета Дјева није зачела у греху, Она није имала порођајних мука -сходно богонадахнутом тумачењу св. Јована Дамаскина ,
Из перспективе Христовог рођења у телу, као јединог рођења без греха, будући да je рођење у Духу Светом, као израз Божије слободе и људске, свако друто зачеће и рођење јесте у rpexy, јер je одлика другачијег (палог) начина постојања људске природе у односу на онај првобитни и задати на почетку стварања. Грешност није својствена само онима који се рађају вештачким путем, него и онима који се рађају природним путем. Природа je мера утолико што се приликом и једног и друтог рођења поштују природни закони. Вештачком оплодњом се настоје опонашати природни закони и надоместити тамо где они нису присутни и делатни. Међутим, мера сваког зачећа, доласка на свет и постојања људске природе јесте Христово рођење у телу. To значи да наше физичко рођење није почетак ни крај наше егзистенције, него оно треба да уступи место духовном рођењу, да бисмо изашли из закона нужности и ушли у област слободе. Другим речима, наше физичко рођеље ће се заоденути у пуни смисао само ако смо изнова рођени у Духу Свегом и на тај начин уподобљевн Христовом рођењу у телу. У Крштењу, као духовном рођењу или рођењу у Духу Светом, постајемо синови Божији по благодати, у свему подобни Христу, Сину Божијем по природи. Сви који су крштени могу Бога назвати Оцем (Гал. 4, б), јер у купјељи поновног рођења примамо истог Духа којим je Христос рођен у телу. Дакле, из перспективе живота у Цркви, којој je Глава Христос. а ми чланови Његовог Тела, сви људи имају исту перспективу – и они који су рођени вештачким и они који су рођени природним путем.
Све околности које се односе на рођење вештачким путем, а које строги кригичари овог начина стицања потомства истичу као аргумент, не могу да баце сенку на циљ који je постављен, а то je рођеље новог живота. Ово je нарочито важно истаћи, ако се зна да циљ не завршава само у биолошкој сфери. Физичко рођење je, наиме, средство да се оствари највиши циљ стварања и постојања света -да сви људи и цео свет постане Црква односно Христос, Бог хоће да се људи рађају, не просто да би постојали као биолошка бића која живе и умиру у овом свегу, у коме je смрт једина извесност, него управо хоће да људи постоје на сву вечност као Његова деца. Господ не познаје људе просто као Творац, него као Отац, јер онима који неће да га познају ће слободно на крају историје рећи: Заиста вам кажем: не познајем вас (Мт. 25, 12). Будући да je лично постојање оно што je најважније када je реч о нашем постојању пред Богом и пред људима, намећу се још неке теме које доводе у питање оправданост одређених поступака приликом вештачке оплодње. Једна од етичких дилема која се поставља пред учеснике БМПО, како лекарима, тако и пацијентима, јесте да ли овај метод могу да примене само удате жене или и неудате? За хришћанско поимање je врло важно да се ни на који начин не наруши светиња брачног живота, јер породични живот се не може надоместити никаквим видом „слободног.“ родитељства. У истом смислу треба разумети и дилему да ли давалац генетског материјала треба да буде познат или непознат? Једна од највећих траума која може да обележи живот једног детета јесте она која долази од непознавања свог родитеља.
Питање почетка људског живота
Прихватањем БМПО или вештачке оплодње нису ни изблиза решена сва питања која се везују за тај сложени биомедицински подухват. На првом месту je питање почетка људскот живота, које je у основи свих етичких дилема везаних за проблем рађања, Ово питање je несумњиво много старије од увођења биолошког инжењеринга у област репродукције. Оно je етичко јер je антрополошко, будући да треба дати одговор да ли je ембрион људско биће од самог зачећа..
Савремена схватања о ембриону имају своју предисторију у биолошким сазнањима претходних времена, али не само у њима. Не може се заобићи утицај оних философскнх, теолошких и сходно њима, антрополохшшх гледишта по којима основни састојци човековог бића, душа и тело, не настају истовремено, него се душа накнадно припаја телу, у 40. дан од зачећа. Ове ставове су заступали водећи западни богослови Августин (354-430) и Тома Аквински (1225-1274).
Исто искушење, под философском одором Платоновог учења, на Истоку налазимо код Оригена у његовим ставовима о „предпостојању душа“ у односу на тело. Душе предпостоје свету и оне се из својих небеских станишта, после човековог пада, усељавају у тела, бивајући у њима до тренутка смрти, када се ослобађају од тела и враћају у првобитно стање. .
Схватања Оригена, али и Августина и Томе Аквинског, не само да су потцењивала људско тело, него су га сводила на ниво беживотне материје. Овакви ставови повлаче многа питања: шта je то људско тело, ако постоји без душе? Да ли оно што нема људску душу може да прими људски облик? Да ли je ту реч уопште о живом телу или се ради о некој врсхи анималне душе, како je учио неоплатоник философ Порфирије, а који je тврдио да људски ембрион има само „животно начело“ у себи, попут биљака и животиња, те да душу добија са рођењем, тј. са првим удисајем. Несумњиво да свако биће, а тим пре човек, да би био то што јесте, треба да има оне особине које га разликују од других живих бића, односно врста.
Ca овим учењима, која су уносила паганско гледање на живот, није се било лако изборити и није било једносгавно наћи прави одговор који би задовољио и гносеолошке захтеве на плану природе, али и погврдио веру Цркве. Подазећи од библијског учења о стварању човека (Пост. 2, 7) велики богослов и учитељ Цркве, Св. Григорије Нисијски (335-394), у свом делу О постанку човека говори да су душа и тело створени заједно, зачећем, те да сходно томе, људски живот почиње од тренутка зачећа. О јединству човекове природе и јединству душе и тела исги Светитељ je писао и у свом делу Разговор о души и Васкрсењу. Његово учење je потврђено на Петом Васељенском Сабору (553. године) на коме су осуђена оригенистичка схватања о преегзистенцији душе.
Најпотпуније антрополошке ставове о истој теми налазимо код св. Максима Исповедника (580-662) који каже да „душа заједно са телом добија постојање зачећем, када настаје потпуни човек. Тело, пак, (произлази) зачећем од материје која настаје од друтог тела, чинећи са душом једно биће и један састав“. Овај став св. Максима je у сагласју са сазнашима модерне биологије о почетној ћелији људског организма која се састоји од 46 хромозома који су биолошки носиоци личног постојања. Притом, то ново биће, ембрион, јесте сасвим другачије у односу на његове физиолошке родитеље и представља у правом смислу личност .
Имајући на уму ставове поменутих великих отаца Цркве јасно je да je почетак људског живота тренутак зачећа, јер управо у том тренутку настаје ново биће, које je резултат Божијег благовољења и плод заједнице двају бића. To потврђује и два миленијума дуго искусгво Цркве у коме се прославља не само рођење, него и зачеће три највеће личности у Хришћанству: Господа Исуса Христа – Благовести (25. марта), које су тачно девет месеци лре Његовог- Рођења (25. децембра), затим Пресвете Богородице од њених родитења Јоакима и Ане (9. децембра), као и Св. Јована Крститеља (23.- октобра). Литургијско обележавање ових празника указује опредељеност Цркве у прослављању великих догађаја Божије Икономије, јер je посредством њих наговештено и остварено спасење целог људског рода. Прослављање зачећа ових трију највећих личносги указује на поштовање које Црква указује људском животу од самог почетка.
Прихватањем зачећа као почетка људског бића потврђују се не само биолошки постулати тог новог бића и живота, јер оно заузима своје место у природи, будући да почиње да расте, али постаје и потпуно нова личност. Следствено личносном поимању ембриона неприхвативе су све псеудодилеме и разликовања између проембриона и ембриона и четрнаестог дана који би представљао границу тог разликовања. Прихватање ембриона као личности проистиче из хришћанског доживљаја да je биће које je зачето и које je у настајању и развоју превасходно израз Божије љубави и благовољења да оно дође у свет и на тај начин испуни логос свог постојања. Тај логос не може умањити ни довести у питање никаква људска одлука која би угрозила његово постојање. Сматрати некога за личност значи не видети га само биолошки, онаквим какво je тренутно, него га доживети онаквим какво ће бити, тј. каквим Бог хоће да га види, а то значи доживети га као биће које je саздано за вечност.
Прихватање зачећа као момента настанка новог живота, не само да даје јасну квалификацију абортуса, него доводи у питање и поступке у вези са научно истраживачким експериментима на ембрионима. Ако би се прихватио нпр. став да je рани ембрион људско биће тек након имплатације у зид материце постојала би могућност употребе матичних. ћелија, односно злоупотребе ембриона у научне или терапеутске сврхе.
Матичне ћелије
Матичне ћелије су основне ћелије људског организма из којих се, због њихове плурипотентности, може развити било који орган људског тела. Због ове њихове особине оне су управо неопходан услов за настанак, развој и функционисање људског бића. Будући да дредстављају резерву за обнављање оштећених ткива, уочено je да могу бити употребљене и у циљу излечења многобројних наследних и других стечених тешких болести, У регенеративној медицини матичне ћелије могу бити употребљене у исцељењу чак 75 болести. Њима се могу лечити обољења као што су леукемија, анемија, болести имунолошког система, генетски поремећај метаболизма, регенерација мозга после можданог удара, срца после инфаркта, обнављање хрскавице у колену, коже после опекотина и многе друге тешко излечиве болести.
С обзиром на овако велику корист које дају матичне ћелије у лечењу, поставља се питање зашто би била спорна њихова употреба у терапеутске сврхе? Свакако да није посреди употреба него злоупотреба раних ембриона, односно матичних ћелија у терапеутске сврхе. Ако се има у виду то да су матичне ћелије присутне у људском организму у току целокупног његовог биолошког живота, потпуно je сувисло инсистирати на њиховој употреби у терапеутске сврхе у раном ембрионалном периоду. Заступници оваквог приступа говоре да у том периоду ћелије дају највеће ефекте. To je свакако тачно, ако се изузме чињеница да ће у сврху терапије једне болести бити уништен цео један будући живот. С обзиром на ову непобитну истину, решење треба тражити у употреби матичних ћелија или код одраслих људи или у матичним ћелијама пупчаника које са новим технологијама постају доступније медицинском третману.
Код одраслих људи највећа концентрација матичних ћелија се налази у косној сржи и периферној крви. Међутим, проблем je у поступку узимања матичних ћелија који je не само болан, него и мукотрпан. Наиме, понекад je потребно и више од триста убода у бедрену кост да би се матичне ћелије издвојиле. Када je реч о матичним ћелијама из пупчаника, њихово узимање не само да je безболно, него je и безопасно како по живот мајке, тако и по живот детета. Због ових могућносги, које у једном случају захтевају огромно стрпљење и залагање, а у другом коришћење лако доступннх природилх ресурса (из пупчаиика) треба се супроставити употреби матичних ћелија ембриона у терапеутске сврхе.
Исто тако треба одлучно одбацити све оне истраживачке пројекте који имају за сврху мењање људског генома. Такви експерименти могу да одведу до стварања супермена, а не просто и само до исцељеља. Свакако да болест није стање које неко прижељкује, али то није стање које мора бити на сваки начин избегнуто. Сетимо се примера апостола Павла који jе дуто боловао, ади je своје стање са стрпљењем подносио о чему je и посведочио рекавши: даде ми се жалац у тијгпо, анђго сатанин, да ми пакости, да се не поносим (2. Кор. 12, 7). Алостол je тражио од Господа да га исцели и уместо исцељења добио je одговор: Доста ти je моја благодаш, јер се сила моја у немоћи показујг савршена (2. Кор. 12, 9). Иако je случај зпостола Павла посебан, јер болест објашњава премногим откривењима која су му дата, ниједна болесг није лишена смисла – она je средство којим Бог упућује и приводи људе ка смирењу, а оно једино може одвести ка вечном здрављу, тамо где нема бола, ни уздисаја.
Хришћански приступ болести, њено осмишљавање кроз духовно искуство заједнице са Богом и ближњима, никако не значи да не треба учинити све напоре да се у складу са достигнућима медицине пружи помоћ сваком човеку где je то могуће. Оно што није својствено православном етосу јесте апсолутизовање болести и смрти и настојање да се по сваку цену и на сваки начин здравље сачува или задобије, па и по цену живота других људских бића. Правилним доживљајем болести, не само да се људски живот ослобађа затворености у биолошке оквире, него се спречава могућност злоупотребе људских ресурса у терапеутске сврхе. С обзиром на то да постоји могућност добијања и испитивања матичних ћелија и од ткива одраслих људских јединки, или у новије време и од пупчаника новорођенчета, не постоји никакво оправдање за жртвовање матичних ћелија у раном ембрионалном развоју.
Разлози за опотребу раних ембриона, које наводе њихови заступници, се поред лакше технолошке манипулације матичним ћелијама и већег успеха у садашњим биотехнолошким условима, налазе и у економској „корисности“, заго што се овим поступком смањују трошкови производње и трансфера матичких ћелија. Заговорници употребе матичних ћелија раних ембриона говоре да сваки пут када употребљавају замрзнуте ембриоие уствари чине добро дело, јер спречавају њихово пропадање. Тако се над невиним бићима, још у ембрионалном развоју, испуњују речи Хрисхове: долази час када ће сваки који вас убије мислити да Богy службу приноси (Јн. 16, 2). Ове Христове речи су опомена оним лекарима који своју веру, али и своју душу, узимају олако јер, какав ћг откуп дати човјгк за душу своју! (Мк. 8, 27). Ове речи су упућене и свим оним пацијентима који остављају своје ембрионе у замрзнутом сгању после обављене вештачке оплодње на располагање несавесним лекарима на слободно коришгење. Због наведених евентуалних пропусга законском регулативом БМПО треба да буде посебно обухваћен и процедурално дефинисан проблем тзв. „вишка ембриона“.
Питање „вишка ембриона“
У поступку БМПО врши се стимулација овулације код жена, која има за циљ да се добије не један, него знатно више фоликула (јајних ћелија). Када долази до њиховог спајања са сперматозоидима in vitro, резултати могу бити такви да се добију не један или два и три ембриона, колико je природно да жена може да изнесе у трудноћи, него и више од десет ембриона. У таквим условима, дакле, јавља се тзв. „вишак ембриона“. Ови ембриони се подвргавају процесу замрзавања до следеће прилике, тј. до следеће вештачке оплодње.
Ca хришћанске тачке гледишта оправданост замрзавања ембриона представља по много чему двосекли мач. Добра страна замрзавања ембриона je што се деца рађају и из замрзнутих ћелија у поновљеном поступку БМПО. Лоша страна je што се у том поновљеном поступку битно смањује проценат имплантације. Добра страна je што се на тај начин омогућује лицима која пролазе кроз здравствене кризе, рецимо карцином, омогућује да замрзавањем репродуктивних ћелија или ембриона, накнадно,доћи у ситуацију да их употребе. Лоша страна je што понекад замрзнуги ембриони, због промењених околности, било брачних било здравствених, никада не буду употребљени у репродуктвне сврхе, Иако, наведене дилеме нису безначајне, ни са етичког, ни са егзисгецијалног становишта, треба ипак дати предност добрим, а не лошим предвиђањима, животу, а не смрти. На крају крајева, ниједан живот пред Богом није изгубљен, јер je Бoг управо Бог живих, а не мртвих To je логика којом Бог, како улази у већи ризик, ствара свет имајући бескрајио поверење у човека. Но, овде није реч само о онима који су предмет експеримента, јер je њихово спасење загарантовано, него превасходно о учесницима у експерименту, било да je реч о лекарима или пацијентима.
Иако се питање замрзнутих ембриона, када je реч о бескомпромисним присталицама овог поступка, лако разрешаза економском оправданошћу њихове производње, па онда и замрзавања, то нимало не умањује етичку дилему у вези са тим процесом. Наиме, већ je указано да људи који доносе одлуку о замрзавању својих ембриона нису увек постојани у њеном испуњењу, јер се дешава да, због различитих разлога, одустану од даље процедуре одмрзавања и трансфера ембриона. Такве, „неочекиване ситуације“ никако не би требало да буду повод и оправдање за коришћење замрзнутих ембриона у експерименталне сврхе, на првом месту у постулку њиховог коришћења као маткчних ћелија. Законски се мора обезбедити употреба замрзнутих ембриона искључиво у репродуктивне сврхе, али никако у експерименталне, тј. за научно истраживачке пројекте који би довели у питање постојање и лични живот ембриона. Када je реч о економској страни проблема и правдању експеримената на замрзнутим ембрионима високом ценом њиховог стварања, та пракса се не може ничим оправдати, јер није реч о тржишном производу за једнократну употребу, него о људским животима у настанку.
Не ретко се употреба ембриона за терапеутске сврхе оправдава њиховим „спасавањем“ од пропадања. На тај начин се веће зло замењује мањим, јер суштински проблем, посматран са етичке стране, јесте у томе да се жртвује цео ембрион, цео један будући живот, ради терапије или исцељења човека од једне болести. Хришћански однос према болести јесте да патње, невоље и страдања која су њени неминовни пратиоци представљају израз Божије педагогије и у крајњој линији Божијег човекољубља, Стога болест и страдаае не треба доживљавати као знак одсуства Божије благодати него управо у складу са прмињаним речима апостола Павла да се сила Божија у немоћи показује савршена (2. Кор, 12, 9).
Свакако, са хришћанске тачке гледишта, најпоузданији начин да се избегне уништавање „вишка ембриона“ јесте да се оплодња не врши на више од три јајне ћелије, које ће као рани ембриони бити враћени у материцу жене. Иако се, стаистички гледано, на тај начин успешност смањује и повећава економска цена БМПО, не треба ићи за логиком броја, јер често пута „грех тражи број“. Оправдање за своје поступке хришћанин не налази у логици броја и величине, него у логици живота или смрти. Уколико нечији поступак угрожава друго биће, које је при том не само невино, него и немоћно да пружи било какав отпор, онда je савест таквог човека немогуће оправдати, Савест je човеку његов ближњи, а не само његове мисли које се унутар њега сукобљавају или оправдавају (упор. Мт. 5, 23-24),
Уколико хришћански брачни пар пристане на замрзавање ембриона, онда у том случају никако не смеју да буду лакомислени и инертни, него морају имати на уму да je „замрзнути ембрион“ потенцијални живот, „живот у настајању“, „живот чија je реализација одложена на одређено време“, те да и тим ембрионима треба дати шансу на постојање. Хришћани треба да имају превасходно на уму да je живот највећа вредност и да човеку ништа не вреди и да сав свијет задобије а души својој науди (Мт. 16, 26). Уколико овакво схватање постоји и у владајућим структурама народа који ce у огромној већини изјашњава као вјерујући, онда неће биги никакве препреке да се постојећа криза рађања или тзв. „бела куга“ реши подстицајном националном стратегијом наталитета. На тај начин ће и држава показати да je људски живот заиста највећа вредност, а не само прокламована идеја која нема нижакво или само занемарљиво покриће.
Донаторство јајних ћелија и питање „сурогат мајке“
Постоје и друга питања која нису само правна, него дубоко егзистенцијална. Једно од њих je тема донаторсгва јајних ћелија од стране једне особе другој истог пола. Иако je ово питање, у законодавству многих земаља регулисано у склопу закона-о трансплатацији треба указати да се овај проблем решава засебно, правно и егзисгенцијално. Не могу се заобићи специфичности овог вида донаторства, због којих je даривање јајних ћелија у нашм државама законски прихваћено, а негде санкционисано. Треба поћи од просте чињенице да није исто извршити трансплантацију бубрега и дати некоме јајну ћелију. Док у првом случају треба максимадно подржати донаторство, јер се тиме извршава једна од највећих заповести Божијих о несебичном даривању себе друтом, у другој ситуацији може бнти речи о нечему сасвим другом. Посгоје случајеви, нарочито неких несавесних лекара, који су до те мере драстични да намећу посебну пажњу законодавца, јер je било речи о доживљају соиственог ja као „НН“ особе кроз коју се продужује „нн“ врста. И када je законски контролисан и сведен на могућносг од два донаторства, донор и даље има безлични однос према будућем плоду и животу детета. У законодавству већине земаља не постоје никакве обавезе донора репродуктивних ћелија према детету у чијем зачећу и рађању има удела,
Давање јајних ћелија, посматрано из личне перспективе, представља не само давање „генетског материјала, будући да je у том материјалу потенцијал једне будуће личносги, Постоје случајеви када се приликом донаторства код даваоца јајних ћелија, пробуди ,,родитељски инстинкт“, тако да се донор на неки начин везује за будуће потомство. Закон, у највећем броју случајева, не даје донору никаква права на однос према детету које се родило или које ће се родити. И у овом случају не може бити речи о личном односу између донора и његовог потомства.
Посебно и врло деликатно питање јесте склапање уговора о „ношењу детета“ у трудноћи од стране друге жене (носиље). Ко je у том случају мајка, она која je дала генетски садржај или она која je трудноћу изнела? Биологија би била на страни мајке која je дала генетски материјал. Међутим, током целог процеса трудноће ембрион и после фетус je директно упућен на мајку носиљу, што у том периоду ставља сурогат мајку у први план, јер од ње зависи живот плода. Услед ове егзистенцијалне везе детета у односу на мајку носиљу врло je тешко бити „биолошки доследан“ и дете посматрати само као продукт генетског материјала. Том ставу нарочито иде у прилог везаност која долази од стране мајки „носиља“, које нису просто машине за рађање које то чине ради новца, него бића која осећају мајчински инстинкт и љубав не само у пренаталном периоду, него и у постнаталном периоду када се дете одваја од ње. Стога се врло често догађа у земљама у којима су дозвољени уговори.о „ношењу детета“ (нпр. САД), да веза између мајке носиље и детета остане дуто после ношења плода. Та везаност може да узрокује последице које нису само пролазне и емотивне природе, него управо егзисгенцијалне.
Све ове дилеме и животне ситуације захтевају одговор Цркве, а он може бити дат на два нивоа. На првом нивоу Црква треба да покаже разумевање за људска настојаља за продужење врсте, али она настојања која никада неће бити сведена на пуки план биологије и искључити лични однос и приступ. На друтом нивоу, уз сво разумевање за технолошки напредак и нове могућности у обласги биоинжењеринга, Црква не може да у новим условима да заборави да живот има свеготајински призив и смисао. Црква не може изједначити ванбрачну и брачну заједницу и препусгити своје чланове сгихији светских збивања. Треће лице јесге оно које се рађа, а не оно жоје учествује у рађању, било донаторством јајних ћелија, било као сурогат мајка,
И док je условно речено „мајка носиља“ или „сурогат мајка“ била могућа у Старом Завегу, што се види ва примеру односа Авраама и Агаре, за такав однос не налазимо оправдање у Новом Завету. Господ у Старом Завету не критикује Авраама због његове жеље за потомством, као што ни Христос не одбацује левиратски брак (Мт, 22, 23 – 28), него имајући на уму да je Закон педагог за Христа (Гал. 3, 24) указује на веру Авраамову, Наиме, Авраам je у кључном тренутку провере његове вере „дао предност Богу над Исаком“. Старозаветна елизода са Авраамом и Агаром и перикопа о левиратском браку говоре о несавршености људске природе пре Христовог Оваплоћења. После оствареног јединства у Личности Христовој отварају се вечне перспективе људској природи, које je благодаћу имао у предукусу Авраам дајући предност Богу, а које je Христос у разговору са садукејима, који нису веровали у Васкрсење, јасно назначио говорећи: о Васкрсењу нити се жене нити се удају, него су као анђели Божији на небу (Мт. 22, 29).
Из претходно реченог je јасно да они који знају Писма и силу Божију (Мт. 22, 29), међуљудске односе неће посматрати само на нивоу природе ни биологије, него превасходно као израз личне заједнице из које извире. Свако од наведених питања, било да je реч о донагорству репродуктивнихћелија или питање сурогат мајке, иако тешко разрешива са биолошке стране, могуће je доживети и протумачита на правилан начин из перспективе живота и односа у Цркви. У свим оним случајевима, када je већ учињен преступ и када су, пре свега невољио или из незнања, преступљене границе закона, божанског и људског, било да je донаторство извршено од непознате особе или je склопљен утовор са мајком носиљом, ниједно биће неће бити унапред изгубљено, тако да се и поред свих „пропуста“ у БМПО биће које ће се родити или које je дошло на свет, може остварити као јединствено и непоновљиво, Ову тврдњу не треба схватити као пренебрегавање важности биолошких, породичнкх и друштвених односа, него управо као наглашавање њихове важности, али не као апсолутних и незаменљивих категорија, него као средстава за афирмисање човекове личности за њено потпуно остварење. To коначно остварење личности je могуће једино у Цркви као заједници која није ограничена биолошким законима смрти и друштвеним законима нужности.
Црква као заједница деце Божије постоји на другим основама од било које биолошке или друштвене категорије, будући да њени чланови свој идентитет црпу
из јединства са Богом и са свима онима који свој животни credo везују за нови односно вечни живот. Уласком у Цркву кроз свето Крштење и светотајински
живот, сваки који се крсти у Богу добија Оца (Гал. 4, б), а у Цркви мајку која га порађа за вечност. У ближњима, без обзира на биолошку сродност или удаљеност,
уколико су чланови Цркве, сваки који верује у Бога и живи новим еклисијалним начином постојања, задобија браћу и сестре, тако да сви верни постају једна велика
породица која „није од овог света“. Рекавши својим ученицима да нису од овог свијета (Јн. 1,5,19), Господ Христос je све који верују у Њега позвао да живе оним
начином живота који ће их учинити причасницима радости вечног живљења. Свако ко хоће да сачува овај живот, тако што ће себе видети само у биолошким
оквирима, изгубиће га, јер пролази обпичје овог свијета (1. Кор. 7, 31). Зато Господ Христос позива све који верују у Њега да свој живот у овом веку жртвују за друте, како би задобили вечни живог. Никоме, међутим, нуије рекао да полаже право на нечији живот, нити да га жртвује ради неких „узвишених циљева“, јер je рекао својим ученицима: Све што хоћете да вама чине људи, тако чините и ви њима, јер то je Закон и Пророци (Мт. 7, 12).
Имајући на уму сву сложеносг поступка БМПО и етичких дилема које га неминовно прате, православно богословље je позвано да пружи одговор, полазећи од вековног искуства Цркве и на њему утемељеног Предања о стварању и развоју живих бића, затим схватања брака и важности брачне заједнице за живот супружника, као и значаја породичне атмосфере за развој људске личности од момента зачећа. Уколико ни један од наведених елемената човекове егзистенције није доведен у питање, а да притом није утрожена вечна перспектива људског постојања, Црква ни на који начин није и неће бити против иновација на плану људске репродукције. Својим начином живота Црква пружа наду не само онима који нису пронашли или су изгубили смисао у овом свету, него и „успешним у овом животу“, имајући на уму да je човек превасходно биће окренуто вечности.