Пред препуном салом крушевачког позоришта промовисана је друга књига беседа протојереја – ставрофора Љубивоја Радовића, свештеника цркве Лазарице. У нетипичном представљању књиге учествовали су и оперски певач Радивоје Симић и етно група „Бела Вила“.
Проповедање народу приликом црквених служби, посебно о великим празницима и недељом, обавеза је свештенства. Испуњавајући ту свету дужност задату му позивом и умножавајући таленте поверене му од Господа, протојереј – ставрофор Љубивоје Радовић даровао је читалаштву другу књигу беседа.
Прву књигу „Глас вапијућег“ објавио је 2006. године. Охрабрен интересовањем најпре суграђана, а потом и православних верника широм Србије за записане проповеди, три године касније даривао нам је и другу своју књигу са подстицајним насловом „Горе имајмо срца“‘. У овој књизи свештеник Радовић се посветио вери апостолској, посебно апостола Павла.
Како је на промоцији књиге у крушевачком позоришту истакла професорка Љубица Петковић, рецезент књиге; Успешна проповед мора да оствари више задатака. Да светлошћу Божанског Откровења просветли ум слушаоца и читаоца, а својом љубављу према Богу покрене осећања и загреје срца оних који га слушају или као сада читају, да их приближи Христу и да осветли оне који седе у тами. Тако се проповеди оца Љубивоја постављају у ред саветника за живот по православном моделу, као извор из кога се сваког дана треба напајати. Јер цео живот рода људског и сваког појединца у овоземаљском свету, испуњен је посведневним ходом на путу, како узлазном, тако и силазном. Без помоћника тешко је човеку да то успешно преброди. У ред помоћника ставља себе и нова књига проте Радовића.“
О књизи је на промоцији надахнуто говорио и завичајни књижевник Љубиша Ђидић. Казивања оца Љубивоја за ову прилику обојена су духом времена у коме живимо. Беседе су са великог екрана говориле жене – мајке, различитих занимања. Ивана Нецков Грубишић, телевизијска монтажерка, Снежана Миловановић, наставница, Гордана Костић, домаћица. Амбијенти у којима је снимано придобили су публику да емотивније доживе речи које се говоре са олтара.
У уметничком делу промоције учествовали су оперски певач Радивоје Симић, етно група „Бела Вила“ и хор цркве Лазарице.
Највећи аплауз,наравно публика је чувала за сам крај промоције, како би наградила аутора. И сам затечен начином на које је представљен, Радовић је изговорио: „Нисам сигуран да познајем овог човека.“
О промоцији ће се дуго причати, као догадјају који је на набољи могући начин препоручио ову књигу читаоцима – верујућим, онима који у цркву тек сврате јер се ваља, али и онима који себе сматрају неверујућима. Од Љубивојевих речи ће сигурно нешто затреперити у њиховим срцима. А задатак књиге једног свештеника и јесте такав. Она је продужетак службе коју обавља, а пред њом и за њом иде „добар глас“ – мисионарски.
Гордана Младеновић