Војислав Илић (Београд, 14. април 1862. — Београд, 21. јануар 1894), песник, Београђанин, син песника Јована Илића, Војислав је проживео кратак и тежак живот.
Болешљив још од детињства, он је слабо марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери. Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, 1887. ступа у службу као коректор Државне Штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постаје писар министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где ускоро и умире.
Војислав ИлићУ животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.
По Јовану Деретићу Илић је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао С. Марковић: одлучан раскид с романтизмом. Међутим, његове књижевне тежње само се делимично поклапају с Марковићевим програмом и с реалистичком поетиком. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне, прагматичне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.
Анђео мира
Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.
И у том часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.
Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.
Ал’ осећа грање – па се тихо свија;
Осећа га лахор – па тихо ћарлија.
И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.
Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди…
——————————————————————————–
Јесен
Ко горда царица и бајна, са снопом златнога класја,
На пољу јесен стоји. Са њене дражесне главе
Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле,
До саме мирисне траве.
Пухором посут грозд у једној подигла руци,
И слатко смеши се на њ. Питоме и благе ћуди,
Припрема она спокојне вечери и дан,
И жетву богату нуди.
Како је мамљиво све! На старом огњишту мирно
Пуцкара црвенкаст плам. Кад магла покрије равни
И влагом испуни зрак, ту прошлост васкрсне древна,
И гатке времена давни’.
И позно у тавну ноћ разговор спокојно бруји,
Док дремеж не свлада све. И страсно шаптање тада
Кроз мирни просусти дом ал’ и то губи се брзо,
И сан лагано пада…
——————————————————————————–
У позну јесен
Чуј, како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља до…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
Фркће окисо коњиц и журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом-
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни ваља до…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
——————————————————————————–
Зимско јутро
Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брези
И круже видокруг тавни.
У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.
Ил’ кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брже мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.
Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…
——————————————————————————–
Зимска идила
Зима је покрила снегом долине и поља равна,
И тавне високе горе. Вихори снежног праха
По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,
И листак последњи вене од зимског студеног даха.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,
И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе
Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,
А око огњишта сниског озебла дечица седе.
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,
Па испод појаса вади листове дувана сува,
И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,
И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,
И гавран над њиме гракне. За тим се разговор чује.
То се комшија Панта, сигурно из горе враћа,
Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
——————————————————————————–
Старац
Стар сам, слаб сам, изнемого,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд.
Заман, што ме разговара
Прошлих дана спомен знан:
Мене мучи и обара
Неодољив неки сан –
Свршено је… Поглед тужан
Укочено на свет сја:
Видим да већ није нужан
Нит’ ко мени, – ни ком ја
Стар сам, слаб сам, изнемого,
Прожима ми душу студ;
Борбе беше врло много,
Сад одмора хоће груд –
Ал’ ме ипак радост нека
Утешити лепо зна:
Много милих мене чека
У држави вечног сна…
——————————————————————————–
Босански бегунци
(уза слику Предићеву)
Тужно шуми хладна Дрина
И Миљацка бистра вода,
Јер Босна је потлачена,
Њена слава и слобода.
Опустеле цветне равни,
Под згариштем села леже,
А потомци Нинослава
У гудуре мрачне беже.
Ено чедо мајка води,
Од ужаса да га скрије,
Уморан је деда пао,
А унука сузе лије.
А кад хладни ветар дуне,
И жарко нам лето оде,
И они ће тражит крова
Где их сузне очи воде.
Зато тужно шуми Дрина,
Зато тужи Босна цела,
И Босанац сузе лије
На згаришту својих села.
1889.
——————————————————————————–
На Вардару
Суро, вечито стење гордо се у небо диже,
Над урвинама тамним орли се с облаком боре;
А доле са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,
И пада кроз уске кланце, у сиње Јегејско море.
О вали, о реко српска! Столећа тако се губе
И као таласи тону у море вечности тавне…
Ал’ твоје бисерне капље камена подножја љубе,
Где споменици стоје народне прошлости славне.
Али ће, ко рајски феникс, синути слобода мила,
И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим,
И наш ће оро бели широко развити крила
Над урвинама твојим.
1889.
——————————————————————————–
На Дрини
Кроз тучна поља и питоме равни,
Срдитим током, у недоглед тавни,
Ти шириш твоја шуштајућа крила,
О, Дрино, водо мила.
Обале твоје шаренило краси,
Ко љупки венац невестинске власи,
Ал’ твој се талас равнодушно креће,
Оставља росно цвеће.
Таласи мили Равнодушно тако
Остављах и ја што све љубљах јако,
И гоним – јурим – а где ли ћу стати,
– Судба ће, можда, знати.
1885.
——————————————————————————–
Из бележника
1.
Слободна земљо, по којој се крећем,
Славићу тебе увек, ко и сада,
И твоја поља, окићена цвећем,
Где пасу твоја свилоруна стада.
У теби влада ред и благостање,
Па и твој народ нарави је ретке:
Забава му је – коло и певање,
А занимање – сточарство и сплетке.
Он се у томе извежбо толико,
Да га под сунцем не надмаша нико.
2.
По теби реке белескају хладне,
(Једна се од њих Чемерница зове)
По њима лети, када сумрак падне,
Брђани дођу и пастрмке лове
По сву ноћ драгу… Сребрни таласи
Суморно бију о обале мирне,
И трска шуми и трепере гласи,
Поноћни лахор кад је крилом дирне;
А чамац лети и таласе реже,
И једнолика песма се разлеже.
3.
Ах, шта сам пута у јулијске ноћи
Блудио самац крај пустих обала,
И слушо песме по тавној самоћи,
И шум и жубор разиграних вала…
Плаво Дунаво, сећаш ли се мене,
И да ли чујеш познаника стара,
И ви, обале, цвећем покривене,
И ви, колибе убогих рибара?
Давно сам ваше напустио вале
За друго цвеће и друге обале.
4.
Судба је хтела да се страшно шали,
И оборила је громове на мене;
И моји дани, као бурни вали,
Разбијаху се о гранитне стене.
Несрећна љубав беше свему весник!
Истина, од тад даде ми се згода,
Те политичар постадох и песник,
Велики песник свога малог рода;
Сад благостању не надам се вишем,
С успехом вексле и стихове пишем.
5.
Тамо где Дрина кроз питоме стране
Са бурним током оросава цвеће,
Жалосна врба где савија гране,
И бео лелек на спрудове слеће –
Потражих мира. Слушајући вале
Ја сам, суморан, забављао се с тиме;
И виком теро преплашене ждрале,
И њено слатко спомињао име,
И дан за даном терао у лову,
И певао песму од прилике ову:
6.
„О крива Дрино! Ти си красна река
( Ниси ни бурна ни луда да речеш).
Ал’ какав бол те гони из далека,
Те тако криво са тутњавом течеш?
Те плавиш поља и обале росне?
Твој бурни талас твоје међе рони
Измеђ Србије и јуначке Босне.
Шуми, ах шуми, с благословом Бога,
Нека нам уси оглуну од тога“.
7.
Обуци, музо, свечано одело,
Свечана ј’ песма, коју ћу почети;
Суморан глас ће бити ко опело,
Ил’ ко уздах, што из груди лети.
Сутон је пао… Дан и сунце оде,
Ал’ душа с тугом светлости се сећа.
Упалићемо буктињу слободе
Место лојаних новинарских свећа –
А њезин пламен није тако мали,
Он може, музо, небо да запали!
8.
Тугу ћу своју поклонити роду
И гробовима отаџбине своје,
Да силно јекне усклик за слободу
С усана твојих и са лире твоје.
Безумно, страсно, са смехом и плачем,
А оружани мрзњом за тиране,
С буктињом, лиром и бритским мачем,
Прослављаћемо осветничке дане –
И као звона грмићемо тада
Са равних поља и са барикада.
1888.
——————————————————————————–
Грм
Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
К’о црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас; – и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.
И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав, и гору обнажи сву; –
Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.
——————————————————————————–
Исповест
На трошном чуну, без крме и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја више ништа не верујем, ништа
Ил’ боље рећи: ја верујем све.
На мору бурном људскога живота
Прерано сам упознао свет:
За мене живот ништавна је сенка,
За мене живот отрован је цвет.
Трпи и живи… Пријатељу драги,
О много чему мислио сам ја –
О благо оном, ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна
. . . . . . . . . . . . . . . .
Бурне су страсти извор многих зала,
Несрећи људској почетак је страст;
Море живота оне страсно муте,
Над људском душом њихова је власт.
. . . . . . . . . . . . . .
Све, што год живи-свом се паду клони
Променом време означава ход;
Оно нам даје веру и обара,
Слаби и снажи цео људски род.
. . . . . . . . . . . . . .
——————————————————————————–
Разговор мале србадије с отаџбином
Отаџбино, мајко моја,
И дедова мојих славни’,
Докле стижу крила твоја
И питоме твоје равни?
Покажи ми међе своје,
Твоје горе, реке твоје.
„Од Будима, до Солуна,
И где Тимок златни стиже,
И где шуми бистра Уна,
И Ловћен се небу диже –
То су моје кршне горе,
Куда Срби српски зборе“.
Отаџбино, мајко моја,
Што је тужно лице твоје?
Зашто храбра деца твоја
Сузом квасе лице своје?
Какав бол им мучи груди,
И дубоки уздах буди?
„Моја деца сузе лију,
Јер их душман мучи стари,
Душмански им крвцу пију:
Турци, Немци, и Маџари.
Што слободан свуда није,
Зато Србин сузе лије“.
Отаџбино, мајко тужна,
Има л’ кога у мом роду,
Да распали роба сузна
На бој свети за слободу,
Ко у доба она стара,
Против Хуна и Авара?
„Прихватите луч слободе
Усред ове ропске таме;
А старији нек вас воде
Где гинути ваља за ме:
Књига, то је луча твоја,
Србадијо, надо моја!“
1889.
——————————————————————————–
На гробу Војводе Дојцина у Солуну
1.
По светим пољима отаџбине моје
Многе свете хумке растурене стоје,
Где витези врли у данима славе
Положише главе.
2.
Од капија тврдих Виндобоне града,
До обала цветних где пролеће влада,
Гроб до гроба лежи и сведочи јавно,
Да гинусмо славно.
3.
Па и овај спомен, где замишљен стојим,
Јесте неми сведок о витешкој сили…
Међе царства свога гробницама својим
Ми смо бележили.
4.
Ни црни кипарис, ни зелена трава
Твоју свету хумку не покрива собом,
Дојчине-витеже! Ал’ је никла слава
Над сравњеним гробом.
5.
Син мајке Агаре и призрени Јуда,
Са побожним страхом обилазе туда:
Смрт славећи твоју, на коју се сећа
Толико столећа!
6.
А и на што црног кипариса грана?
Дан помена стиже. Тога славног дана
Одслужена биће, што окове кида,
Страшна панихида.
7.
О витези српски, пепелишта тавна
Походиће тада наши милијуни,
Место тужних звона хориће се трубе
И наши плотуни.
1889.
——————————————————————————–
Домовина
Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга
И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал’ после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга
Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор’о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга
Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес’о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга
Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал’ кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга
Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил’ бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга
Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга
——————————————————————————–
Свети Сава
Ко удара тако позно у дубину ноћног мира
На капији затвореној светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
Седи оци, калуђери, отвор’те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
Клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
Ал’ је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
Да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
И сад ево светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор’те ми, цасни оци, манастирска тешка врата,
И примите царског сина ко најмлађег свога брата…“
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
И с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
Са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
И угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
Али чело узвишено, божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
А кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
* * *
Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи,-
Векови су прохујали и многи ће јоште проћи –
Ал’ то дете јоште живи, јер његова живи слава,
Јер то дете беше Растко, син Немањин, Свети Сава.
1889.