Аутор: Славица Лазић, Број 1027-1028, Рубрика Разговор са проф др Здравком Пеном професором на катедрама за хришћанску етику и догматику са упоредним богословљем Богословског факултета Св. Василије Острошки у Источном Сарајеву, разговарамо о потреби рецепције светоотачке теологије како би се тумачили проблеми које намеће модерна биоетика.
Да ли православно богословље има одговор на биоетичке проблеме као што су клонирање, вантелесна оплодња и еутаназија и могу ли се ти одговори наћи у вековном искуству Цркве и светоотачком Предању?
– Православно богословље би изгубило свој смисао или свој унутарњи логос постојања уколико, у сваком времену, па и у овом у коме живимо, не би могло да понуди одговор на егзистенцијалне проблеме људи. Међутим, одговор Цркве није у некаквим ставовима које она а приори даје преко њених богослова, него превасходно у начину живота којим живе њени чланови. С обзиром на чињеницу да о проблемима клонирања, вантелесне оплодње, рађања деце са изабраним карактеристикама, «стварања» нових организама, пресађивања људских органа и других биотехнолошких достигнућа, не постоје изричита сведочанства у Светом писму, тако ни у делима отаца Цркве, неопходно је прибећи општим критеријумима који имају библијско и светоотачко утемељење. При том ти критеријуми морају имати заснованост у светотајинском животу Цркве, где се одвија целокупни живот њених чланова.Православно богословље, по својој најдубљој вокацији, има задатак да укаже на значај људске личности, на важност услова у којима она настаје, на неопходност њеног развоја и остварења коначног назначења. Кроз ту призму добијају значај и бивају сагледавани и сви проблеми око савладавања егзистенцијалне напетости између живота и смрти, а на крају и питање превазилажења саме смрти. За сагледавање свих ових аспеката људског постојања од пресудног значаја је богословље отаца Цркве, великих антрополога св. Григорија Ниског, св. Максима Исповедника и др. Помоћ савременог богословља би свакако била не у наметњу готових решења, давању догматских рецепата и доношењу строгих забрана, него у позиву и призиву људима да живот виде из перспективе Цркве, одакле се могу на најбољи начин сагледати човек, а онда у светлу библијске и светоотачке антропологије и егзистенцијалне димензије биотехнолошких истраживања.
На који начин хришћанска етика може бити од користи у вредновању биотехнолошких истраживања?
– Помоћ хришћанске етике савременој науци уопште, и биотехнологији посебно, је неопходна зато што се у нашем времену све више губи мит о идеолошкој и аксиолошкој неутралности научних истраживања. Потребно је, дакле, преиспитивање како метода инжењеринга, тако и његових резултата са етичког гледишта, који би био утемељен на хришћанском доживљају живота као Божијег дара, који почиње од момента зачећа, на искуству личносног постојања које почиње са Крштењем као новим рођењем, продужава се и никад не престаје у Евхаристији као новом животу, у коме закони биологије уступају пред законима живота нове твари у Христу. И док је слоган Silete theologi in munere alieno (што би у слободном преводу значило: ућутите теолози у стварима које вас се не тичу) некада имао своје оправдање на Западу где је и настао, данас када је друштво и на Западу и на Истоку у највећој мери секуларизовано, не постоји бојазан од уплива или било какве доминације хришћанског богословља у питањима биотехнологије. Висок ниво биотехнолошких достигнућа, резултати који превазилазе сва очекивања, с једне стране, запањеност и збуњеност пред тим истим резултатима, с друге стране, су важни разлози због чега је неопходно етичко вредновање биоинжењеринга. Оно што некад изгледа величанствено и запањујуће откриће не мора бити етички прихватљиво. Биоетика свој унутарњи логос постојања управо налази у једној таквој чињеници.
Савремено доба је довело у питање све вредности човекове егзистенције, као што су смисао брака, васпитање деце у породичном окружењу, истину да је човек по рођењу икона Божија. Ако се свим тим проблемима дода још и питање вештачке оплодње, како се снаћи у том лавиринту проблема савременог живота? Да ли је биомедицински потпомогнута оплодња, која омогућава стицање потомства многим браковима, у сагласју са хришћанским етосом?
– Полазећи од вековног искуства Цркве и на њему утемељеног Предања о стварању и развоју живих бића, затим схватања брака и важности брачне заједнице за живот супружника, као и значаја породичне атмосфере за развој људске личности од момента зачећа, потпуно је неприхватљиво изједначавање брачне и ванбрачне заједнице, коју законодавна власт у Србији, по узору на европске стандарде, нуди својим поданицима. Та нова, у ствари, стара нехришћанска свест уноси додатне проблеме у ионако, у протеклом периоду, израњавано друштво. То је друштво у коме је и породица и личност била изложена свим могућим експериментима, само не оном једино потребном експерименту новог живота у Христу, који би од усамљених и егоистичних јединки начинио саборне и алтруистичне личности. Бити личност подразумева управо однос са другим личностима, не самозатварање у своју природу и изоловање од других личности. Лични начин постојања је својствен човеку од тренутка зачећа. Личност ембриона је у најнепосреднијем смислу упућена по природи на њене родитеље, али исто тако и на њихов лични живот. Од зачећа детета почиње учествовање не само родитеља у животу новог бића, него и новог бића у животу његових родитеља. Дете треба да прође све фазе биолошког узрастања, али уколико не дође до његовог духовног напредовања, тј. узрастања у Духу Светом, онда ће тај живот остати затворен у његовој биолошкој ипостаси. Зато мера узрастању сваког словесног бића јесте и треба да буде Христос, тако да свако дете које се роди треба да узрасте превасходно у меру раста пуноте Христове (Еф. 4, 13).
Питање вештачке оплодње не треба посматрати само из перспективе биологије и идеализације природних закона, као што то чине представници римокатоличке теологије. Фаворизовање природног зачећа је свакако оправдано у свим оним ситуацијама када се до оплодње може доћи на тај начин, односно када се из неких ирационалних разлога такав однос избегава. У случају да је вештачка оплодња једино решење да се добије потомство, изостављање такве могућности под изговором да се тиме нарушава природни однос између супружника је потпуно неоправдано, не само са биолошке, него и са теолошке тачке гледишта. На основу целокупног библијског Предања се може недвосмислено закључити да природни полни однос не представља идеални начин постојања људске природе, него се превасходно јавља као израз Божијег снисхођења, и то после прародитељског греха. Иако су у западној теологији, мислиоци, попут Августина и Томе Аквинског, заступали тезу да је живот првих људи у Рају, поред осталог, подразумевао и полне односе, библијско казивање недвосмислено упућује на то да је тек након изгнања из Раја Адам познао Еву, жену своју (Пост. 4, 1). Идеал постојања људске природе, ка коме она стреми, јесте онај који ће бити у Будућем веку, када ће људи бити као анђели јер о Васкрсењу нити се жене нити удају (Мт 22, 30). Сви они који заборављају на есхатолошко назначење људске природе и идеализују природно стање после пада не знају Писма ни силу Божију (Мт 22, 29).
Истину о начину постојања људске природе после пада објављује и псалмопесник Давид када каже за своје рођење да је било у безакоњу и у греху: у безакоњу се зачех и у гресима ме роди мати моја (Пс. 50, 5). Његово рођење, као и рођење свих људи се остварило на исти – природан начин, па ипак је окарактерисано као безакоње и грех. Пророк Давид не говори о етичности својих родитеља, него о начину постојања људи после сагрешења наших заједничких предака Адама и Еве. Прародитељским грехом је уведено рађање с муком, јер Бог је рекао Еви да ће са муком рађати децу (Пост. 13, 16). Значење тих речи јесте да је Бог од почетка предвидео другачије рађање, које не би било са порођајним мукама. По тумачењу св. Григорија Ниског, Бог није дао човеку одмах после саздања по икони способност или силу да рађа и размножава се, што значи да рађање не припада икони Божијој у човеку, него да му је дао ту способност онда када је начинио разлику између мушког и женског. Овде је тајна првог и Другог Адама, у коме нема ни мушког ни женског, него су сви нова твар у Христу.
Из перспективе живота у Цркви, да ли сви људи имају исту будућност – и они рођени природним путем и они зачети вештачким путем и они који су дошли на свет поступком клонирања?
– Из перспективе Христовог рођења у телу, као јединог рођења без греха, будући да је рођење у Духу Светом, а као такво у пуном смислу израз Божије слободе и људске, свако друго зачеће и рођење јесте у греху, јер је одлика другачијег, у односу на првобитни, начина постојања људске природе. Грешност, да још једном нагласим, није својствена само онима који се рађају вештачким, него и онима који долазе на свет природним путем. Вештачком оплодњом се само настоји опонашати природни закони и надоместити тамо где они нису присутни и делатни. Треба нагласити да услов свих услова за спровођење вештачке оплодње јесте да ни на који начин не дође до уништавања тзв. вишка ембриона, нити до њихове употребе у научно истраживачке сврхе.
Међутим, да бисмо изашли из закона нужности и ушли у област слободе, физичко рођење треба да уступи место духовном рођењу и на тај начин да се заодене у пуни смисао. Изнова рођени у Духу Светом, по речима св. Максима Исповедника, бивамо уподобљени Христовом рођењу у телу. Сви крштени Бога називају Оцем (Гал. 4, 6), јер у купјељи новог рођења примају истог Духа Којим је Христос рођен у телу. Дакле, из перспективе живота у Цркви, сви људи имају исту перспективу – и они који су зачети природним и они који су зачети вештачким путем, па чак и они који су клонирани.
Да ли то значи да је клонирање прихватљиво као поступак биомедицински потпомогуте оплодње?
– Иако заговорници клонирања истичу вишеструке предности ове методе у односу на природни начин репродукције, нпр. да би се губитак једног детета лако могао надокнадити његовим клоном, православно богословље не може да наивно поверује у такву могућност, јер види личност као јединствену и незаменљиву. Неприхватљива је не само замена, него и употреба једне личности зарад егзистенције друге. Заступници клонирања клона виде као биће које је извор гена и појединих органа, чиме га своде на ниво објекта. Они будућност човечанства виде само у суперлативу, јер би ушло у фазу невероватног прогреса, пошто би се могли репродуковати људи одређених физичких особина (одређеног пола, боје очију, висине), са изузетним талентима (научници, уметници), карактерима (етични, вредни) способностима (генијални). Клонирањем се ствара човек по икони човека, а не по икони Божијој. Па ипак, ако један клон пожели да надиђе датост свог постојања, он то може учинити рођењем у Духу Светом, када ће добити личне дарове, који су независни од његовог биолошког статуса, којег он не мора ни бити свестан. Наравно, ово важи под претпоставком да клон није неко заробљено биће које само биолошки вегетира и чека доб да буде експлоатисано као извор органа. Ту је већ реч о криминологији, а не о теологији.
Како модерни човек да своју слободу, у ове дане слављења Божића, усмери ка вечном животу?
– Данас постоји велика криза слободе, превасходно због неразумевања шта она представља. Слобода се схвата у маркетиншком смислу, као избор у куповини, као израз потрошачког менталитета. Разуме се и као политичка слобода, која претпоставља избор између више политичких опција. У време атеистичког једноумља је пласирана идеја: човек сам и ништа ми није страно. Апостол Павле каже: све ми је дозвољено, али све ми не користи (1. Кор. 6, 12), чиме хоће да каже да се слобода не исцрпљује у непрестаном бирању, него да она има позитиван садржај, да је слобода да Богу, а не свему што човека удаљује од Бога. Слобода је начин постојања, који се заснива на вери у Бога који слободно постоји и Који може човеку да дâ могућност вечног постојања, тако што ће надићи законе трулежности и смрти. Пресвета Богородица је своју слободу исказала као дар Богу, као служење. Из тог разлога се Божићни пост у Цркви доживљава као период у коме доминантну улогу игра живот Пресвете Богородице. Првобитно, овај пост је почињао химнама које се везују за Ваведење, за улазак Пресвете Дјеве у храм. То значи да одлука Пресвете Богородице да роди Сина Божијег у телу није била резултат тренутног избора, него израз њене вере и живота који је сав био у служењу и посвећености Богу. Управо се из ових разлога Божићни пост у Цркви доживљава као период у коме пресудну улогу има живот Пресвете Богородице. Време од празника Ваведења, на почетку поста, до празника Рођења Господа Исуса Христа је у богослужбеном животу Цркве сажето историјско време живота Дјеве Марије (од њеног увођења у Храм до Рођења Спаситеља). То је уједно и време поновног рођења Господа Христа у душама верујућих, јер је Његов силазак на земљу залог нашег узласка на небо и вечног јединства са Њим.