Аутор: Бошко Обрадовић, Православље Број 955-956, Рубрика Црква и друштво
Свети Николај Српски у свом богатом књижевном делу дотакао се свих кључних елемената друштвеног живота од којих зависи живот и опстанак српскога народа, па тако није могао мимоићи ни политику и политичке делатнике.
Као што је јасно да је ово једна итекако важна грана народног живота, исто тако је јасно да од квалитета политичара који воде државу, као и политичких програма за које се они залажу, зависи судбина државе и народа. Свети Николај није могао пренебрегнути ову чињеницу и у више наврата, не бавећи се дневном политиком и не стајући нити на једну политичку страну, изнео је своје мишљење.
У „Речима српском народу кроз тамнички прозор“ владика Николај је записао оне чувене речи које и данас одзвањају као заветна порука: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је српски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“. Дакле, он је образовање и васпитање нових генерација довео у везу са вером, као најзначајнију одлику политичара истакао поштење, а код војника родољубље, сматрајући да тек тако као народ и држава можемо заслужити Божји благослов. Сматрајући небеску политику значајнијом од земаљске, и њеним корективом, он је, нимало случајно, политику поистоветио са поштењем, дакле, личном врлином и моралом политичког активисте.
ПОЛИТИЧКИ МОРАЛ
О односу према политици и заблудама дневне политике владика Николај готово програмски пише у једном свом „мисионарском писму“, упућеном „политичару Н. Н. који пита о политичком моралу“: „Из Вашег писма разумео сам да сте ви склони признати неки посебни морал за политику, различит од морала у другим пословима и односима људским. То не може ништа друго значити, ма како се Ви о томе опрезно и фино изражавали, него да се оно што се у свакодневним пословима људским сматра непоштеним призна у политици поштеним и оно што је у осталим односима људским недопуштено у политици сматра допуштеним. Та опасна тежња, не прво од Вас и не од јуче, учинила је, нажалост, да је народ заиста почео политику сматрати нарочитим моралом, то јест – неморалом. Нисмо ли и Ви и ја често слушали из уста народних овакав суд о некоме:
– Зар ти мислиш да он говори истину? Не, он само политизира!
Видите ли, колико је бездан између ваше тежње и народног суда? Ваш посебан политички морал народ је назвао просто лажју и обманом. А Ви морате рачунати са судом народним, пошто је политика у најбољем своме смислу народни посао, и то један од највећих народних послова. Ја знам шта Ви желите. Ви бисте желели пронаћи неку нарочиту вештину којом би се народ унапредио и држава одржала. И ту нарочиту вештину, неизбежно сличну вештини коцкања, Ви би хтели назвати политичким моралом. Ја не сумњам да су Ваше побуде племените, но све остало што Ви говорите пада ван круга морала, ван круга хришћанства и ван круга културе. То је преисторијско играње и надигравање између јачега и слабијега, при чему ако не помаже намештен осмејак помажу зуби са ноктима, и обратно. На све то народ говори: правда држи земљу и градове. Ако ли Ви презирете ову гвоздену аксиому нашег народа, као простачког, чујте шта културни Енглези тврде: поштење је најбоља политика. Било је времена у дугом политичком школовању Енглеза када се и другачије мислило. Али искуство их је научило да је заиста поштење најбоља политика. Један велики американски државник рекао је: кад Американци буду ишли у парламент с онаквим мислима и осећајима с каквим иду у цркву, тада ће наша држава бити учвршћена и наш народ задовољан. – Чак и код древних пагана на нашем драгом Балкану највише су се прославили они државници који су се у јавним народним пословима држали истих моралних правила као и у својим приватним. Сетите се праведног Аристида како је поступио када се гласало о његовом прогонству из отаџбине. Неко непознат и неписмен замолио је Аристида да му напише на комаду печене земље: да се Аристид протера! А Аристид без двоумљења напише то што је било на његову штету.
Недељивост морала објављена је и закрпљена хришћанском вером јаче него икад ичим. Један од главних узрока садашње забуне и беде на овом малом европском континенту јесте двојство морала. Један се морал захтева за приватан а други за јаван живот. Да та дволичност не води народе добру сведочи нам поступак јерусалимских старешина са Христом и потоња судба народа Израиљева. Судећи унутра народ они су лажне сведоке кажњавали смрћу, док су на суду Христу тражили сами лажне сведоке. Даље, међу собом су говорили да Исус ради у корист Римљана (Јов. 11, 48), а пред Римљанином Пилатом да је Исус против Римљана и против ћесара, јер сам себе царем гради (Јов. 19, 12), додајући лицемерно: ми немамо цара осим ћесара. То је двојство морала. То политички морал, којим су јудејски политичари хтели спасти свој народ, па га упропастили. Видећи сву ову сплетку, сву неморалну петљавину фарисејску против Себе, Господ им је прорекао: и остаће вам дом ваш пуст. Ето вам плода од политичког морала. Ето страшне лекције свима вођама народним, који цепају морал удаљујући се од оне народне гвоздене аксиоме: правда држи земљу и градове“.
ПОСЛАНИЦА
Свети Николај Српски огласио се и директно поводом политичких избора за Народну скупштину у Краљевини Југославији. Ево његовог дописа који је упутио из свога епископског седишта, манастира Жиче, „Пречасном свештенству епархије Жичке“ новембра 1938. године: „Поводом насталих изборних агитација и предстојећих избора за народне представнике у Народној скупштини, налазимо се побуђени, по својој дужности према народу и одговорности пред страшним Богом, упутити драгом свештенству следећу посланицу:
„Познато је целом свету да Православна црква као таква у мирним временима и у својим слободним државама нити „води политику“, нити истиче свој политички програм, нити има своју политичку партију у народу, ни свој партијски клуб у Парламенту. У томе се она битно разликује од неких других верских организација у свету и у нашој земљи.
Весло народне управе и народне политике Српска црква је прихватила у своје руке само онда када је оно било испуштено из руку свих других чинилаца, у временима тешких испитања, државног разорења и туђинског газдовања; када је плата националном политичару била – колац и конопац.
У временима пак државне самосталности и слободе, када је вођење народних послова било и лакше и боље плаћено земаљском платом, Српска црква је радо уступала ту дужност и почаст својим школованим синовима, а себе ограничавала на своју јеванђелску, духовну делатност. Али као национална Црква она није могла, нити може, равнодушно гледати да се мирнодопском политиком упропашћују народне тековине, истичу себични циљеви изнад општенародних и примењују кварежни методи; да се помрачују народне врлине, слаби вера, руше карактери, ствара неслога, шири непоштење сваке врсте, и тиме раслабљава цео духовно-етички организам народни.
Међутим, баш све ово долазило је, и све више долази, до изражаја нарочито приликом политичких избора. Често пута народу се кроз изборе тобож ставља питање, док у ствари подмеће му се унапред срочен одговор! Тобож хоће се да се чује народна воља, док у ствари намеће му се воља појединаца; своја лична или партизанска ситна роба ставља се под велику фирму народну! Подмићивања лакомих, застрашивања сиромашних и разна фалсификовања, заиста руше морал и трују душу народну. Стварају се ране на души народној, које после Црква – и само Црква – као Косовка девојка на ограшју има с муком да лечи. Јер Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно.
Имајући све ово у виду, а у жељи да се у садашњем времену очува образ и одбрани савест и поштење народно, препоручујемо нашем свештенству да се држи ових упутстава:
1 Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.
2 Строго опомињати народ да се приликом избора не подаје никаквој кварежи, ни лажима, ни подмићивањима, ни сплеткама, ни застрашивањима. Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.
3 Саветовати народ у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.
4 Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.
Нека наши свештеници изволе примити све ово к знању. И нека им је Господ Бог на помоћ, како њима тако и васцелом народу нашем.“
ПОЛИТИЧАРИ И СЕЉАЦИ
У ову „предизборну поруку“ владике Николаја сасвим се лепо уклапа и једна његова реч на освештењу храма у селу Гривцу у Горњој Гружи, на трећи дан Духова 1936. године, када је присутнима поручио: „Када дођу политичари међу вас да траже гласове они вам обећавају све, а кад га добију они кажу: сељак је глуп, сељак је нечист. А ја вам кажем да је сељак „неопран и неошишан“ раван царевима и краљевима Немањића, јер су једни и други зидали велелепне храмове и манастире Богу и народу. И многе неписмене главе достојно су носиле царске круне. И Карађорђе и Милош и Тома Вучић-Перишић носили су круне и војводска звања, и као политичари нису се слагали, али су сва тројица цркве подизали и манастире обнављали. Зато, кад политичари затраже ваше поверење претходно их упитајте: да ли верују у Бога, да ли славе славу, да ли поштују народне обичаје и да ли верују у Страшни Суд. Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте“.
Свима који се и данас и увек питају за кога да гласају на политичким изборима ево одговора владике Николаја: слободно нам је, ако ћемо да послушамо владику Николаја, подржати све „изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве“ и „помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују“.
У закључку можемо додати још само то да као што је све мерио небеским мерилом и упоређивао са Божјим заповестима, Свети Николај Српски и земаљску, дневну и државну политику премеравао је из небеске и јеванђелске перспективе. Тиме се он није мешао у политику, већ је испуњавао своју дужност духовног пастира који верни народ руководи и саветује по свим животним питањима која су од интереса за наше спасење. Данас би ове речи засигурно биле дочекане као мешање Цркве у политику, а у оно време се није чуло да је неко замерио Светом Владики што је изрекао оно што је био дужан. Но, без обзира на дух нашег времена, ми смо дужни посведочити шта је највећи Србин после Светог Саве, по речима о. Јустина Поповића, рекао о политици и политичким изборима.