МАСАКРИРАЊЕ СРПСКИХ ЦИВИЛА НА БАНСКОМ ГРАБОВЦУ У ЈУЛУ 1941. ГОДИНЕ „Ми знамо како рана пече, – и како боли нож… Истина је наша крвљу записана“ (епитаф на споменику грабовачким жртвама -Јуре Каштелан) Крајем јула 1941. године, глинске, петрињске и загребачке усташе, довеле су на Бански Грабовац преко 1200 похапшених српских сељака, од 16 до 60 година старости из срезова: Глина, Петриња и Двор на Уни. Павелићев Покријетни пријеки суд све их је прогласио „кривим“ и осудио их на смрт. Усташе су технику егзекуције, над тим несрећницима, примењивали према својим личним склоностима. Крвави пир на Грабовцу успело је да преживи само седам људи. Ево за ову прилику неколико делова из необјављеног дневника др. Јураја Перина, Хрвата, глинског лекара, који је предао публицисти Ђури Роксандићу 1971. године. „Када је влак кренуо из Храстовице, усташе су ужурбано легитимирали путнике, а све православце су спроводили у сусједни вагон, из којег је допирала велика галама… Када се влак зауставио на Банском Грабовцу, усташе су из тог вагона на силу изводили ван испребијане људе. Први 
човјек који је изгуран из вагона био је сав крвав од убода бајонета. Све те људе је поред влака дочекала друга група усташа са упереним пушкама на готовс. Почели су тада нови убоди са бајонетима, уз псовање, јауке, викања и пушкарања… Убили су га. Моја супруга, видевши те призоре, и још једна сапутница добиле су живчани напад… Домобрански поручник који је сједио са нама занијемио је од шока као и ја…“ Др. Перин је своје успутно виђење усташког дивљања саопштио свом куму др. Јурају Ребоку у Глини. „Прве моје ријечи биле су да му испричам шта сам доживио у влаку од Петриње до Грабовца и осудим поступак усташа са православцима. Др. Ребок је одговорио, требали су се покорити власти или иселити у Србију када је то било одређено. Мјесто тога они су почели бјежати у шуму. Др. Перин му је узвратио: зар нијесу мушки Глињани Срби из чистог мира оне свибањске ноћи одведени из кућа, дигли су их усташе из кревета и поклали. Тко ће после тога вјеровати.“ • На Грабовачкој пољани иза железничке станице, недалеко од Соколског дома, био је стациониран ратни логор за усташке јединице, сабирно место и полигон сурове смрти за похапшене људе. Према сведочењу ухваћеног усташе Ивана Мушкона из Петриње, пред комисијом за ратне злочине, забележено је: „Командно језгро казнене експедиције на Грабовцу сачињавали су високи хрватски дужносници: Еуген Кватерник – Дидо, заповедник УНС-е за НДХ, Божидар Церовски заповедник усташког редарства у Загребу, Иван Турки командант усташких постројби са Пријеким судом, Драгутин Импер предстојник Глине, Др. Мирко Јерец велики жупан“. Иван Мушкон у својој изјави коју је дао пред комисијом за ратне злочине, именовао је већи број познатих усташа из Глине и Петриње, који су на Грабовачком стратишту, свирепо мучили своје жртве пре убијања. „Мрцварење приведених Срба није било ни за гледање ни за слушање“, изјавило је пред комисијом неколико преживелих сведока тог ужаса: Аниша Штековић, Стеван, Петар и Јанко Јекић, Петар Станковић, Буда Поповић, Јован Орлић и Васиљ Невајда (њихове изјаве делимично су редиговане). Сви људи које су усташе довеле на Грабовац, морали су да седе на земљи окренути према великим гробницама, не слутећи да ће њихову насилну смрт усташе испратити бучно и весело уз музику и народне песме… Између бивака и казнене експедиције и ископаних јама, био је тамбурашки оркестар са женском певачком групом. Пристигли су певајући и у свечаним шокачким ношњама – као да су дошли на смотру народног стваралаштва. Уз разиграно коло са алкохолисаним џелатима, песме и шенлучења, почела је и ликвидација – на смрт осуђених Срба. Један коњаник је у галопу дојахао испред усташких шатора с повијеним телом према коњској гриви, и камом у испруженој руци – као да је био под Сигетом! Тај је јуришник скренувши са шљунковите цесте, довукао за собом огуљено тело учитеља Матијевића – са привезаним рукама за теглећи вагијер! У вештини мучења посебно су се истакле чунтићке и петрињске усташе: Иве Шарића, Дује Крпана, Иве Сверине, Мате Мрвића… Касапили су на Грабовцу Ђуру Штековића, солунског добровољца. Одсекли су му једну а затим другу руку до лакта, исто тако и обе ноге до колена. Ђуро је неартикулисано запомагао да га убију -али му ту милост нису учинили. Тако је тај борац са Кајмакчалана из Првог светског рата, окончао свој живот у Другом светском рату умирући као живи „торзо“. Павелићеви „месари“ уживали су у касапљењу човека пред очима његовог малолетног сина Јанка. Малишан је од тога призора онемео. Такав садизам је био перверзнији чак и од оног када је Јакуб паша – после Крбавске битке – заробљеном бану Деренчину код сваког оброка стављао на трпезу и одсечену главу његовог сина! „Двојица усташа су играла по леђима Николе Бороте, железничара, да би му исправили урођену грбу.“ Само је Никола знао са каквим је боловима умирао. Драгутин Лабош, шеф железничке станице у Петрињи, изјавио је пред комисијом за утврђивање усташких злочина и ово „када сам 26. српња дошао на Грабовац, Турки ми је рекао – одоше и ваши жељезничари, а Бороти смо „исправили грбу“ (Иван Турки је био командант усташких постројби и председник Пријеког суда – прим.Д.Ч.) Стјепан Пјешак је са својим усташама поубијао из пушака у теме све копаче на дну тек довршених предубоких јама. Наредне жртве падале су преко њих под ударцима секира, маљева, ножева… Биле су то омиљене убиствене алатке за мучење и масакрирање Срба на свим стратиштима Павелићеве Независне Државе Хрватске. Усташки кољачи су на Грабовцу, уз тродневно оргијање, стимулисани алкохолом и музиком, брутално поубијали 1200 недужних српских цивила, а грабовачку пољану натопили са више тона њихове крви. Зликовци су по извршеном задатку егзекутивног штаба, у својој патолошкој мржњи према жртвама, прекрили српске гробове лешевима грабовачких паса… Дописник америчке ТВ мреже АВС NEWS, Сергеј Бодић упитао је (1991) на конференцији за штампу, тада актуелног министра рата Републике Хрватске, др. Шиму Ђодана – „Да ли сте икада били на Банији, и да ли знате да је Љубан Једнак једини преживели у покољу Срба у глинској цркви 1941. године, поново у сличној и још горој ситуацији. Кућа му је демолирана, а он принуђен као пре пола века да бежи и спасава живот од Хрватске народне гарде?“ „Господине, одговорио је министар рата Ђодан, немојте овдје ширити четничку пропаганду!… Тај господин ког помињете 1941. године имао је а и сада има пројекат да уништи све што је хрватско.“ Било би овде излишно коментарисати због чега је недоклани Љубан Једнак, након 50 година, по други пут побегао између каме и јаме, или пак о нивоу интегралне личности Шиме Ђодана, као ресорног министра рата Републике Хрватске!
УСТАШКИ ЗЛОЧИН НАД СРБИМА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ БИО ЈЕ ИСПЛАНИРАН ЗА ИЛИНДАНСКИ ПРАЗНИК
„Чујте ово старци, почујте сви житељи земље! Је пи овако што икад било у ваше дане, ил’ у дане ваших отаца? Реците ово својим синовима, Ваши синови својим синовима, а њихови синови потоњем кољену.“ (Ријеч Јахве 1, 2, 3.) Илинданску песму и молитву заменили су ударци ножева, маљева, крикова страве и ужаса у овом геноцидном злочину, непознатом у историји цивилизације, извршеном на светишту и око њега. Тада је усмрћено 1567 људи са подручја Кордуна и Баније. Усташки „мисионари“ хтели су пред иконама, крстом и олтаром затрти живот, културу, дух и веру једног народа. Главни организатор и инспиратор свих почињених злочина у Глини, Банском Грабовцу, Горњем Таборишту, Шушњару, Великом Грацу, Вељуну, Благају, Ивановић Јарку и шире… био је др. Мирко Пук1), министар правосуђа у НДХ и високи усташки функционери, др. Јурај Ребок, др. Мирко Јерец, др. Јурај Девчић, др. Шиме Цветановић, Ивица Икица, Ивица Шимек, Матија Рожанковић… „Сви мушкарци старији од 16 до 60 година дужни су се пријавити 28. јула 1941. године у опћину Вргинмост, гдје ће их дочекати римокатолички жупници и превести их у другу вјеру, и тиме сачувати живот. Тко то не учини бит ће лишен живота код своје куће. Исто тако сваки је дужан понијети са собом биљег од 25 куна који ће ставити на покрштеницу.“ Тако је гласио усташки позив на „покрст“. Срби којима је био упућен тај злочиначки позив, нису били некрштен народ, ни четници ни партизани, нити су угрожавали стабилност НДХ. Да би људи спасили своје животе и постали легални и заштићени поданици, требало је да се „покрсте“. Један део Срба одазвао се на конверзију – док су остали доведени принудно. Нажалост, крајњи исход лажног усташког покрста, за преварене Србе, био је подједнако трагичан. „На многим мјестима покрштавање Срба било је само излика, да се народ лакше сакупи, похвата и побије, као што се догодило у Глини, гдје су сакупљени народ стјерали у православну цркву и поклали све од реда.“ (Шиме Бален: „Павелић“, Загреб 1952.) Бројна сведочанства о усташком терорисању Срба у Глини дали су њихови суграђани хрватске националности. То су били часни чланови из породица Бачак, Бакшић, Деспот, Мрган, Опачић, Прпић, Вејин, Турковић, Рукавина, Кухар, Качков… Значајно је и казивање Томе Поропатића (Иванова), Хрвата из Маје поред Глине, о суровости усташе Никола Липака -„Чукље“, који се јавно хвалио како је у глинској цркви чекићем дробио „четничке“ главе… Најбитније доказе које имамо о мучењу и методама масовног уморства српских цивила са Кордуна и Баније у Богородичној цркви, добијени су од двојице крунских сведока тог трагичног догађаја. Један од тих сведока био је недоклани Љубан Једнак, који се, можда с Божјом помоћи, извукао из јаме препуне његових мртвих сународника, а онај други, Хилмија Берберовић, кољач, месец дана после „положеног месарског испита“ у цркви, ухваћен је у Београду. Изјаве тих сведока, жртве и џелата, аутентичне су и запрепашћујуће. Берберовић је дошао у Београд, не као дезертер из усташке сатније, него као инструиран потенцијални убица немачких војника, јер су главе војника вермахта биле вредноване, у односу према српским главама – један према сто. Након саслушања у Специјалној полицији Хилмија је враћен у НДХ- у нове домољубиве „подвиге“…
ИНТЕГРАЛНИ ТЕКСТ ИЗЈАВЕ ЉУБАНА ЈЕДНАКА СА СВЕДОЧЕЊА ПРЕД ЗАГРЕБАЧКИМ СУДОМ (Шиме Бален „Павелић“, Загреб 1952.)
„… Он је метнуо главу на стол, а усташе су му нарезале гркљан. „Пјевај сада“. Како је он пјевао, крв му је ударила из гркљана на 2-3 метра далеко. Било је то свакако јако неугодно свима нама гледати. Кад је крв ударила према нама, један ми је рекао: „Тако ће бити и с нама, јаој нама.“ Нато су усташе повикали – „Удари га ножем, мајку му његову…“ И ударили су га 2-3 пута ножем иза врата, а када је пао на под, прискочили су му други, посебно одређени, који су мрвили главе. Прискочише му два усташе и смрвили му сву главу. Затим су га бацили из цркве на један камион. Тако је то ишло – један камион, па други камион итд. Када су готово све у цркви поклали и када број нас живих спао на нас десетак, ја сам био у једном куту цркве и у једном часу видим како нема никога у цркви. Било нас је свега десетак. Погледам из кута према вратима и видим усташе како износе крваве и закрвављене људе… Крв тече свуда по цркви. Све је било мирно, цијела црква била је освијетљена свијећама. Ја прескочим на срећу – и бацим се међу заклане људе који су лежали на поду. Испружим руке и легнем међу њих, а осталих 5-6 нису се могли никамо сакрити и тих 5-6 су затим заклани. За неколико часова почели су заклане износити из цркве, један, други, трећи и тако редом. Не знам више колико их је било. Ја сам остао лежати. Већ су дошли и до мене. Иду од једног до другог и туку их ножем. Један стане мени на кичму и туче све око мене ножем, једног за другим, овако… (показује руком). Дође ред на мене, удари ме цокулом у главу и рече: „То је све готово“. Кад дође мало даље и види једног живог. „Ето, немојте мене људи, ја сам жив. Немојте мене, ја нисам никоме ништа крив“. „Добро“, рекоше усташе, „дижи се“. Он им рече: „Па немојте мене заклати, ја нисам крив, ево, већ су сви људи овдје поклани. Нема више човјека који није убијен“. Ја сам мало окренуо главу, колико сам могао, и видим тог човјека како стоји, а има дуге бркове. Он их је и даље молио, да га не закољу. Усташе га питају кога све има, а он им одговара да има једну сестру од 18 година, а другу од 22 године. „Хоћеш ли мени дати ону сестру од 18 година“, а други пита: „Хоћеш ли мени дати ону од 22 године“. Када сам ја опет мало дигао главу, видио сам како га један усташа држи за једну руку, а други за другу руку. Један га пали свијећом, и видим -горе му бркови. Онда су почели живоме палити очи. То су биле неиздрживе муке, мислим највеће муке на свијету. Кад су му спалили једно око и почели палити друго, човјек завиче, а један га усташа туче кундаком у кичму. „А јао“ викао је човјек. Они су му и даље палили друго око, а затим га оборили на земљу и смрвили му главу. Ударали су га ножем у ребра и свега га изболи. Када су му мрвили главу, дијелови лубање прштили су му на све стране и падали по мени. Већ је камион по пети пута долазио по ове људе. Усташе су их износили ван из цркве. Мене су примили један за руке, а један за ноге и носили ме ван. Ништа нисам говорио. Мене су бацили на камион, на којему су поклани људи били послагани у три хрпе, сви потрбушке. Када су мене бацили на трећу хрпу, она се нагнула и свалила се. Ја сам ударио главом о даске. Пошто је овај камион био претрпан, бацили су ме на други камион. Један ме примио за ноге и вукао ме ван, тако да сам си сва леђа изгребао, а када ме је извукао, ударио ми главом о камен да ми је лубања напукла. Бацили су ме на други камион гдје је већ било лешина, а затим на мене још бацили 4-5 закланих људи. Један од закланих пао је на мене тако да ми је његов пререзани гркљан дошао управо на уста. Било ми је јако неугодно, јер ме је свега залила његова крв. Крв ми је текла у очи, у уста, и низ цијело тијело. Један усташа каже: „Је ли мртав? – Мртав је“, одговори други. Прегледали су цркву, није ли још нетко остао. Нису знали за ону тројицу која су се сакрила у олтару. Како сам касније чуо, ова тројица остала су у цркви два дана, а трећу ноћ попели су се на торањ и тражили од људи воде. Усташе су на њих пуцали и сву тројицу побили. Након тога кренуо је камион с покланим људима, у којем сам се и ја налазио. Оне који су пратили наш камион, опоменули су : „Пазите добро је ли тко жив остао. Ако је који гдје жив остао, боље да се не враћате у Глину“. Мислим ја, још сам жив и још има наде да ћу жив остати. Кренуо је камион преко Јукинаца и Прекопе, ја мало надигнем главу видим како сједе два усташе, шуте и ништа не говоре. Знам да је камион закренуо десно према Новом Селу. Ја сам познавао тај терен. Камион је кренуо преко њиве, а када се зауставио, већ су га дочекали усташе „трајбари“, који су почели лешине избацивати из камиона. Дотјерали су камион тик уз јаму, да би лакше у њу избацивали људе. Једна је јама већ била препуна. Мене су примили за ноге и за главу и бацили у јаму. Био сам згурен, четири до пет су ми бацили преко ногу, једна женска је давала знакове живота. Ајме, што све нису од ње радили. Силовали су је над јамом, она јауче и виче. „Одакле си ти?“ – упитали су је. Ја сам учитељица из Бовића. Онда су је ударили у главу и она падне у јаму. Када, један каже другоме: „Ајде, каже, да нема златни прстен, то ће се дати продати“ И један сиђе, нађе на лијевој руци прстен и рече: „То ће се дати продати.“ Тамо над јамом стајали су усташе и тукли с чекићем и сјекирама. Дође један камион, па други, па трећи, па четврти. Могло се само чути гдје човјек рида: „Јој, дјецо моја, јој, мајко моја, па ником нисам ништа крив“. Напола живога ударали су један до двапута сјекиром или чекићем. Нисам могао видјети колико је јама дугачка, него сам само чуо јаук људи. Када су те истрпали из камиона, долазе нови. Ту су три јаме једна до друге. Једну су натрпали пуну, гдје нисам био. Пода мном је било око 100 људи. Преко мене лежали су четири до пет. Слушам ја: умирило се све, ништа се не чује. Ја мало окренем главу и видим да се нешто миче и чујем гдје један усташа говори: „Слушајте, људи, неће они сви стати ту, треба њих пребацити у другу јаму и требат ћемо их сложити лијепо, да их што више стане“. Ту два дођоше па почеше односити. Дође ред и на оне, који су бачени мени преко ногу. Баце једног, другог и трећег, а један који је био на доњем крају, тај се мицао: „Мајку им… ево их живих, пуцај у онај ћошак“. Гарили они два до три пута и један мене погоди у ногу. Удари се (свједок показује мјесто изнад кољена, гдје је био рањен), видим ја, иде крв низ ногу. Ја мало покушам могу ли мицати прстима и видим: добро, није пребијена кост. Када су бацали оне с мене, примили су и мене за руке, да ће ме бацити на други крај. Тада су видјели да имам дебелу личку мајицу. „Овај има добру хаљиницу, ово треба свући с њега“. Ухватили су ме за руке и свукли мајицу с мене. Ја сам престао дисати. Окренули су ми лице к земљи и пружили ноге. Али у мени је била нада да ћу одатле жив изићи. Умирим се, а они изишли ван. Нити се што чује, нитко не говори. Ја погледам око себе и видим да се нешто миче. Не знам што је је ли усташа или што. Почела је падати кишица. Видим нетко се шуља, ја боље погледам – иде човјек на ногама и рукама. Згурио сам се, Дође човјек и пита ме: „Јеси ли жив?“ Не знам ништа тко је, па се не јављам. Он се опет пружи даље у јами. Када за неколико, опет иде к мени. Иде на рукама и ногама, дође к мени и пита: „Јеси ли жив?“ „Јесам“. Па што ћемо ми: „Слушај, бјежмо ван“. Ја одем у један ћошак, а он у други. Мало се обазрем -тамо има 30 до 40 усташа око једнога и тај им говори. Ја преко те жице, па у кукуруз, да чујем што од тога. Нисам ништа чуо. Онај други није окренуо за мном, окренуо је у друго село. Њега је родбина издала, па су га трећи дан убили усташе. Ја окренуо испод Новог Села и дођем у Мајску Пољану ујаку.“
ФРАГМЕНТИ ИЗЈАВЕ ХИЛМИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА, КОЉАЧА СРБА У ГЛИНСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ Историјски архив Београда УГБ IV ИВ-146/32)
Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор. У више махова десило се да је неки Србин налетио на нас песницом, или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен. За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су „Живио Краљ Петар“, „Живјела Југославија“, „Живјела Краљица Марија“, „Живјела Србија“, „Доле усташе“, „Доле Павелић“, итд. Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив, ове су манифестације трајале. Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крви, да се униформа није могла очистити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили лешеве…“ • Међу познатим глинским усташама били су по злу још познатији Францек Буторац, месар, Јосо Жинић, месар, Павао Калајџић, Антон Горшета, Финанц Живчић, браћа Стипо и Никица Видаковић, браћа Пајо, Стево и Никола Крешталица, Јанко Кихалић, Шиме Наглић! Неке усташе су, још за време мајских злочина у Глини, откривали свој примитивизам и „храброст“, брисањем окрвављених ножева – језиком, а у току јулске „Вартоломејске ноћи“ у православној цркви, браћа Крешталица и Јанко Кихалић вадили су срца из умирућих жртава и покушали да их испеку у кафани Љерке Зибар – што је она са гнушањем одбила да уради. Усташе Никола Липак Чукљо и Стево Мулац, такође су исказали свој канибалски порив према глинским жртвама. Уступили су своје оранице да се на њима ископају гробнице за поубијане Србе, да би се на њима удвостручили приноси. Том огавном случају намеће се један супротан пример са острва Вида из Првог светског рата. Јанус Јанулис, из села Агиос Матеос, пастир, али литургијски обожен, препоручио је својим синовима да не обрађују оно земљиште које покрива кости српских војника из Дринске дивизије, што су остале изван своје домовине. Та двојица хришћана (Латина и Византинца) јасно су показала диспропорцију моралног односа према култу мртвих и – култу замље! У прилог ове моралне разлике, може да се наведе још једно поређење двојице просвећенијих хришћана – оних са „Парнаса“ После анексије Босне и Херцеговине, Алекса Шантић се с песмом ОСТАЈТЕ ОВДЈЕ хумано обратио не само Хришћанима – него и муслиманима-Анадолцима, потомцима вишевековних окупатора, да не одлазе са тих простора… док је Миле Будак својим комшијама Србима острашћено клицао с римованом претњом: БЈЕШТЕ ПСИНЕ ПРЕКО ДРИНЕ! Фра Мирослав Филиповић, сотона у мантији, обећавао је својим усташама индулгенције за злочине над српским народом. „Убијајте, а ја ћу вас разријешити гријехова“! Он је у основној школи у Криваји поклао мале православне ђаке у присуству шокираних муслиманских и католичких малишана и њихове учитељице Маре Шуњик Хрватице, која је од ужасног призора полудела… Тај морбидни кољач, фра „Сотона“, показао је пред својим усташама личним примером како треба убијати немилосрдно – и у екстази, тако што је испио чашу пуну крви из артерија тек закланог човека, и у ритуалном заносу изговорио- „Ала је слатка партизанска крв“! Јасно је стога, што је Павелић преко таквих и сличних „фра Сотона“ могао успешно да подстиче и глорификује усташки варваризам у НДХ. Фра Дионисије Јуричев2) шеф вјерског одјела у влади НД Хрватске, је благосиљао усташе пред полазак на ликвидацију Срба: „Кољите их по црквама да изгубе вјеру у Бога!“ И убијали су их по православним црквама у ГЛИНИ, КОЛАРИЋУ, САДИЛОВЦУ, ДОБРОМ СЕЛУ, ЗБОРИШТУ, ВЕЛИКОЈ КЛАДУШИ, ДРАКСЕНИЋУ… и порушили око 700 црквених објеката до краја Другог светског рата. Штедећи муницију, усташе су за брутално убијање својих жртава, радије користиле секире, каме, маљеве, тестере… Италијански писац C.Malaparte је у свом роману КАРUТТ (Vallecchi Editore S.p. A. Firenze) у својству ратног дописника, описао службени сусрет са поглавником др. Антом Павелићем 1941. године. Малапарте је на поглавниковом писаћем столу видео котарицу од врбовог прућа са очишћеним остригама – тако му се учинило. „То су остриге из Далмације? – упитао сам поглавника. Анте Павелић диже поклопац показујући ми те плодове мора, ту љигаву и пихтијасту масу острига, рече смешећи се на онај њему својствен начин: – То је поклон мојих вјерних усташа: овдје има двадесет килограма људских очију“. Сви такви садо-злочинци, канибали и некрофили, који су уживали у предсмртном мучењу својих жртава, као и и они који тако раде и данас, припадају људском роду само антрополошки – док је њихов ментални супстрат испод нивоа рептила. Без обзира да ли такви злочинци долазе из Загреба или Тиране, Вашингтона или Београда… По завршетку II светског рата, у Хрватској је почело уништавање свеколиких трагова усташких злочина који су преостали из времена Павелићевог фашистичког терора.То је несумњиво показала и Комисија за ратне злочине када је радила на ексхумацији глинских жртава на прекопским њивама 1947. године. За то ископавање били су ангажовани и мештани из хрватских села, Прекопе, Кихалца, Хаџера, Марин брода. Замерало се тада члановима те Комисије, а много више нешто касније, што су тако значајну ексхумацију обрадили непрофесионално, површно – и без научне акрибије. Сем пребројавања жртава и њиховог преноса у глинску костурницу, није направљен ниједан фото-запис за историјску грађу. Накнадно се показало да то није био случајан пропуст! Ексхумиране жртве су и нумерички биле непотпуне, јер је четврта гробница испод Хаџера остала неоткривена, па она и даље „потхрањује“ житарице на њиви потомака Николе Липака-Чукље, или Стјепана Мулца. Запремине тих јама које су напуњене искасапљеним српским телима, нису биле испод 150 м3. Зашто тада чланови Комисије, ни ангажовани хрватски сељаци, и ту гробницу нису лоцирали – а могли су? Лаконски одговор на ово питање могао би се свести највише у две речи – нису хтели, или – нису смели. Регионалним комисијама за утврђивање злочина у Другом светском рату било је препоручено (1948.) испред владе ФНРЈ, да обуставе даља истраживања, а да прикупљене доказне материјале архивирају под ознаком ДРЖАВНА ТАЈНА! Од тог времена је, на терену и другде, настављено интезивније брисање и прекрајање историјских сведочанстава о почињеном усташком терору над голоруким српским народом у НДХ-нарочито оном у глинској православној цркви! А у Глини су још тада, на самом градском омфалосу, штрчале подкоровљене црквене рушевине као видљиви трагови беспримерне људске трагедије! Додатно је било нехумано и злоћудно истрајавање водећх званичника Хрватске, да глинску истину и испољено архајско дивљаштво Павелићевих џелата подупиру стратегијом заборава – уместо да су то окрвављено светилиште достојно обележили као подсетник за историјско памћење! Није остало непознато, да су сви тадашњи одговорни чиниоци, којима је феномен глинске трагедије био предмет за размишљања, били у сукобу са дилемом: Како обележити – или прикрити ту српску Голготу? Да ли о њој рећи пуну истину – или је кривотворити? Поводом десетогодишњице трагичног догађаја на том светом месту, на иницијативу Савеза бораца НOР-а Општине Глина, то црквиште је било очишћено до темеља, а делови преосталих зидова су конзервирани. Предлагано је тада, да се идентификују све жртве усташког масакра Срба – на прекопским пољима и оних у глинској цркви, а да се њихова имена одлију у бронзи и поставе на апсидни простор – како 6и се добило аутентично Спомен обележје. Такву рационалну идеју из Глине, закочили су на почетку моћници из „сенке“ партијског врха Хрватске, с напоменом да још „није тренд“ за обележавање спомен места жртвама фашистичког терора, поготово не без сагласности Саборских форума Хрватске. Загреб је у међувремену наметнуо своју визију меморијалног решења, које ће бити усклађено са тобоже урбанистичким планом о просторном уређењу најужег градског језгра. Разумљиво је што је Загреб стопирао Глинску иницијативу, јер би засигурно те конзервиране црквене крхотине више сметале политичарима – него урбанистима. Одлучујући фактори са вишег места узурпирали су цео комплекс црквено-православног земљишта, као симбол страдања српског народа, и уклонили са њега све материјалне остатке, тако беспрекорно, да ни савремени „Шлиман“ не би успео ни са геоелектронским скенером да детектује да је на том месту икад постојало неко светилиште – изузев оног које се, као сведочанство, налази још само на архивираној катастарској мапи из XIX века. На прекопаном црквишту изграђен је и отворен Спомен-дом 1972. године, а испред његовог улаза је била постављена Аугустинчићева скулптура „Мајка са дјететом“ – ваљда, као персонификација „новог живота“… Идејно, ни једно од та два знамења није евоцирало трагизам српских парохијана који се догодио у њиховој цркви – због чега, можда не би требало сумњичити њихове ауторе. Јер са глинским меморијалним обележјем, самовољно су манипулисали предестинирани хрватски националисти. Те мрачне снаге из политичког живота, допринеле су томе што је Спомен-дом (за неспоменичке намене) изграђен на олтарском месту бивше православне цркве, и што је уважени маестро Аугустинчић остао необавештен о томе да ће његов кип „МАЈКА СА ДЈЕТЕТОМ“ „красити“ најкрвавије банијско стратиште у Глини. А да је то аутору те скулптуре било предочено од Загребачких наручилаца, вероватно да он ту бронзану „Мајку“ не би оденуо са јасним етнографским ознакама из хрватског Загорја. Очигледно је , да се та провокативна „Загорка“ није случајно преселила на Банију да 6и „нарицала“ за глинским мученицима, него зато да би пренела јасну поруку како ће у будуће на тим просторима ЗАГОРКЕ рађати децу – а не оне мајке са прегачама! Регионални Завод за заштиту споменика културе из Загреба, унео је то подметнуто идејно решење Спомен-обележја из 1972,године у регистар споменика с називом МЈЕСТО СТРАДАЊА НАРОДА! Под заведеним бројем 391 нема ширих података о томе који је то народ страдао, на који начин, у коликом броју, од кога – и коначно ЗАШТО?