Са Википедије
Виктор ИгоВиктор Иго (фр. Victor Hugo) (26. фебруар 1802.-22. мај 1885.) био је не само велики француски писац, већ и предводник многих књижевних и политичких генерација.
За његово име везан је настанак француске романтичарске књижевности. Виктор Иго је је био песник, романсијер и драмски писац. Веома је био укључен у политички живот Француске. Традиционална љубав Француске према слободи, снага националног духа и величина њене хуманости најпотпуније су се изразиле у делу овог великана.
Иго је рано стекао књижевну славу, која га је пратила све време његовог дугог живота. У петнаестој години његове стихове запажају и похваљују највиши чланови Француске академије, а већ у осамнаестој бива примљен за члана Академије у Тулузу. Његова слава стално расте и он, од угледања на на велика имена француског класицизма, прелази на оригинално књижевно стварање. Иго тада иступа као отворени присталица нових, романтичарских струјања у књижевности. Чувени предговор драми Кромвел сматра се манифестом романтизма. У њему Иго захтева да нова књижевност буде осећајна, а не рационална, да делује снагом речи и осећања, а не прописаном формом и укоченом конструкцијом. Писци класичари су реаговали ватрено и охоло, али романтичарска књижевна реч већ је била продрла у живот и заталасала младе књижевне генерације.
Славни писац је остао веран својим идејама до краја живота. Такав је био и после повратка у Француску, када се париски пролетеријат 1871. године обрачунао са буржоазијом и ројалистима. Он се хумано залагао за похватане револуционаре након пораза Париске комуне. И у касним годинама живота Иго је био активан у књижевном раду, стварао нова дела и постао идол целог француског наорда. У таквој слави је и умро, у дубокој старости – 1885. године.
Иго је једно од највећих имена француске културне историје. Он је успео да створи изузетно обимно књижевно дело и да у њему, поред најличнијих расположења, изрази општељудске тежње и идеале свога доба. Зато се то дело оцењује као најлепша химна животу и људском праву на срећу и слободу.
Дела
Око четвртине дела Виктора Игоа насталих после 1849. су политички ангажована. Његови ставови често изгледају контрадикторни: Он има разумевања за богаћење, али је против социјалних неједнакости. Он је либерал, али је против акумулирања богатства. Он презире рат и борбу, али позива на оружје када треба да се штити демократија. Више његових дела Ватикан је ставио у Индекс забрањених књига.
Романи
Буг-Жаргал, 1826
Последњи дан осуђеника на смрт (Le dernier jour d’un condamné), 1829
Хан Исланђанин (Han d’Islande), 1831
Богородичина црква у Паризу (Notre Dame de Paris), 1831
Клод Ге (Claude Gueux), 1834
Јадници (Les Misérables), 1862
Работници на мору (Les travailleurs de la mer), 1866
Човек који се смеје (L’homme qui rit), 1869
Деведесет трећа (Quatre-vingt-treize), 1874
Драме
Кромвел (са програмским предговором), 1827
Марион Делорме, 1829 (основа за оперу Марион Делорме Амилкаре Понкјелија)
Ернани, 1830 (основа за оперу Ернани Ђузепе Вердија, код нас превео Јован Стерија Поповић)
Краљ се забавља, 1832 (основа за оперу Риголето Ђузепе Вердија)
Лукреција Борџија, 1833
Марија Тјудор, 1833
Руј Блаз, 1838
Полемике
Наполеон Мали (О држави Наполеона III), 1851
Говори и апели
La défense du littoral (О заштити обале)
La condition féminine (Женско „стање“)
L’enseignement religieux (Религијско учење)
Un plaidoyer contre la peine de mort (Пледоаје против смртне казне)
Pour la Serbie (За Србију)
Виктор Иго
За Србију
Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима, варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом; човечанство гледа све другим оком, савешћу. Ми ћемо сигурно изненадити европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи, пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани људи, који допуштају да се то врши, ужасни.
Тренутак је дошао да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се. Претерује се, дабоме. Варош Балак није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава; дете, за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд. После, зашто је требало том народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа као са стадом животиња? Зашто?…итд.
Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари. Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење.Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани варварство. Византија извињава Стамбол. Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека покрај шуме која се зове Бондиска шума или Црна шума, то је злочин: убити један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако. Само већи. То је све. Зар злочин, уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји! Ако убијете шест људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ, коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други децембар, који је Европа поздравила. Али је време да тај стари закон замени нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају забелети. Да ноћ је мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето писмо може другоме пружити руку; јагамус деџтрас; иза Свете Столице диже се Узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век , Турска нам свој средњи век тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се оне зауставити?
Када ће се свршити мучење тога малог јуначног народа? Време је да из цивилизације изађе једна величанствена забрана свим владама. Али ће се рећи: ви заборављате да постоје “питања” Убити човека је злочин, убити један народ је “питање”. Свака влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје мајке. Заменимо политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и злочини!
Страшне слуге.
Оно што се догађа у Србији доказује потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме, које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена; братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује; догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа.
На свој начин, и баш зато што је страшно, дивљаштво сведоћи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед – паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије за престоницу светлост. једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то је пристаниште. До јуче то је била само истина, данас је то очигледност, благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били дали генији: сада га понављају чудовишта. Будућност је Бог кога вуку тигрови!