Православље Број 977, Рубрика Црква и технологија
1 Биометријске системе идентификације превасходно треба проучавати у контексту њихових друштвених импликација, а не само кроз питања техничке изводљивости и применљивости. То подразумева мултидисциплинаран приступ који пре свега обухвата етичке, информатичке, правне и социолошке дисциплине. Сваки редукционизам и свођење ове проблематике на само један од наведених аспеката не доноси добре резултате и води ка погрешним закључцима који могу имати далекосежне последице.
2 Имплементација биометријских система идентификације на бази политичког волунтаризма, без критичког става и ванакадемске расправе је недопустива. Политичке структуре најчешће имају мало знања из ове области и ослањају се углавном на проспекте биометријских корпорација, притом често улазећи и у конфликт интереса. Ниједно слободно друштво себи не сме дозволити да се питања идентификационог менаџмента решавају превасходно у политичким и/или интересним круговима, већ иницијатива и предложена решења првенствено морају долазити од стране стручних и научних институција из релевантних области. Поред стручних и научних препорука, потребно је уважити и став грађана, јер уколико не постоји шира подршка грађана биометријском систему идентификације, исти не треба ни имплементирати.
3 Дневна штампа у великом броју случајева површном обрадом ове проблематике, дезинформацијама и сензационалистичким приступом отежава напор научних радника и стручњака да ову тему приближе грађанима на адекватан начин, зарад стварања што објективније представе. Стога су јавни стручни скупови, округли столови и расправе од виталног значаја по овом питању. Они морају бити одржани пре било какве имплементације биометријских система идентификације на ширем плану, јер у супротном губе смисао и постају формално покриће за пројекте базиране на некритичком и политички вођеном приступу.
4 Аутоматска обрада биометријских података представља једну од кључних особина савремених биометријских система идентификације. Рудиментарне методе биометријске идентификације јесу историјске претече ових система, али се не могу се са њима поистоветити управо због недостатка аутоматске обраде података. Поистовећивање биометријских података на електронским и неелектронским носиоцима није правилно због разлика у детаљности, брзини обраде, опсега тренутног преузимања података и могућностима директног укрштања. Иако се сматра да су савремени аутоматизовани биометријски системи непогрешиви, то теорија и пракса демантују и недвосмислено их категоризују у пробабилистички корпус.
5 Не сме се допустити укидање концепта анонимности у случајевима где га је могуће очувати. У случајевима где је биометрија сувишна, као код имплементирања електронске управе, не треба је ни инкорпорирати, јер се тиме биометријски систем идентификације уводи на нелојалан начин. Технологија сама по себи не сме бити циљ, већ искључиво средство и мора бити одмеравана општеприхваћеним етичким постулатима. У случају колизије технолошких решења и правно-цивилизацијских норми, предност увек треба да је на страни ових других, што је принцип који треба применити и на биометријске системе идентификације.
6 Захтеви научних кругова да се уведе мораторијумом над широм применом биометријских система идентификације све док се темељно не испитају постојећи правно-технички механизми безбедног коришћења је реалан и сврсисходан. Но пре тога је потребно извршити темељно истраживање о томе да ли биометријски системи идентификације уопште мењају природу политике у конкретном друштву, да ли нарушавају однос између државе и појединца и да ли конкретна имплементација отвара тоталитарне премисе за будућност. Приступи који су нисходни и крећу од техничке имплементације идентификациониг решења без уважавања темељних постулата на којима свако друштво почива воде лаганом урушавању норми и његових темеља.
7 Проблеми различите природе који искрсавају приликом некритичке имплементације биометријских система идентификације не могу се решавати саморегулативним методама. Проблемима етичког, безбедносног и правног карактера мора се темељно и критички приступати и они се морају решити пре конкретне имплементације система. У случајевима доказане незаконитости пројекта не сме се допустити принцип конвалидације.
8 Увек треба давати предност решењима на добровољној основи, уколико је то могуће. У том случају је обавезно прецизно санкционисање потенцијалне дискриминације. Приметно је да политичке структуре углавном форсирају употребу биометријских система идентификације на ширем плану у ултимативном и инвазивном погледу, правдајући се најчешће борбом против тероризма и организованог криминала, као и модернизацијом управе. Такви аргументи немају реално упориште и не могу издржати темељну критику, иако се често користе.
9 Било каква имплементација у приватном сектору мора бити у складу са законским нормама о заштити личних података и података о личности. Уколико те норме не постоје, биометријске системе идентификације треба забранити у приватном сектору пре доношења прецизне легислативе која би их регулисала. С тим у вези, закони о заштити података о личности и личних података морају бити прецизно нормирани, посебно у делу који се односи на прецизирање нових видова криминалних активности и њихово конкретно санкционисање.
10 Концепт централне базе биометријских и њима придружених података има потенцијал за актуелизацију информационо контролисаног друштва. Иако у перцепцији просечног грађанина проблематичан може бити само уређај на коме се биометрија налази (смарт картица или нешто друго), у етичком, правном и информационом смислу највећи проблем представља централна база биометријских података, која временом може да прерасте у тоталитарни паноптички супстрат уколико постоји могућност укрштања са осталим базама. Укрштање разнородних база података је могуће на више начина, али у пракси се своди на коришћење универзалног алфанумеричког идентификатора. Због повећања концентрације моћи полицијског апарата, рањивости централне базе споља и изнутра и њене потентности за развој информационо контролисаног друштва, концепт централ(изов)ане базе биометријских и укрштањем придружених података представља насртај на концепт слободног друштва и треба га законом забранити.
11 Будуће итерације некритичких имплементација биометријских система идентификације конвергирају ка друштву тоталног надзора и контроли свих трансакција. Проблематични аспект токен-а, тј. уређаја на коме је смештена биометрија, није везан за његову садашњу имплементацију у виду једнонаменских смарт карти, већ за концепт вишенаменског документа и евентуалну будућу имплементацију у виду биочипа (имплантата), што је огромном броју људи данас апсолутно неприхватљиво. Концепт биочипа је посебно неприхватљив у срединама са већински хришћанским становништвом, због конотација које такав развој догађаја доноси у поређењу са Јовановим Откровењем и чињеницом да би неслагања по том питању интересне групе могле да искористе за увођење раскола и немира међу неистомишљенике.
12 Историјски гледано, у слободним земљама је притисак политичких структура за некритичку имплементацију биометријских система идентификације довео до реакција академских институција и научних кругова, мислеће јавности и НВО сектора који се бори за очување права на приватност. У земљама са већински православним становништвом активан отпор некритичкој имплементацији биометријских система дала је и Православна Црква. Највећи отпор је приметан у земљама обичајног права, док је најмањи отпор приметан код блискоисточних и далекоисточних земаља. Постоје случајеви земаља где су некритички концепти оборени на судским инстанцама, одбијени у парламентарним заседањима, повучени под притиском јавности или пак компромитовани безбедносним пропустима. Постоје и примери земаља са високим нивоом грађанске свести и економских стандарда у којима се овакви системи користе на добровољној основи.
13 Да би се имплементације биометријских система у свету реално сагледале, потребно је познавати историјску позадину и њихов социолошки миље и извлачити закључак за сваки појединачни случај. Уз то, потребно је правити разлику између различитих имплементација, типа документа, постојању односно непостојању централне базе података, интероперабилности и опсегу биометријских података који предлаже за узимање. Апсолутно је неприхватљиво извлачење једнозначних закључака на основну различитих типова имплементације.
14 Државни пројекат биометријског система идентификације грађана у Републици Србији, јавности представљен 2003. и озакоњен 2006. године, представља класичну матрицу примењеног волунтаризма у области идентификационог менаџмента, у којој се биометријски систем за идентификацију купује и инсталира пре било какве јавне и парламентарне дебате, уз кршење системских закона приликом куповине опреме, да би потом уследила својеврсна конвалидација спорног уговора. Република Србија је тиме постала парадигма некритичког увођења биометријског система идентификације у свету и пример политички вођеног пројекта који је у колизији са свим наведеним тачкама из закључка ове студије. Са друге стране, антиномија случаја Републике Србије се огледа у историјској потврди да грађански отпор потпомогнут угледним институцијама може довести до накнадног преусмеравања сличног пројекта на добровољну основу (у одређеној мери), чиме наша земља спада у малобројни круг слободних земаља таквог искуства, али не у потпуности – због задржаног концепта јединственог (сада удвојеног) идентификатора и централне базе биометријских података.
15 У случају како Републике Србије тако и остатка слободног света, од примарног је значаја принципијелно очување темељних слобода на којима савремено друштво стоји, уз активно укључивање релевантних научних и стручних институција у плодну дебату која би дала финалне смернице за критичку имплементацију, уз обавезно уважавање става шире јавности. Приступи базирани на политичком волунтаризму и некритичком модернизму воде искључиво ка нимало светлој етатистичкој будућности.
Из књиге Оливера Суботића „Биометријски системи идентификације“ стр. 131-134.
Биометријски системи идентификације:
критичка студија
Оливер Суботић
Издавач: Институт за политичке студије, Београд 2007, 184 стр.
Поводом учесталих полемика о новом закону о личној карти, подстакнут недоумицама верника и једног дела епископата, Свети Архијерејски Синод СПЦ је јуна месеца 2006. године затражио стручно мишљење од Оливера Суботића, дипломираног инжењера и теолога, тадашњег службеника Информационо-документационог центра Православног богословског факултета. На основу тог захтева, Суботић је израдио стручну студију, која је послужила као почетна основа за креирање далеко опсежнијег дела од стране истог аутора, под називом Биометријски системи идентификације: критичка студија, публикованог марта ове године. Према нашим сазнањима, то је прва књига из наведене области написана од стране српског аутора.
У првом делу књиге је објашњена терминологија, историјат и карактеристике биометријских система идентификације. У другом делу су обрађене друштвене импликације таквих система, посматрано из правног, етичког, теолошког, социолошког, информатичког, безбедносног и осталих релевантних аспеката. Тај део је и централни део целе студије. У трећем делу књиге су обрађене десетине конкретних имплементација (биометријске личне карте и пасоши пре свега), уз упоредне карактеристике идентификационих система различитих земаља у свету и неколико детаљних студија случаја. И на крају, четврти део је историографског карактера и говори о историјату увођења биометријских система у Србији, отпору СПЦ, академске заједнице и дела НВО, и на крају, решења које је као компромисно донела Влада почетком ове године, уважавајући ставове грађана. Поред тога, аутор је као додатак студије публиковао и неколико текстова који су сведочанство критичких ставова у свету и Србији по овом питању.
Приликом израде студије, аутор је користио више различитих и разнородних референци. На првом месту, то су студије Лондонске школе економије и политичких наука (LSE), стручне студије и чланци професора Роџера Кларка (АНУ), материјале посебног одсека Правног факултета Универзитета у Отави (CIPIC), затим извештаје и студије познатог FIDIS конзорцијума, стандардне Уједињених нација, декларације Европског парламента и званичне извештаје парламентарних тела западних земаља, извештаје и анализе водећих светских организација из области приватности (EPIC, Privacy International, ACLU, EDRI), медијске извештаје светских медијских кућа (BBC, Guardian, Scotsman), информације Европског биометријског портала, ауторизована предавања повереника за информације у западном свету, стручне студије водећих светских стручњака из области примењене криптографије, полемике, домаћу стручну и дневну штампу… Сви ти извори су наведени како у критичком апарату тако и на крају студије, најчешће са прецизном путањом до интернет електронске адресе документа.
Вреди истаћи и изузетан тим рецензената, који је сигурно допринео квалитету студије – у питању су врхунски српски стручњаци из области информационих технологија, права, безбедности информационих система, политикологије и историографије.
СПЦ је одлуком да се бори за електронске слободе и приватност како својих верника тако и свих грађана Србије стала уз бескомпромисне светске академске институције и аутентичне грађанске организације и тиме потврдила своју цивилизацијску одговорност на овим просторима (о чему је известио чак и Njорлд Нет Даилy ове године). Многи су се питали: зашто је баш Црква реаговала, не схватајући да је право питање: зашто нису реаговали они који су по природи ствари то требали да учине (највећи део тзв. НВО сектора и академске институције)? Плодови те борбе су већ сада видљиви: уредба Владе о добровољности по питању чипа на личној карти и чињеница да је у току израда новог и адекватног закона о заштити података о личности. У том погледу, књига Оливера Суботића представља само један део саборног отпора у коме је сваки слободан, одговоран и критички настројен грађанин, уз недвосмислену подршку СПЦ, дао свој допринос. Књига се може купити у просторијама Института за политичке студије у Београду (информације на телефон: +381 11 3613 240).
Б.Нешић