Datum: 15.01.2010 23:00
Autor: Сања Влаисављевић
Слуша и гледа човјек са јавних сервиса све и свашта, чита све и свашта у дневним новинама и оним другима, али ријетко ће наћи просту и јасну информацију о ономе што се догодило. Догађају се, рецимо, напади на вјерске објекте, али сервиси и грађански медији као да не добивају такве информације, а они сарајевски дневни и још притом грађански су примјер из којега се може видјети добро угнијежђени грађански национализам.
Тако је у Сарајеву у ноћи између 8. и 9. јануара оскрнављена црква Светог преображења, а неколико дана прије тога су се појавили непримјерени натписи у трамвају. Наравно, јавност треба о томе да има информацију, као што увијек о сличним догађајима из других дијелова ове земље до Сарајева информације стигну чини се и прије него се догађаји десе. Додуше, подударило се то са Даном Републике Српске и периодом божићног славља. Но чак и да није тих дана било ништа од овога, информација на јавном сервису и дневној новини треба наћи своје мјесто. И било би неправедно рећи да није нашла. Aли како?
У приватној, некада узорно грађанској новини Ослобођење, опет негдје у некој рубричици вијест (као и увијек у сличним приликама), освануо је мали, мајушни текст у којем се наводи „Митрополија дабробосанска изразила је јучер забринутост због напада на цркву Светог преображења у сарајевском насељу.“ Задржат ћемо се мало на овој реченици.
На претходним страницама нити дан прије у тим истим новинама нема никакве вијести да се на том објекту ишта десило. Читатељ, дакле, сазнаје да Митрополија реагира на нешто што се десило негдје у Сарајеву, точније „у сарајевском насељу“. Уз то мало неповезанога текста стоји слика цркве, али аутор непотпуне информације није предвидио да би текст могао прочитати и нетко изван Сарајева. Даље можемо прочитати у двије реченице како је на тај напад реагирао „секретар Митрополије“, као и да је штета што је то било за вријеме Божића, а информација је пренесена са СРНЕ. Сутрадан, овај пут у рубрици „Црна хроника“, можемо прочитати да уствари провалници нису однијели ништа из цркве, али да из џамије те исте вечери јесу однијели извјесну опрему. Наслов овог прилога гласи: „Полиција трага за провалницима у цркву и џамију“. Ето па тко је и помислио да је нападнута само црква преварио се јер сада су ту и нове информације о џамији и сарајевском трамвају. A у трамвају су пар дана прије осванули неки натписи. Ти натписи у сарајевском трамвају били су уствари „фашистички графити“, наводе у овој новини. Дакле, у првом случају ријеч је о најобичнијој провали са сретним епилогом. Све је остало у цркви. A да би се догађај могао повезати са национализмом, то из овог текста бива сасвим отклоњено као идеја. A у трамвају ништа страшно, неки натпис и то је све, али ријешит ће се то, народе без бриге!
Међутим, иста вијест има други садржај и посве друкчији тон у другој приватној новини која са далеко мање претензија хоће да буде дневна новина за све грађане, у Aвазу наиме. Ту сазнајемо о каквим „фашистичким графитима“ се доиста радило: „Ратнохушкачке и националистичке пароле појавиле су се у трамвају који је Холандија недавно донирала сарајевском предузећу ГРAС“. Притом читамо и неуспоредиво коректнију вијест у којој нема релативизирања оштећења цркве или придодавања других случајева овоме. Чак и да има других сличних случајева који су се десили у истом тренутку, они никако немају исту специфичну тежину, јер су православци, нажалост, мањина у Сарајеву.
Зло које призива рат
Наравно не треба ни напомињати да ово није била практично никаква вијест за федерални јавни сервис, нити у информативним емисијама нити онима које се опсесивно баве Србима, Републиком Српском и православљем. Aли треба остати још мало на претходно наведеним датумима и немилим догађајима. Као што је споменуто, било је то и вријеме када је РС славила свој празник.
У вријеме када су освануле претходно наведене информације у првим новинама, дакле оним грађанским, осванули су и помпозни наслови како Тадић неће подржати подјелу БиХ (ето баш као да БиХ није толико подијељена да скоро више и нема гдје бити подијељена), како се СНСД не треба крити иза леђа свога народа, вијест да се обиљежава Дан РС, мало више занемарена вијест да предсједавајући Предсједништва поштује РС и његов дан… A већ сутрадан је освануо наслов већи од новине: „Залагање за Караџићеву тековину“, што је поента изјаве тренутног политичког миљеника ове новине. Кажем тренутног јер тако је то са грађанским струјама у медијима „данас јеси наш, сутра већ ниси, или јучер ниси био а данас си нам главни“. У исто вријеме у другој приватној новини, Aвазу, освануо је чланак под насловом „Дан РС обиљежен без Бошњака“, али такав у којему су без имало ратнохушкачког језика објашњени разлози челних бошњачких политичара из РС о њиховом негодовању на овај празник, али изнесени су и ставови господина Додика, Тадића и Комшића. Није у овом тексту било ратнохушкачке реторике и призивања демона претходног рата. Биле су ту само вијести и разлози „за и против“.
Нијемост на зло, зло у нијемости
У демократским медијима, као и у истинским демократским друштвима, ступањ друштвене слободе и праведности се понајприје мјери „према статусу мањина“. Када изостану вијести о оваквим мирнодопским рушењима и провокацијама није ли то поуздан знак о недостатку суосјећања према свим вјерницима православне вјероисповијести? Сарајево је на себе преузело тежак испит, јер је то једини град који непрестано инсистира на својој мултикултуралности и размеће се својим медијским герилцима који се боре за права свих, при чему су „сви“ очигледно само они који мисле „онако како би требало да се мисли“. И да завршим питањем које сам прије неки дан прочитала у коментару господина М. Баздуља, колумнисте Ослобођења, чији текст је прави инцидент за ову новину, а које ми се и самој наметнуло: „Замислимо, међутим да су у ноћи између другог и трећег дана Бајрама полупана стакла на некој бањалучкој џамији… сигурно је да ствар не би прошла овако глухо.“
Шуте тобожњи грађански интелектуалци и медији, али срећом на трагу поштене грађанске свијести на такве информације реагирају они који се не размећу таквим својим опредјељењем.