Култура
Васко Попа први пут преведен у Италији
Заслугом угледног италијанског часописа „У облику речи”, који излази у Болоњи, представљен је обиман двојезички избор из поезије нашег „песника света”
За Васка Попу (1922-1991) кажу да је био песник света. Добитник је међународних литерарних признања,његове књиге преведене су на двадесетак језика (песник и есејист Ален Боске је превео Попину поезију на француски,Октавио Паз је заслужан за преводе на шпански),а био је и често позиваннакњижевнеманифестацијеширом света. Тада је упознао многе признате писце и песнике (Надин Гордимер,Сол Белоу,Артур Милер,Тадеуш Ружевич,Ђанкарло Вигорели…) од којих су му неки,почев од енглеског песника Теда Хјуза, Мексиканца Октавија Паса и земљака Чарлса Симића (песма „Пирамиде и куле“), посветили стихове. Дружио се и са Борхесом коме је он посветио песму „Песников хлеб”,док је нобеловцу Гинтеру Грасу позирао за портрет.
Иако један од најпревођенијих српских песника у свету, Васко Попа доскоро није био превођен у Италији. Тек недавно, заслугом угледног италијанског часописа „In forma di parole” („У облику речи”), који излази у Болоњи, а познат је по томе што објављује поезију најистакнутијих европских песника, представљен је обиман двојезички избор из поезије Васка Попе „Васко Попа, песме“.
Ово прво велико издање нашег песника на италијанском приредио је Лоренцо Касон, који у опширној Белешци о поезији Васка Попе, између осталог, пише да је Попа, као велики послератни југословенски песник, изузетно цењен у отаџбини, био харизматична и ауторитативна фигура. Он сматра да је поета „започео одлучујући преокрет у књижевној историји сопствене земље. Обележавајући неповратни растанак са доктрином социјалистичког реализма и противећи се цензури и прогонима, поновно је потврдио, изнутра, апсолутну аутономију песничког говора, своје право да остане веран једино самом себи“.
У надахнутом поговору, који је потписао Дан Октавијан Ћепрага (професор румунске књижевности на универзитету у Падови), уз детаљну анализу најзначајнијих Попиних књига и циклуса као што су „Кора” и „Врати ми моје крпице”, подвучено је да је реч о песнику изузетног, европског формата.
Марио Андреа Ригони, универзитетски професор италијанске литературе, књижевни критичар и есејиста, у надахнутом приказу, насловљеном „ Песник чаробњак који је опевао ослобођење Балкана“, објављеном у културној рубрици дневника „Коријере дела сера“, подсећа да, мада су Попине одабране песме још 1969. објављене на енглеском (Selected poems, Penguin books), по избору Теда Хјуза, а да је годину дана касније, у преводу Чарлса Симића, објављен и други зборник (The little box, The Charioteer press), италијански читаоци су тек сада у прилици да се упознају са стваралаштвом Васка Попе. Двадесет година након песникове смрти, у монографском издању (поменутог) италијанског часописа, на 292 странице, представљен је интегрални превод три Попине песничке збирке: „Непочин поље” (1956), „Усправна земља“ (1972) и „Вучја со“ (1975).
Ригони такође (као Касон) истиче да је великан српске поезије слављен у Србији иако је игнорисао социјалистички реализам. Затим примећује да Ћепрага, у одличном поговору књиге, правилно уочава да Попино дело омогућава да „измеримо не само ломљаву која нас је раздвојила него и дистанцу коју треба превазићи да би велику поезију Источне Европе, створену током ових последњих шездесет година, с пуним правом, поново сместили на заједнички интелектуални и духовни фронт“.
Снежана Симић
Последњи коментари
mraovic dragan | 09/10/2011 09:04
Vasko Popa nije prvi put objavljen u Italiji u okviru casopisa „U formi reci“ u Bolonji. Poznato mi je da je objavljen na italijanskom jeziku u posebnom prilogu – separatu, casopisa La Battana, u Rijeci, dok ga je uredjivao profesor i knjizevnik Eros Sequi. U samoj Italiji se Vasko Popa prvi put pojavio, najverovatnije, a sigurno pre objavljivanja u „U formi reci“, u knjizi „Srpska poezija dvadesetog veka“, koju su priredili dr. Svetlana Stipcevic i prof. Danijel Djankane, izdavac „Levante Editori“, Bari, 2005. Prevodioci Popinih pesama bili su Rajna Zivkovic Mandolfo i Dragan Mraovic. Knjiga sluzi i kao obavezna lektira za studente srpskog jezika u Italiji.
Inace, prof. Zivkovic je objavila, na italijanskom jeziku, pesme Vaska Pope u dvojezicnom izdanju „Momenti poetici“, Institut za knjizevnost i umetnost, 1997, Beograd. Gresku o „prvom objavljivanju u Italiji“ nacinio je novinar lista „Korijere dela Sera“.
prof. Dragan Mraovic, knjizevnik i knjizevni prevodilac.
Dragana Rosic | 09/10/2011 09:48
Ja zivim u Libiji,jednom sam bila pozvana na svadbu ,u neko selo pored grada Zintana,udaljeno oko180km,od Tripolija. U Libiji se svadbe organizuju odvojeno za muskarce i zene, moj muz i ja smo stigli negde popodne,on je ostao sa muskarcima ,a ja sam usla u kucu gde je bila organizovana proslava za zene.Prisutne zene bile su razlicitog godista,popila sam caj sa njima ,malo sam popricalai upoznala se sa tri lepe mlade devojke.Rekle su mi da studiraju fiziku u Tripoliju,pitale su me odekle sam ,i kada sam odgovorila ,pocele su da mi recituju poeziju Vaska Pope,normalno na arapskom,One su bile Berberke,i naucile su da recituju poeziju velikog pesnika na jeziku koji nije nj.meterinji,a mene je bilo sramota sto ne znam niti jedan stih.Pozdrav
jovan veleski | 09/10/2011 17:00
Zasto Gospode nema vishe vakvih ljudi?
Биографија
Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.
Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.
Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.), Поноћно сунце (Београд, 1962.). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења.
Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.
Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.